Fudbal je jedna jako specifična igra. Kreiran pre gotovo dva veka, svoju popularnost je fudbal konstanto uvećavao i uvećao je do te tačke da je danas postao globalni fenomen i najbitnija sporedna stvar na svetu. Mnogi fudbal gledaju zbog driblinga, lepog dodavanja, efektnog gola, uzbuđenja, dobro pripremljene taktike, borbenosti,... Koji god je razlog koji je vaše oko percipiralo kao zanimljivost, svi ćemo se složiti da su u fudbalu jedino večni rezultati.

Bez obzira na briljantnost trenerskog uma, sistema igre, majstoriju pojedinca, trenutka inspiracije, za godinu, deset ili sto, jedino ostaju rezultati. Baš zbog toga, kao poslednji tekst u okviru ovog projekta, detaljnije ćemo obraditi najuspešniju sezonu GFK Dubočice.

Iako osnovana davne 1923. godine, leskovački fudbalski klub svoj procvat doživljava tek posle Drugog svetskog rata. Ipak, i tada su postojale određene turbulencije, nemogućnost da se klub stabilizuje, ali posle određenog perioda, klub je stabilno učestvovao u trećem i četvrtom rangu takmičenja, dobro je poslovao i osnovao je mlađe kategorije.

Presudni momenat za Dubočicu imala je 1968. godina. Naime, Skupština FS Jugoslavije donela je odluku da reformiše Drugu ligu. Postojeće dve grupe su rasformirane, a na saveznom nivou osnovane su 4 grupe od po 16 timova. Ovom reformom Dubočica je postala član Istočne grupe Druge savezne lige, pa je naš klub po prvi put igrao profesionalnu ligu, na saveznom nivou, to jest drugi rang takmičenja.

Dubočica je svoju prvu sezonu 1968/69 odigrala vrlo dobro, i kao debitant je završila sedma.  U tom zlatnom dobu fudbala u Leskovcu od 68. do 73. godine, izdvaja se nekoliko pobeda, dobrih rezultata, ali i gostovanje Partizana u prijateljkoj utakimci pred prepunim stadionom. Kvalitet fudbala u Leskovcu potvrđen je i pozivom u olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije, dvojici prvotimaca Dubočice. Bek Milenković i half Živanović, dobili su poziv legendardnog Aleksandra Tirnanića Tirketa, i odigrali su meč za Jusolaviju protiv reprezentacije SR Nemačke, u Zagrebu 1969. godine.

Međutim, kao najuspešnija sezona u istoriji navodi se 1970/71. Iako je Dubočica zauzimala bolja mesta u ukupnom plasmanu (na primer sedmo već prve godine), ova sezona donela je neke neverovatne pobede. U jesenjem delu šampionata savladan je čuveni „Vardar“ iz Skoplja minimalnim rezultatom.

Upravo ta utakmica privukla je pažnju redakciji „Večerenje novosti“ koja je na sledeći način izveštavala o utakmici: Još jedanput su navijači Dubočice apsolutno zadovoljni napustili gradski stadion. Jer, savladan je jedan veliki protivnik u igri koja je oduševila gledaoce, u igri u kojoj su upravo fudbaleri Dubočice prevazilazili i sami sebe i svoje mogućnosti. Fudbaleri lidera, istina, pokušavali su sve što je bilo u njihovoj moći, koristeći se svim mogućim sredstvima da spasu čak eventualno i jedan bod, ali je to pred čvrstom jedanaestoricom Dubočice bilo nemoguće. Zato je, iako minimalna, pobeda leskovačkog drugoliša zaslužena i izvojevana u jednoj velikoj i obostranoj lepoj igri.“

Na tom meču, kao i čitava te sezone, Dubočicu je predvodio trener Miloš Milutinović, čuvena Plava čigra, jedan od najboljih, ako ne i najbolji fudbaler u istoriji beogradskog Partizana.

Ipak, najveći rezultat i najeveća pobeda došla je u drugom takmičenju. Fudbaleri leskovačkog tima u Kupu došli su do samog finala Kupa Srbije. Tu ih je čekao tadašanji stabilni prvoligaš i veliki rival, Radnički iz Niša. Utakmica se igrala na Čairu, a usred Niša naši fudbaleri priredili su pravi debakl domaćinu – 0:3!

Ovako su taj događaj videle „Narodne novine“ iz Niša: „Na Čairu – iznenađenje! I još više od toga – razočarenje! Radnički, prvoligaš i domaćin, izgubio je u finalu Kupa Srbije potpuno zasluženo utakmicu od leskovačkog drugoliša Dubočice. Leskovčani su došli u Niš posle pobede nad Vardarom, sa neskrivenim ambicijama da učine podvig i da kao pobednici prokrče put do šesnaestine finala Kupa Jugoslavije. Leskovčani su u tome i uspeli. Pobeda Leskovčana je poptuno zaslužena, jer su igrali srčano, organizovano i ambicioznije od svojih domaćina, koji su u svakom slučaju želeli pobedu, ali im je ona ovoga puta potpuno zasluženo izmakla“.

Golove za Dubočicu postigli su: Ivanović u 42. (sa penala) i 75. i Sl. Petković u 79. minutu igre.

I danas ovaj trofej ostaje najznačajniji u vitriniama leskovačkog kluba, a ostalo je zapisano da su igrači nakon ove pobede Milutinovića nosili na rukama. Na sledećem koraku su naši momci bili zaustavljeni od prvoligaša Slobede. U Tuzli je bilo minimalnih 1:0.

Više od pola veka kasnije, Dubočica je opet u Drugoj ligi. Prošao je naš klub kroz razne turbulencije, kroz razne nedaće, a opet sada ima šansu da učini korak koji nikada nije učinio – učešće u Prvoj ligi. Infrastruktura je tu, pozitivna energija je tu, i nadamo se da ćemo kroz par godina pričati o novom najvećem uspehu leskovačkog kluba.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Dubočica grad fudbala – fudbalska tradicija Leskovca“, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa gradom Leskovcem.