Svedoci smo u proteklim danima napada na južnjački govor, dijalekat i kulturu. Događaj koji se desio na društvenoj mreži instagram, samo je eskalacija onoga što se našem kraju radi već godinama, pa i decenijama.
Osim nipodaštavanja na lingvističkom i kulturološkom planu, istorija našeg kraja često je stavljana u drugi plan, a neretko je i u potpunosti zaboravljana.
U duhu Dana primirja u Prvom svetskom ratu, koji ćemo proslaviti 11. novembra, donosimo priču o još jednom junaštvu slavne srpske vojske koje je nepravedno stavljeno iza Cera, Kolubare i ostalih velikih bitaka.
Posle prvih, velikih uspeha saveznika koje je imala naša vojska 1914. Nemci i Austrougari uočili su da će oni sami mnogo teže savladati Srbiju. Sledeće godine u pakt sa njima ulazi i Kraljevina Bugarska tako da Srbija osim sa severa i zapada biva napadnuta i sa istoka.
Pritisak na Srbiju postajao je sve veći i jedina mogućnost za srpsku vojsku, ali i narod i Vladu bilo je povlačenje na Kosovo i Metohiju. Feldmaršal Makenzen kao iskusni vojnik naredio je Bugarima da preseku liniju koja je vodila od Vranja do Leskovca, pa dalje do topličkog kraja i na taj način onemogući povlačenje srpskih snaga prema Prištini.
U ovu akciju krenulo je gotovo 300 hiljada bugarskih vojnika i oficira i u početku su zbog brojnosti i boljeg naoružanja lako napredovali. Bugari su sa svojih 195 hiljada vojnika i više od 400 topova za trenutak zastali nadomak Vlasotinca, gde ih je čekala mala i iscrpljena Timočka divizija sa manje od 15000 vojnika.
Timočani su junački izdržali prvi udar, ali posle drugog su morali da se povuku prema Leskovcu kako bi sačuvali snage i omogućili što duži otpor i odstupnicu ostatku vojske. Posle povlačenja pridružuju im se drugopozivci iz Šumadijske i Moravske divizije (iskusniji vojnici u 4. i 5. deceniji života).
Vojvoda Stepa Stepanović imao je težak zadatak da postavi komandanta ovoj mešovitoj vojsci, koja je morala da uradi nemoguće, da zaustavi više dana 4 puta brojniju vojsku. Izbor prekaljenog vojvode pao je na pukovnika Ljubomira Milića.
Sa svoje pedeset i četiri godine Milić je spadao u red oficira koji su prošli sve oslobodilačke ratove i bio je čovek koji i pored svog visokog čina lako, efikasno i prijateljski razgovara sa svim vojnicima.
Pukovnik Ljubomir Milić posle školovanja u Rusiji postavljen je za ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića, te biva penzionisan po povratku dinastije Karađorđević na presto. Ipak kao i svi dobri oficiri, vraćen je pre početka Prvog balkanskog rata, gde je nacionalni interes bio preči od dinastjskih podela.
Na čelu sa Milićem srpska vojska se ulogorila kod Puste reke koja je predstavljala prirodnu prepreku u pravcu jug-sever i dato mu je naređenje da čeka Bugare i da što je više moguće izdrži.
Kao i gotovo svaka velika istorijska ličnost Milić se nije samo oglušio o naređenje svog pretpostavljenog već je izazvao i zdrav razum na dvoboj. Nešto kao da je sinulo u glavi tog hladnog jesenjeg jutra 1915. Miliću. Obratio se svojim vojnicima rečima: „Koje bre čekanje, da nas potamane!? Ima da ih oteramo u tri lepe... Bugarske!“.
Tri lepe su predstavljale tri pravca na koja je udarila srpska vojska. 45000 Srba krenulo je na 195000 Bugara, ne samo u napad već u pravi juriš. Tog jedanaestog novembra Bugari su bili totalno zbunjeni i uplašeni da su se begom vratili odakle su došli, pa čak i malo dalje od toga.
Timočani, Šumadinci i Moravci učestvovali su u slavnom „Leskovačkom manevru“ i više od 6 hiljada naših predaka, članova ovih divizija dalo je živote kako bi zaštitili liniju Kuršumlija-Prokuplje-Lebane i narod koji se kretao istom.
Pukovnik Ljubomir Milić iduće godine unapređen je u čin generala i učestvovao je u svim značajnim bitkama do kraja rata kao komandant Moravske divizije.
Zaborav je čovekov najveći neprijatelj. Čovek kada zaboravlja kao da ne živi i ne diše. Pitanje je kako je to sa narodima?
Sa narodima može da bude samo gore i dublje. Kada čovek zaboravlja ostali oko njega mogu ga podsetiti makar nešto, osnovno i ako ništa drugo njegovi najbliži sećaju se kakav je on bio. Kada narod zaboravlja nema povratka, sve se briše, ništi i pretvara u prah.
Naš zadatak je da ovi junaci nikada ne budu zaboravljeni i da sledimo njihov primer. Kako je Ljubomir Milić verovao u nemoguće, tako i naša generacija mora da veruje i živi za čuda.