Osvajanjem svog 23. Gren Slema u karijeri i osvajanjem svog prvog NBA prstena, Novak Đoković i Nikola Jokić otvorili su neke nove „Pandorine kutije“ i stvorili su potpuno nova ogledala u zapadnom društvu, koja će svi oni kad tad morati da pogledaju i da konačno priznaju sebi određene stvari.

Ovaj tekst, međutim, nećemo početi ni sa tenisom, niti sa NBA ligom, što su svakako centralne teme ove objave. Za početak pomenućemo „najbitniju sporednu stvar na svetu“ (ako se neko osuđuje da fudbal još uvek naziva tako).

       Igra sa 22 igrača, na dva gola osmišljena je kao jeftina zabava za radničku klasu. Kako je rastao svet, rastao je i fudbal, ali je u svojoj suštini ta igra dugo ostala netaknuta. Davala je siromašnima nadu da barem na travnatom polju mogu da pobede bogate. Tako je bilo sve do početka devedesetih.

Sezona 1992/93, bila je čini se presudna u daljem razvitku ( ili devastiranju) modernog fudbala. Te sezone, kapital je konačno preuzeo dominaciju nad čistotom same igre. Na Britanskom ostrvu oformljena je, kao najelitnije takmičenje, koje pritom nije bilo pod jurisdikcijom fudbalskog saveza, Premijer liga.

To vrlo verovatno nije uzeto za svetski presedan jer je prvi sponzor, tek od sledeće sezone, bila pivara „Karling“. Ipak, nije se dugo čekalo da banke preuzmu stvari. Ubrzo centralni sponzor ove lige postala je banka „Barslajs“ i tako su klubovi prestajali polako da budu klubovi, a postali su svetski brendovi i franšize. Odatle sledi i anomalija da Arsenal ili Totenhem imaju više navijača sa Tajlanda nego iz Londona,...

Moć novca u fudbalu brzo su prepoznale i UEFA i FIFA, pa je tako Liga šampiona prestala da bude šampionska, jer je mogao da je osvoji i treći ili četvrti klub iz Engleske, Španije, Italije i Nemačke. Surovom dominacijom, poslednji pečat na celokpnu priču stavio je Mančester Siti pre samo nekoliko dana, i pokazao je još jednom da u ovom veku novac donosi titule.

Za razliku od „prljavog“ fudbala, koji se igra i po kiši, i po snegu, u blatu, tenis je od samih svojih početaka bio zamišljen kao elegantni sport za zapadnu buržoaziju.

Na startu su postavljena jasna pravila. Tenis je zahtevao ulaganja, skupu opremu i skupe terene. Uspostavilo se odmah rivalstvo između SAD-a i Australije, kao dve najvažnije engleske kolonije. Prohodnost ka vrhu s vremena na vreme, mogao je da ima poneko iz Nemačke, Španije ili eventualno Rusije, koja je gotovo uvek želela da pripada tom zapadnom svetu. Kako se onda desila anomalija zvana Novak Đoković?

Englezi su majstori u prepoznavanju talenata i eksploataciji istih. Petnaestogodišnjem Novaku, kao jako talentovanom detetu ponuđen je pasoš Ujedinjenog Kraljevstva. Nisu ni slutili Englezi da će iko pristati da igra kao predstavnik siromašne zemlje, bogataški sport. Novak i njegova porodica odbili su tu opciju.

Prepoznali su talenat, ali nisu prepoznali mentalnu snagu. Na početku Đokovićeve karijere, bilo je nezamislivo da se iko približi savršenom produktu zapadnoevropske civilizacije Rodžeru Federeru ( otac Švajcarac, majka Engleskinja iz Južne Afrike). Njemu su našli savršenog rivala u vidu Nadala, ali to rivalstvo nije smelo da ide nigde dalje od krilatice: „Federer broj jedan, Nadal broj dva“ ili „Nadal kralj šljake, Federer car tenisa“.

Đoković je zasmejavao publiku i povremeno otkidao setove najvećima ikada, povremeno osvajao trofeje i bio je u borbi za „broj 3“, sa Marijem koji je kao Škot, bio manje pogodan za „broj 1“ od svemogućeg Federera.

Desila se onda 2011. godina. Đoković uzima tri od četiri Gren slem turnira i pokazuje svima da kada je u formi vrlo lako može da ugrozi miljenike publike. Od tada u publici i u širem javnom mnjenju, on postaje glavni negativac na turu. Simpatični mladić postaje za njih cirkuzant, folirant, dosadan za gledanje,...

Pokušao je tokom narednih sezona još u par navrata Novak da se dodvori publici. Nije uspeo. Uočio je i sam da ga poštovati nikad neće, te je rešio da brojkama na koje su se oni toliko pozivali, ućutka sve kritičare. Novi talas kritika usledio je nakon korona virusa, ali tada je Novak već bio toliko mentalno iznad svih, da je javno počeo da iznosi svoje stavove na svim poljima, neobraćajući pažnju na posledice koje je mogao da trpi i koje je trpeo.

Pored svih kritika, uvreda i osporavanja, pored svih miliona, titula i pohvala, Novak je uspeo da ostane normalan i slobodan čovek. Baš zato je on najveći svih vremena.

NBA liga predstavlja dimenziju za sebe. U njoj se naši igrači nisu osećali nipodaštavano i tlačeno tokom karijere kao što je to bio slučaj sa Đokovićem. Kako je onda Ligu promenio Somborac? Da počnemo redom.

Čelnici NBA lige su dosta vidovitiji, pametniji i lukaviji od čeonih ljudi u ostalim sportovima. Čini se da su uvek bili korak ispred vremena. Uvideli su da košarka nikako ne može da bude „beli sport“, kao što su to bili neki drugi u Americi. Spazili su moć tamnoputih igrača u košarkaškoj igri, te su vrlo brzo napravili zvezde od Rasela, Robertsona, Čemberlejna, kasnije Medžika. Sve su to suptilnu upakovali u foliju „jednakosti“ i tako su dobili i atraktivniju igru i zainteresovanost kod svih grupa i rasa.

I pored toga košarka je u SAD-u bila tek četvrti najpraćeniji sport (iza američkog fudbala, bejzbola i hokeja). NBA, na čelu sa Dejvidom Sternom zbog toga uočava mogućnosti u evropskoj i svetskoj populaciji. 1992. odlučuje se na radikalan potez. Sve svoje najveće zvezde (osim Tomasa zbog loših odnosa sa Džordanom) šalje na Olimpijske igre u Barselonu i od tada NBA postaje globalna liga. Ubrzo zatim imamo dobre igre Divca, Petrovića, Kukoča, Rađe, Danilovića, Sabonisa,...

 Na početku dvehiljaditih Divac i Stojaković postaju i lica franšize, kao i Ol star igrači, Darko Miličić biva izabran kao drugi pik na draftu ispred Vejda, Entonija i Boša. Novicki postaje MVP i MVP Finala, Toni Parker MVP Finala, i zaista se otvorila mogućnost da igrači iz svih delova sveta mogu da budu bitni faktori u najjačoj ligi na svetu.

Šta je onda doneo Nikola Jokić? Nikola Jokić je najneisplativija i verovatno najdosadnija „zvezda“ u istoriji NBA lige. Dresovi mu nisu najprodavaniji, nema svoju posebnu liniju patika, nema čak ni društvene mreže, što je za svakog stanovnika naše planete gotovo nezamislivo. Sve bi to nekako i moglo da se proguta da makar postoji neka kontroverza, nešto na čemu bi mediji mogli da grade priču oko njega i na čemu bi liga mogla da zaradi. Prosto ne postoji ništa, ne mari za statistiku, voli konje, nosi burmu na svakoj utakmici.

Jednostavno, do sada nije viđeno da jedan igrač na takvom nivou ne pokazuje ni trunku egoizma. Košarka govori umesto njega, Jokić je uspeo da vrati onu istinsku, fundamentalnu notu košarci i to su pojedini ljudi „preko bare“ počeli da cene (Šek, Barkli, Redik,...)     Sažeti priču o ovakve dve veličine je prosto nemoguće. Sport je u ovom dvadeset i prvom veku postao nemilosrdan. Dobio je ulogu da najboljima da gomilu novca i da iz njih isisa ono ljudsko i emotivno. I pored takvog poretka stvari, jedna Srbija je uspela da iznedri individue, koje su ušli u sistem, pobedili ga i pored svega su uspeli da ostanu ljudi.