Istinita je i potvrđena izreka da odelo ne čini čoveka. Ipak, polagati na fizički izgled do neke granice, voditi računa o odevanju, jesu odlike marljivog, urednog, pa na kraju i inteligentnog pojedinca.
U dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka moda je bila značajan deo društvenog života našeg grada. Gotovo da na ulici niste mogli da sretnete ozbiljnijeg čoveka koji nije nosio uredno odelo, šešir, cipele.
Mnogi Leskovčani bili su veliki kicoši. Bela košulja, odgovarajuća kravata, elegantne kamašne preko cipela, odelo šiveno po meri, na ulici i na poslo. Od 1930. godine, jedan od najboljih krojača bio je Rade Pekić, koji je među prvima počeo da šije moderna odela. Sve što bi se pojavilo u Beogradu, Rade bi posle petnaestak dana već nudio mušterijama.
Pekić je svoj salon imao u Ulici kralja Petra, a dobavljao je štofove iz Engleske.
Moda u Leskovcu ima veze i sa novinarstvom, odnosno marketingom. Naime, među prvim reklamam u leskovačkim novinama, jeste oglas za Mode salon i školu krojenja gospođe Miluše Fraj, objavljen 1924. godine, u kom ona navodi da je završila „praktiku“ u prvoklasnim salonima Beča i Praga.
Putem oglasa su svoje usluge nudili i drogeristi i apotekari, koji su pravili kreme, pudere, mirise na licu mesta i tako dodatno vodili računa o imidžu Leskovčana.
O leskovačkim damama i njihovim frizurama posebno se starao salon braće Petrović u Niškoj ulici.
Vremena su se promenila i moda u Leskovcu, čini se, danas nije bitan faktor. Možda procvat našeg grada upravo treba da krene odatle, jer zaista odelo ne čini čoveka, ali odelo može da kaže mnogo toga o čoveku.
