Put kojim idemo, put koji biramo, nikada ne može biti savršen. Što pre to shvati, čoveku je lakše da nađe smisao postojanja i svrhu življenja. Uz to, moramo put učiniti svojim, jedinstvenim.

Najveći protivnik tome može da bude poređenje. Čini se kako svako zlo ovoga sveta potiče iz poređenja, jer se u korenu istog nalazi zavist. Tu životnu lekciju Manuel Ametović je oduvek znao i njome se vodio.

Manje poznat, sa manje resursa, medijske pažnje i na kraju manje novca, koji je u ovom svetu nužno zlo, od svojih sugrađana Sejdića, Bajramovića, Azirovića, Zećirovića, krenuo je Manuel Ametović postepeno, zaobilaznicom, da gradi svoje ime i ime svog orkestra.

Poput svojevrsnog menadžera skupio je porodicu i prijatelje koji imaju strast prema trubi, te se obreo u takmičarske vode. Uz puno truda, rada i discipline, nagrada je došla brže nego što je očekivao – ove godine.

Prvi veći skup, sa značajnom publikom i prepoznatljivim žirijem na kome su učestvovali trubači Manuela Ametovića, bilo je ovogodišnje Vlasinsko leto u Surdulici. Tradicionalno, veliki broj orkestara okupio se na jugu Srbije, percipiravši Surdulicu kao najbitniju pripremnu stanicu pred Sabor u Dragačevu, s obzirom da se ovaj događaj u Surdulici svake godine organizuje u julu, mesec dana pre Guče.

I ovoga puta nastupila su velika imena.

Orkestri iz Zagužanje, na čelu sa Orkestrom Vladimira Ivanovića, već godinama dominiraju u Surdulici. I ovoga puta pokupili su gotovo sve nagrade. Da se reč „gotovo“ nađe u prethodnoj rečenici, pobrinuo se upravo Manuel Ametović.

Njegovo sviranje na ovom festivalu ocenjeno je neverovatnim, i prosto je bilo nemoguće bilo kome dati titulu najboljeg trubača osim mladom Bojničaninu. Upravo to je odlika bojničkih virtuoza. Orkestar može i sme da svira promenjivo, ali vođa, kada dođe njegovih pet minuta, doživi takvu simbiozu sa svojim instrumentom, postaje apsolutno jedno s njom, da se kod publike uvek javlja katarza.

Ovim priznanjem Manuel Ametović polako, ali sigurno ulazi u krug najvećih trubača Bojnika. Konkurencija je neverovatna. Bojnik je Premijer liga trube i takmičiti se u njoj, imati priliku uporediti se sa konkurentima, je dostignuće samo po sebi.

Ipak, poput svojih velikih sugrađana, Manuel se ne zadovoljava ovim. Sledeći cilj je svakako pokoriti Guču, a onda, ko zna, možda postati i majstor trube.

Uz veru u sebe i predan rad, čuda su moguća, a Manuel je živi dokaz toga.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Bojnička truba“, koji naše Udruženje realizuje uz sufinansiranje Opštine Bojnik.