Pre četiri dana, 6. juna, obeležili smo 226 godina od rođenja najvećeg ruskog pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina. Puškin je za sobom ostavio neka od najznačajnijih dela ruske, ali i svetske poezije, i suvišno je prelaziti preko celokupnog opusa ovog genija.
Na najbolji način ga je, čini se, opisao F.M. Dostojevski prilikom komemoracije i otkrivanja biste Puškinu 1880. godine. Stoga, donosimo delić govora Fjodora Mihajloviča, a na samom kraju pesmom Spomenik podigoh sebi podsetićemo se brilijantosti Puškinovih stihova.
Dostojevski:
„Puškin je nesvakidašnji fenomen, i možda jedinstveni fenomen ruskog duha, rekao je Gogolj. Ja bih dodao „i proročki fenomen“. Da, u njegovom pojavljivanju na sceni, za sve nas Ruse bilo je nečeg nesumnjivo proročkog. Puškin se pojavio tačno na početku našeg pravog samoosvešćenja, čiji je najraniji početak došao čitav vek nakon reformi Petra Velikog. Puškin nam je stigao kao nova zvezda vodilja, jarko svetlo na našim mračnim putevima. Puškin je znamenje i proročanstvo.
Rad našeg velikog pesnika podelio sam na tri perioda. Ne govorim sada kao književni kritičar. Zadržavam se na Puškinovom stvaralačkom radu samo da bih ilustrovao svoje shvatanje njegovog proročkog značaja za nas i da bih dao smisao svojoj reči proročanstvo. Međutim, primetio bih usput da mi se ne čini da su periodi Puškinovog rada odvojeni jedni od drugih čvrstim granicama. Početak Evgenija Onjegina, na primer, po mom mišljenju još uvek pripada prvom periodu, iako se Onjegin završava u drugom periodu, kada je Puškin već pronašao svoje ideale u svojoj rodnoj zemlji, primio ih k srcu i gajio ih u svojoj milostivoj i vidovitoj duši. Kažu da je u svom prvom periodu Puškin oponašao evropske pesnike, Parnija i Andrea Šenijea, i pre svega Bajrona. Bez sumnje, evropski pesnici su imali veliki uticaj na razvoj njegovog genija i njihov uticaj se održao tokom celog njegovog života.
Ipak, čak ni najranije Puškinove pesme nisu bile puke imitacije, i u njima je bila izražena nesvakidašnja nezavisnost njegovog genija. U imitaciji se nikada ne javlja takva individualna patnja i takve dubine samosvesti kakve je Puškin prikazao, na primer, u „Ciganima“, poemi koju u celini smeštam u njegov prvi period; a da ne pominjemo stvaralačku snagu i polet koji nikada ne bi bili toliko očigledni da je njegovo delo samo imitacija. Već lik Aleka, junaka „Cigana“, pokazuje moćnu, duboku i čisto rusku ideju. U Onjeginu će kasnije ta ideja biti dovedena do skladnog savršenstva. Tu se skoro taj isti Aleko pojavljuje ne u fantastičnom svetlu već kao opipljiv, stvaran i shvatljiv.
U Aleku je Puškin već otkrio i genijalno prikazao nesrećnog lutalicu u svojoj rodnoj zemlji, žrtvu ruske istorije. Nesrećni lutalica, otrgnut iz naroda, bio je istorijska neophodnost u našem društvu. Taj tip junaka je istinit i savršeno prenet, to je večni tip, odavno nastanjen u našoj ruskoj zemlji.
Ove bezdomne ruske lutalice još uvek lutaju, a proći će mnogo vremena pre nego što nestanu. Ako u naše vreme više ne idu u ciganske čerge da traže svoje univerzalne ideale u divljem životu Cigana, ako više ne traže bekstvo od zbrkanog i besmislenog života naših ruskih intelektualaca i ne traže utehu u nedrima prirode, oni će se baciti u socijalizam, koji nije postojao u Alekovo vreme. Oni sa novom verom marširaju na drugo polje, i tamo revnosno rade, verujući, poput Aleka, da će svojim fantastičnim poduhvatima doći do cilja i naći sreću, ne samo za sebe, već za celo čovečanstvo. Zaista, ruski lutalica može pronaći svoj mir samo u sreći svih ljudi. Zadovoljenje neće naći ni u čemu manje vrednom od socijalizma, bar dok je to još stvar teorije. To je isti ruski čovek koji se sada pojavljuje u drugom vremenu. Ovaj čovek je, ponavljam, rođen tek početkom drugog veka posle velikih reformi Petra Velikog, u intelektualnom društvu, odrođenom od naroda. Oh, ogromna većina ruskih intelektualaca u Puškinovo vreme radila je i tada kao i sada, kao službenici, na državnim poslovima, u železnici ili u bankama, ili zarađivali kako god mogu, ili su se bavili naukom, držali predavanja – sve su to radili redovno, ležerno, mirno, primali plate, igrali vist, bez žudnje da pobegnu u ciganske tabore ili druga mesta koja su više u skladu sa našim modernim vremenima. Oni idu samo dotle da se igraju liberala, „sa prizvukom evropskog socijalizma“, kojem socijalizam daje izvestan benigni ruski karakter – ali to je samo pitanje vremena. Šta se dešava ako se jedan još nije pokrenuo, a drugi je već naleteo na zamandaljena vrata i svom snagom udario o njih glavom? Ista sudbina čeka sve ljude ako ne krenu spasonosnim putem poniznog zajedništva sa narodom. Ali pretpostavimo da ih ova sudbina ne čeka sve. Neka „odabrani“ budu dovoljni, neka se pokrene samo deseti deo, a neka ogromna većina nema predaha zbog njih.“
SPOMENIK PODIGOH SEBI
Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug –
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.
Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi –
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.
Naslovna fotografija: Wikipedia/
