Kako bi povećali aktivnost našeg portala, a usled povećanja naših kapaciteta, rešili smo da „uplovimo“ u novi projekat. Ovaj projekat sadržaće tri teksta nedeljno. Prvi će se objavljivati pod naslovom „Književni utorak“, drugi će se zvati „Sportski četvrtak“, a treći će nositi naziv „Leskovačka subota“.

Cilj ovog projekta je donošenje zanimljivih tekstova iz različitih sfera. „Sportski četvrtak“ podseća će nas kako sport ume da bude lep, ali i surov. „Leskovačka subota“ će u sebi sadržati zaboravljene priče našeg grada iz prošlosti.

Ipak, čini se da je utorak najznačajniji, jer će se citirati odlomci iz svetskih i domaćih književnih klasika, kako bi uspeli da na jedan interesantan način privolimo publiku da se vrati knjizi.

Za prvi „Književni utorak“, izbor je pao na omiljenog pisca našeg urednika – F.M. Dostojevskog. Danas vam donosimo deo iz poeme Veliki Inkvizitor u okviru remek-dela Braća Karamazovi.

Ivan Fjodorovič u razgovoru sa svojim bratom Aljošom, stavlja fiktivnu priču u doba Španske inkvizicije, te se u njenom središtu nalazi razgovor zarobljenog Isusa Hristosa i Velikog Inkvizitora. Izdvajamo deo gde Inkvizitor priča o slabosti i slobodni ljudskoj:

Ti si im obećao hleb nebeski, ali, ponavljam, može li se on uporediti sa hlebom zemaljskim u očima slabog, večno poročnog i večno nezahvalnog ljudskog plemena? I ako u ime hleba nebeskog pođu za tobom hiljade i desetine hiljada, šta će onda biti sa milionima i desetinama hiljada miliona bića koja neće biti u stanju da potcene hleb zemaljski radi hleba nebeskog? Zar su tebi drage samo desetine hiljada velikih i snažnih, a ostali milioni slabih koji te, međutim, vole, mnogobrojni kao pesak morski, treba da posluže samo kao materijal velikim i snažnim? A ne, nama su dragi i slabi. Oni su poročni i buntovnici, ali na kraju će postati poslušni. Oni će nam se diviti i smatraće nas bogovima. Zato što smo im se stavili na čelo i pristali da podnosimo slobodu i gospodarimo njima - tako će im, na kraju, postati strašno da budu slobodni! Ali mi ćemo reći da smo poslušni tebi i da vladamo u ime tvoje. Mi ćemo ih ponovo obmanuti, jer tebe više nećemo pustiti k sebi. U toj obmani će se i sastojati naša patnja, jer ćemo morati da lažemo. Eto šta je značilo ono prvo pitanje u pustinji, i eto šta si odbacio u ime slobode koju si cenio iznad svega. Međutim, u tom pitanju se sadrži velika tajna ovog sveta. Da si primio ,hlebove' odgovorio bi na sveopštu i večitu čežnju čovečanstva, kako pojedinog bića, tako i celog čovečanstva - naime: ,Pred kim da se poklone.' Nema trajnije i mučnije brige za čoveka od toga da, kad ostane slobodan, što pre nađe pred kim da se pokloni. Ali čovek traži da se pokloni pred onim što je već neosporno, tako neosporno, da bi svi ljudi složno pristali na sveopšte klanjanje pred njim. Jer se briga tih jadnih stvorenja ne sastoji samo u tome da nađu to pred čime ću se ja ili neko drugi pokloniti, već da nađu nešto tako u šta bi svi poverovali i poklonili se pred njim, i to obavezno svi zajedno. Eto, ta potreba kolektivnog klanjanja i jeste oduvek glavna muka svakog čoveka pojedinačno i celog čovečanstva. Zbog sveopšteg klanjanja oni su uništavali mačem jedni druge. Stvarali su bogove i pozivali jedni druge: ,Ostavite vaše bogove i dođite da se poklonite našim, inače smrt vama i vašim bogovima!' I tako će biti do kraja sveta, čak i onda kad nestanu u svetu bogovi: svejedno, kleknuće pred idolima. Ti si znao, ti nisi mogao da ne znaš ovu osnovnu tajnu prirode ljudske, ali ti si odbacio jedinu apsolutnu zastavu, koju su ti nudili, da primoraš sve da se obavezno poklone pred tobom - zastavu hleba zemaljskog, i odbacio si je u ime slobode i hleba nebeskog. Pogledaj, šta si uradio dalje. I sve to opet u ime slobode! Kažem ti da čovek nema veće brige nego da nađe onog kome će što pre predati dar slobode, sa kojim se rađa to nesrećno stvorenje. Ali slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko će umiriti njihovu savest. Sa hlebom ti se davala neosporna zastava, daš hleb - i čovek ti se pokloni, jer nema ništa neospornije od hleba; ali ako neko istovremeno mimo tebe zavlada njihovom savešću - e, tada će on čak baciti tvoj hleb i poći za onim koji je premamio njegovu savest. U tome si ti bio u pravu. Jer tajna postojanja čovekovog nije samo u tome da živi, već u tome zbog čega živi. Bez pouzdanog saznanja zbog čega živi, čovek neće pristati da živi i pre će uništiti sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar oko njega bili sve sami hlebovi. To je tako, ali šta se desilo: umesto da si ovladao slobodom ljudskom, ti si im je još uvećao! Zar si zaboravio da su spokojstvo i čak smrt čoveku draži od slobodnog izbora u poznavanju dobra i zla? Nema za čoveka ništa privlačnije od slobode njegove savesti, ali nema ništa ni mučnije. I eto, umesto tvrdih osnova da se jednom zauvek uspokoji ljudska savest, ti si uzeo sve što je neobično, neizvesno i neodređeno, uzeo si sve što je prevazilazilo ljudsku snagu, prema tome, postupio si kao da ih uopšte ne voliš, i to ko, onaj koji je došao da za njih da svoj život!