Dr Nebojša Veljković
Prošlo su 46 godine od smrti Josipa Broza Tita, a neizostavno svake godišnjice se pojavljuju članci, komentari i osvrti o njegovom mestu i ulozi u jugoslovenskoj zbilji, čak i ankete na temu koliko je bio pozitivna ili negativna ličnost. Ova kratka priča govori o malo poznatom muzičkom događaju koji se odigrao desetak dana pre nego što smo 4. maja 1980. godine čuli: „Umro je drug Tito“!
Vest o smrti nije objavljena iznebuha, naprotiv, već je od početka marta muzički program Radio Beograda dobio izrazito komemorativni karakter. Priprema građana za Titovu smrt je pojačavana objavljivanjem redovnih zdravstvenih biltena. Dvadeset četvrtog aprila lekari podnose izveštaj i građani saznaju: „Stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita i dalje kritično. Pored postojećeg komatoznog stanja, drug Predsednik se od sinoć nalazi u šoku”. U stanju šoka sam bio i ja, ali zbog nečeg sasvim drugog. Do mene je doprla informacija u koju nisam „na prvu poverovao“. Te večeri 24. aprila u hali „Čair“ u Nišu održaće koncert engleska new wave rock grupa predvođena vokalnom solistkinjom Lin Lovič (Lene Lovich).
Sada razumete naslov kolumne „Neka živi rock’n’roll na samrti Josipa Broza Tita“. Bila je to potpuno nadrealna situacija, javnost živi skoro četiri meseca u komemorativnoj atmosferi iščekivanja neminovnog, a prvoklasna engleska novotalasna rok grupa svira za probranu publiku. Scenografija je bila sa crno belim osvetljenjem, muzičari obučeni u belim košuljama sa crnim kravatama, a Line Lovič sa prepoznatljivom frizurom i živopisnom garderobom koja je odražavala drsku individualnost u maniru post pank kulture. Poseban je detalj za nas, jer je ona rođena iz braka Amerikanca srpskog porekla i Engleskinje, i njeno obraćanje publici rečima yugoslav people is very strong people ima poseban značaj. Posle Titove smrti, beogradska, ljubljanska, zagrebačka i sarajevska muzička scena je obilovala grupama koje su verno pratile žanrovske promene engleske i američke rok scene. Naivno je bilo verovati, a ja jesam, da ništa ne može da pođe po zlu. Nisam razumeo da sam pogled na Jugoslaviju imao kao kulturni projekat, koji je vođen generacijom koja nije bila opterećena nacionalističkim nabojem, ali je presudnu ulogu odigrala partijsko-politička elita sa drugim planovima.
Dok se na gramofonu „vrti“ album Lin Lovič Stateless (1979), pod utiskom tekstova objavljenih o Titu početkom maja, pitam se kako se mogu karakterisati razmišljanja iz kojih je nastao ovaj tekst. Da li sam titoista ili jugonostalgičar? Ni jedno ni drugo. Nalazim se sa kulturološkog gledišta na poziciji imaginarne Jugoslavije.
