Mnogi će se složiti da jedna grupa ljudi ne može biti narod, bez istorije ili države ili pak zajedničkog dobra, kao i pretka i predanja.

Istorija se može menjati u zavisnosti od vremena i konteksta (znamo da istorija, tj. istorijska nauka ne odgovara uvek istini). Bez obzira na zajedničkog pretka i predanje geografska podeljenost usled velikih događaja može razdvojiti jedan narod.

Zajedničko dobro mogu imati i komšije bez obzira na nacionalnost ili veru i na osnovu toga mogu formirati državu.

Ono što jedino zasigurno narod čini narodom i niko ne može to da mu oduzme, jeste jezik ili govor.

Često i van Leskovca i južnih krajeva Srbije, ljudi što iz šege, što zbilja pokušavaju da govore ili makar izimitiraju leskovački govor. Šta je leskovački govor zaista, u teoriji i u praksi ni mnogi Leskovčani ne znaju. Odgovor ćemo pokušati da damo kako sugradjanima tako i ostalima u narednim redovima.

      Na ulicima Leskovca i pre 100 i 200 godina, ali i danas, priča se gotovo isto. Poseban jezik, govor, doprinose duhu celog jednog kraja. Leskovčani komotno mogu da pričaju varijantu srpskog jezika koju će isključivo oni međusobno razumeti. Brz govor u odnosu na ostatak Srbije, vrlo često brži od same misli daje Leskovčanima karakter kakav i imaju.

Za tu brzinu koja se primećuje u samom govoru ima nekoliko „krivaca“. Neki od njih su: korišćenje malog broja padeža, kratki silazni akcenti, nestandardne glagolske konstrukcije, zamenički oblici (gi, gu ,ga), izostavljanje vokala,...

Leskovački govor pripada južnomoravskoj varijanti prizrensko-timočkog dijalekta i jedan je od najistraživanijih i najproučavanijih lokalnih govora u Srbiji. Značajan doprinos ovim istraživanjima dali su Jovan Mihajlović, autor prve gramatike leskovačkog govora, potom prof. dr Nedeljko Bogdanović sa brošurom „Leskovački govor“. Treba pomenuti i mena Brane Mitrovića, dr Radmile Žugić, kao i Dragana Radovića koji su dali veliki doprinos promociji našeg govora.

Da bi čovek koji ne priča leskovački mogao potpuno da ga doživi, mora doći u naš grad. Tada može da doživi pesmu, melodiju koju stvara naš govor, ali i razne lucidne pojedinosti.

Ni u jednom drugom jeziku ne postoji četiri stepena komparacije: kisel, pokisel, najkisel, civor. Ili primer komparacija imenica: čovek, počovek najčovek. Kada Leskovčanin kaže da izlazi sa određenom osobom ne postoji dilema da li je u pitanju žensko ili muško: “Idem s Ivanu (žensko) i Ivana (muško)“.

Poluglas između konsonanta je takođe karakteristika leskovačkog govora. Ukoliko se ne nauči čuveno leskovačko „Č“, nikako ne možemo da kažemo ččkalica ili ččkolj ili lkčk. Puno logičnih, pametnih i lepih rešenja nudi ovaj naš govor.

      Kao što smo videli u tekstu, srpski jezik je toliko bogat da i unutar samog dijalekta postoje određene podgrupe jezika. Uvek na raskršću u ratu i miru, Leskovčanin je morao racionalno da troši sve svoje vreme, pa tako je radio i sa govorom.

Prebogat, a često nipodaštavan i izvrtan ruglu, leskovačkom govoru se zbog raznih istorijskih i drugih okolnosti gotovo uvek pripisivao epitet nepravilnog, zaostalog,...

Naš zajednički zadatak je da leskovački govor brendiramo kao kulturno nasleđe ovog područja i da nam on kod nas, ali i u celom svetu ne bude za podsmeh i zabavu, već na ponos i isticanje, kao jedan od najspecifičnijih govora koji je ikada postojao.