Protok vremena donosi nam mnoge promene, kako na ličnom, tako i na opštem planu. Osim promena, kod svakog pojedinca se javlja i takozvana „naknadna pamet“, te se čini da istraživanjem prošlosti tačno znamo šta je bilo potrebno uraditi, odnosno šta je bilo ispravno, a šta neispravno. U tom pogledu, svi danas shvatamo štetu i zlobu koju je naneo nacizam svojim delanjem širom sveta, i gotovo smo sigurni da mi nikada ne bismo bili deo tog sistema. Da li je to istina?
Činjenica je da Adolf Hitler nije vladao bez legitimiteta. Imao je podršku većine stanovnika Nemačka, a svoje simpatizere mogao je naći u ogromnom broju, u doslovno svakoj državi Evrope. Jednostavno, Evropa osmišljena u Versaju bila je osuđena na propast, i ljudi su novi pravac nalazili u nacističkim ili komunističkim idejama. Verovatno je da bi svi mi u Evropi tridesetih godina prošlog veka bili pobornici sličnih ideologija, prateći stado.
Oni koji ne prate stado, koji uprkos svemu izražavaju svoje mišljenje, postaju velikani u svojim oblastima. Takva individua bio je Herman Hese. Na samom početku rata Hese je bio svojevrsni miljenik Gebelsa. Knjige su mu bez problema objavljivane u domovini. Ipak, Gebelsu se nisu svideli određeni delovi Heseovih romana, i zahtevao je da se isti izbace. Herman to nije prihvatio, i izabrao je izgnanstvo.
Kao borac za istinu, pravdu i slobodu govora, dobija Nobelovu nagradu za književnost 1946. godine. Hese nam svojim životom i izborom daje primer i znanje, da je za veličinu uvek potrebna žrtva. U svojim delima najviše je provlačio motive pacifizma, egzistencijalizma, građanštine. Ipak, danas smo odlučili da prenesemo deo iz kultnog romana Stepski vuk, gde čuveni Hari Haler govori o ulozi pojedinca u svetskim tokovima i samokritici čovekovoj:
„Nekoliko puta sam izneo svoje mišljenje da svaki narod, pa čak i svaki pojedinac, umesto da se uljuljkuje lažnim političkim preispitivanjima krivice, mora da ispita koliko je sam kriv, zbog svojih grešaka, omaški i loših navika, za izazivanje rata i svih ostalih nesreća u svetu, zato što je to jedini način da se, ako je uopšte moguće, izbegne naredni rat. Oni mi to ne opraštaju zato što su oni, naravno, nedužni.
Kajzer, generali, veliki industrijalci, političari i novinari, niko od njih nema šta sebi da prebaci, niko od njih nije ni za šta kriv! Moglo bi da se pomisli da je na ovom svetu sve divno i krasno, iako, eto, pod zemljom leže desetine miliona ubijenih ljudi.
I znaš, Hermina, iako ovakvi pogrdni članci više ne mogu da me naljute, ponekad me ipak rastuže. Dve trećine mojih zemljaka svakog jutra i svake večeri čita ovakve novinske tekstove, pisane ovakvim tonom i svakog dana ih ti listovi obraduju, opominju ili huškaju i zboh njih oni postaju nezadovoljni i zli, a cilj i svrha svega toga je ponovo rat, neki budući rat, koji će verovatno da bude još monstruozniji od ovog.
Sve je to poptuno jasno i prosto i razumljivo svakom čoveku i svako bi mogao da dođe do ovog zaključka kad bi samo malo razmislio. Ali, niko to ne želi, niko ne želi da se izbegne novi rat, niko ne želi da sebe i svoju decu poštedi klanice u kojoj stradaju milioni. Razmisliti samo jedan tren, utonuti u sebe i zapitati se koliko si lično učestvovao u neredu i pakostima ovog sveta, koliki je u tome udeo svakog pojedinca, e, vidiš, to niko neće!”
Naslovna fotografija: Wikipedia/ https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A5%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD_%D0%A5%D0%B5%D1%81%D0%B5
