Poslednji dani godine bi po pravilu trebali da odišu nekom smirenošću i utiskom da će sve stati barem na nekoliko dana. Međutim, ovakav osećaj je moguće postići samo u dva slučaja – da ste još uvek dete ili da ste potpuno odvojeni od svih sredstava informisanja. Ukoliko mediji čak i najmanje dopiru do vaše svesti, makar to bio i samo radio program dok se vozite kolima, osećaj sigurnosti, porodične bliskosti i praznične „euforije“ nemoguće je dostići. Postavlja se logično pitanje zašto je to tako?
Najjednostavnije gledano, čini se da smo se potpuno udaljili od suštine praznovanja. U anglosaksonskom, neoliberalnom svetu, ta pojava se najbolje manifestuje kroz izbegavanje reči „Christmas“. Osnova engleske reči Božić (Christmas) je Hrist (Christ) i zato se smatra nepovoljnim i krajnje osetljivim za određene manjine (koje u Evropi više nisu ni manjine), da se eksplicitno naglašaca ime Gospodnje. Umesto toga, već godinama se na Zapadu čestitaju praznici – Holidays. Verovatno je da će i taj izraz u jednom trenutku biti nepogodan s obzirom da je u njegovoj osnovi reč holy – svet (svetac).
Na Zapadu je, dakle, diskriminacija prema hrišćanima otvorena. Srbija, pak, predstavlja vrstu hibridnog sistema, što može potencijalno biti i opasnije. Protiv otvorene represije se možete boriti jasno, jer imate vidljivog i dobro definisanog neprijatelja. Hibridni sistem vrednosti u našoj zemlji zapravo jeste mešavina neoliberalnog, kapitalističkog, strogo potrošačkog društva, sa obrisima i elemntima tradicionalnosti koji se uglavnom svode na strahopoštovanje (više strah nego poštovanje), prema istorijskoj ulozi Srpske pravoslavne crkve.
Korak dalje, taj strah zapravo predstavlja jedan paganizam i sujeverje, a tradicionalizam se svodi na niz običaja kojima ne znamo suštinu i namenu.
Naš odnos prema svetim danima, praznicima, i potvrda robovsko-potrošačkog društvenog uređenja, ogleda se u dve reči – slobodni dani. Javno mnjenje u Srbiji i mediji na teritoriji naše zemlje neće, bar ne eksplicitno, izbegavati pominjanje Božića, ali nikako neće ulaziti u suštinu proslave rođenja Hristovog. Umesto kulturno-obrazovnog programa, umesto igranih monodrama i drugih televizijskih formi, dobićete niz formula o spajanju „slobodnih dana“ i nakaradno čestitanje, te fuziju „novogodišnjih i božićnih“ praznika. Odatle, Badnji dan nije praznik sa osnovnom svrhom okupljanja porodice i motivima Vitlejemske pećine, a Veliki petak nije najtužniji dan u istoriji čovečanstva. Ne, ta dva dana postaju produženi vikendi.
Izbacivanje Hrista i hrišćanstva iz svesti praznovanja mnogo je dublja tema i zahteva mnogo više pažnje, vremena i umešnosti nego što mi trenutno imamo. Svrha ovog uvoda je samo kratki prikaz o našem odnosu prema najbitnijim danima, a iz čega proizilazi osnovno pitanje ovog teksta – Ako smo takvi prema Božiću i Vaskrsu, kakvi smo onda prema bitnim datumima iz nacionalne istorije?
DVA DOGAĐAJA IZ LOKALNE ISTORIJE
Osnovna inspiracija za pisanje ovih redova autoru je došla 24. decembra. Tog dana 1877. godine, Leskovac je oslobođen od Turaka. Drugi srpsko-turski rat doneo je novi talas slobode. Srpsko stanovništvo u južnim krajevima silno je želelo jedinstvo sa maticom. Prošlo je više od 70 godina od podizanja Prvog srpskog ustanka kada je Leskovcu konačno osvanula sloboda. Srpska konjica na čelu sa Koletom Rašićem i pripadnicima Niškog komiteta, ujahala je u grad na Veternici 11. decembra po julijanskom, odnosno 24. decembra po gregorijanskom kalendaru.
Oslobođeni stanovnici Leskovca su sa oduševljenjem dočekali Rašića i drugove, a uz uzvike: „Živeo Knez Milan, živela Srbija!“, centralni doček biva organizovan ispred Odžaklije. Ako znamo da je Leskovac od strane Osmanlija zauzet i okupiran 1454. godine, te da je oslobođen posle više od četiri veka, jasno je da 24. decembar jeste najbitniji datum u savremenoj istoriji nekadašnje Dubočice. Ipak, sto četrdeset i osam godina kasnije, od sećanja na ovaj dan ostao je samo spomenik oslobodiocima u centru grada, podignut na pedesetogodišnjicu oslobađanja od Turaka, koji se međutim uglavnom odnosi na oslobođenje grada u Prvom svetskom ratu.
Za 24. decembar nije predviđena nikakva svečanost, nikakvo obeležavanje i sećanje na naše oslobodioce.
S druge strane, Dan grada se obeležava 11. oktobra – zašto? Tog dana su pripadnici Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije ušetali u Leskovac bez borbe, jer su se Nemci noć pre povukli iz gradskih naselja. Trideset i pet dana pre, 6. septembra 1944. godine, desio se najstravičniji događaj u istoriji Leskovca – Savezničko bombardovanje. Bombardovanje je organizovano od strane Engleza i Amerikanaca, a pod supervizijom istih onih koji su u grad ušli kao „oslobodioci“ jedanaestog oktobarskog dana. Zamislite tu ludost, zamislite tu lobotomiju. Kao guske u magli, kao stado ovaca sa slepim čobaninom na čelu, nesvesni svoje istorije, organizujemo svečanosti i proslave radi uzdizanja svojih dželata.Nažalost, to nije lokalni, već nacionalni problem. Većina gradova u Srbiji takođe vezuje svoje najznačajnije datume za komunističko nasleđe, a ovaj konkretni primer Leskovca nam daje mogućnost da jasno prikažemo činjenice i da pokušamo da definišemo suštinu našeg problema.
OTKLON OD SREDNJEG VEKA
Prethodnopomenuti problem proslave za mnoge sugrađane može delovati banalno, trivijalno, suštinski nebitno. Ipak, bitno je naglasti šta se time zapravo pokušava – pokušava se rušenje kontinuiteta postojanja Srba na ovom prostoru. Kako bi dokazali našu tvrdnju, potrebno je postaviti samo jedno pitanje – Kada proslavljamo Dan državnosti?
Dan državnosti Republika Srbija obeležava 15. februara, na Sretenje. Postoji jaka istorijska podloga za uspostavljanje baš ovog datuma za najznačajniji dan u nacionalnoj istoriji. Naime, na Sretenje je podignut Prvi srpski ustanak 1804. godine, a 31 godinu kasnije donet je prvi moderni Ustav Srbije. U čemu je onda tu problem?
Problem jeste sistemsko brisanje bogate srednjovekovne srpske prošlosti. Istina je da se nacionalni identiteti grade tek posle Francuske revolucije, dakle krajem 18. i početkom 19. veka, te da o nacionalnim državama ne možemo govoriti pre toga. Međutim, kod nas se namerno zanemaruje činjenica da su nacionalni identiteti evropskih država građeni na srednjovekovnoj tradiciji.
Klasičan primer građenja modernog, nacionalnog identiteta na srednjovekovnoj tradiciji jeste Grčka. Osnovna ideologija Grka u borbi za nezavisnot protiv Turaka, potekla je iz organizacije Heterija. Ova organizacija je osnovana 1814. godine u Odesi, sa ciljem širenja protohelenske ideje o obnovi Vizantije i helensko-hrišćanskog carstva. Na toj i takvoj ideji je izgrađena Grčka od 1830. godine do danas.
Naši severni susedi, Mađari, najznačajniji nacionalni praznik obeležavaju 20. avgusta – dan svetog Ištvana. Ištvan (Stefan) bio je prvi kralj Mađarske, a vladao je od 1000. do 1038. godine. Njegova kruna se nalazi u zgradi Parlamenta u Budimpešti.
Zašto onda mi ne proslavljamo 26. februar, dan posvećen Svetom Simeonu Mirotočivom (Stefanu Nemanji), kao nacionalni praznik? Stefan Nemanja je praktično uspostavio srpsku državnost u dvanaestom veku, a Srbija proslavlja tek nešto manje od 200 godina državnosti.
Ukoliko nam je bitno ustavnopravno ustrojstvo za obeležavanje državnosti, zbog čega ne pominjemo Zakonopravilo Svetog Save iz 1219. godine? Zašto ne obeležavamo 21. maj kada je donet Dušanov zakonik, još davne 1349. godine u Skoplju?
Jasno je da od svih bitnih srednjovekovnih država Balkana, jedino mi pravimo otklon i distancu od tog, možemo slobodno reći, zlatnog perioda naše istorije. Jedini logičan odgovor na pitanje zašto je to tako, leži u činjenici da je Srbija, očigledno, još uvek pod okupacijom.
DA LI SMO IKADA BILI SLOBODNI?
Savremena istorija (period od poslednjih dvesta godina) nas uči da je Srbija slobodna, nezavisna zemlja od Berlinskog kongresa 1878. godine, pa do danas. Osim u periodu okupacije tokom Prvog i Drugog svetskog rata, to je kontinuitet od skoro 150 godina slobode. Da li je to baš tako? Sloboda je vrlo neugodna i nezahvalna reč za definisanje. U ovom kontekstu možemo reći da sloboda može predstavljati upravljanje srpskog vladara nad srpskim narodom.
Ukoliko na ovaj način definišemo slobodu, možemo doći do zaključka da je u proteklih 200 godina, srpski narod bio slobodan, u zavisnosti od geografskog položaja, između 104 i 16 godina.
Prvo uklapanje u našu definiciju slobode, Srbija dobija hatišerifom iz 1830. godine. Takva Srbija, u okviru Beogradskog pašaluka, obuhvatala je geografski prostor današnje centralne Srbije, bez njenih južnih krajeva. Južni krajevi su oslobođeni, kao što smo već naznačali, 1877. godine. Naša južna pokrajina, Kosovo i Metohija, oslobođena je u periodu 1912. i 1913. godine, a posle Prvog balkanskog rata, a Vojvodina se priključuje matici posle Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena, u Novom Sadu 1918. godine.
Utvrdili smo kada je koji deo u okviru današnjih granica Srbije dobio slobodu. To su istorijske činjenice i njih je lako dokazati. Ono što je apstraktnije, jeste pitanje kada srpstvo zamire. Mnogi srpski teoretičari, istoričari i politikilozi smatraju da je samim stvaranjem Kraljevine SHS krajem 1918. godine, Srbija umrla. Iako dugoročno gledano to može da bude tačno, moramo uzeti u obzir da je ideja jugoslovenstva prvenstveno srpska ideja, te da se ona u svojim kasnijim oblicima izopačila. Samo jugoslovenstvo je svoju potvrdu moralo da nađe u Srbiji, kao što je to Italija našla u Pijemontu, stoga ulazak u jednu južnoslovensku državu nije najnelogičniji potez tadašnje srpske vlasti.
Druga grupa mislioca tvrdi da je Srbiaj umrla u Jajcu, prilikom drugog zasedanja AVNOJ-a. Istina je da su u Jajcu postavljene nakaradne, etnički katastrofalne republičke granice federalne Jugoslavije, te da je u tom mestu donet program sa ciljem totalne degradacije srpskog faktora u budućoj komunističkoj državi.
Najlogičnije je pomiriti ove dve grupe ljudi i izreći čuvenu floskulu da je istina negde na sredini. Početak potonuća srpskog nacionalnog programa jeste 1934. godina. Atentat u Marseju na kralja Aleksandra I Karađorđevića izaziva haos u društvu, i iako on nikako nije omiljen kralj u srpskoj javnosti, upravo zbog formiranja Jugoslavije, kralj Aleksandar jeste bio zaštitnik srpskih interesa, bar u meri u kojoj se srpski interesi nisu sukobljavali sa njegovim nesumnjivim jugoslovenstvom. Kao prilog toj tezi uzimamo formiranje Banovine Hrvatske, koja je praktično bila preteča NDH, samo 5 godina posle atentata. Jasno je, iako već ulazimo u domen „šta bi bilo, kad bi bilo“, da Aleksandar takvu tvorevinu ne bi dozvolio.
Naposletku, on je lično Voždov praunuk.
Dakle, centralni (najuži) deo Srbije slobodu je osetio 104 godine, jug Srbije 57 godina, Kosovo i Metohija 21 godinu, a Vojvodina 16 godina. Hteli mi to da prihvatimo ili ne, ovo jesu realni podaci. Ostatak vremena u protekla dva i po veka, naša zemlja je provela i provodi i dalje ili pod turskoj ili pod ustašo-komunističkoj okupaciji.
Po svim pravilima istorije i sociologije, smena komunističkgo režima je podrazumevala oslobađanje od okupacije, te vraćanje nacionalnih identiteta. Naravno, Srbija je izuzetak. Naše nove elite su samo nastavak starih, koje su uspele da prisvoje i „unaprede“ sve najgore odlike komunizma, a da s druge strane unište i ono malo što su „crveni“ dobro uradili. Danas, već 25 godina živimo novu vrstu okupacije pod nazivom „evropske integracije“.
„Nove elite“ nastavile su da sprovode i oživljavaju duh svog političkog oca – Josipa Broza Tita. Za njih je Leskovac zaista oslobođen 11. oktobra 1944. godine. Oni su ga oslobodili suvišnog tereta slobode. Za njih je Sava Dimitrijević koji piše o komunističkim zločinima i ukranom zlatu leskovačkih industrijalaca od strane tih „boraca za jednakost“, jeretik.
Za njih, Beograd postoji tek od 20. oktobra 1944. godine, a Borislav Pekić, koji je pisao da ta sloboda „nije bila naša“, jeste ludak i zasluženi izgnanik.
Na kraju, koliko god se datumi činili kao sporedne i beznačajne stvari, oni predstavljaju mentalitet i stanje svesti jednog naroda. Dan koji jedan narod svetkuje, pokazuje njegovu dušu i pokazuje koliko je taj narod zaista slobodan. Kada osvane jutro gde se u Leskovcu umesto Kočine (Popović), slavi Koletova (Rašić) pobeda, znaćemo da je „naša“ sloboda o kojoj je mladi Pekić maštao, nadohvat ruke.
