Vladislav Petković Dis bio je jedan od najpotresnijih i najusamljenijih glasova srpske književnosti. Njegova poezija ne traži utehu niti nudi izlaz, već prikazuje unutrašnju, duboku tamu čoveka koji svet doživljava kao mesto patnje i neizvesnosti. Dis nije pevao o lepoti života, zbog čega nije često bio shvaćen i prihvaćen od strane književnih kritičara svoga vremena.
Rođen u selu Zablaće kod Čačka, odrastao je u skromnim uslovima koji su rano oblikovali njegov pogled na svet. Školovao se u Čačku i Beogradu, ali njegov usud i dar jeste činjenica da se nigde nije potpuno uklopio – ni u školu, ni u društvo, ni u književne krugove. Živeo je teško, često na ivici egzistencije, radeći kao učitelj i novinar. Taj osećaj teskobe i stalnog odbijanja okoline, snažno je uticao na njegovu poeziju.
Pseudonim Dis, preuzet po rimskom bogu podzemlja, nije bio samo književna maska, već znak njegove unutrašnje orijentacije ka mračnim dubinama ljudske svesti i podsvesti. Kao pesnik moderne, bio je savremenik Dučića i Rakića, ali potpuno drugačiji od dvojice pesnika-diplomata. Dok su drugi težili formi i harmoniji, Dis je svesno ulazio u haos osećanja, snova i strahova.
Njegova zbirka „Utopljene duše“ ostaje jedno od najvažnijih dela srpske lirike. U tim pesmama svet je nalik tamnici, a čovek je samo zatočenik života Motivi smrti, sna, ništavila i samoće javljaju se kao prirodno stanje postojanja, a ne kao trenutni pesnički efekat. Pesme poput „Tamnica“, „Možda spava“ i „Nirvana“ ostavljaju utisak unutrašnje katastrofe.
U zbirci „Mi čekamo cara“ njegov glas postaje oštriji i okrenut stvarnosti. Dis tu govori o društvu koje gubi moralni oslonac, o narodu koji luta bez pravog vođstva i o vremenu koje nagoveštava tragediju. Iako rodoljubiva, ova poezija nije služila za bujanje nacionalne svesti, već za „gledanje u ogledalo“.
Disov život okončan je tragično, tokom Prvog svetskog rata, kada je stradao u brodolomu u Jonskom moru. Njegova smrt, gotovo simbolično, priziva naslov njegove prve i najpoznatije zbirke i dodatno učvršćuje sliku pesnika čija je sudbina bila neraskidivo vezana za motive koje je pevao.
Danas se Vladislav Petković Dis smatra jednim od najautentičnijih i najiskrenijih pesnika srpske književnosti. Upravo u toj iskrenosti i hrabrosti da se pogleda u tamu leži trajna vrednost Disove poezije.
Kao dodatak, ostavićemo link koji će vas, poštovani čitaoci, odvesti do stihova pesme „Možda spava“, koja i danas ostaje jedna od najlepših i najpotresnijih pesama srpske poezije.
