U petak, jedanaestog oktobra, Leskovac je imao čast da u okviru naučnog skupa ugosti najznačajnije intelektualce iz oblasti istorije, politikologije, prava.

Otvaranje ovog skupa, koji je organizvao Narodni muzej u Leskovcu u saradnji sa Institutom za savremenu istoriju, obeležio je govor dr Aleksandra Rakovića. Dr Raković je prvi govorio o temi završetka Drugog svetskog rata, te posledicama uspostavljanja komunističkog režima posle oslobođenja od fašizma.

Imali smo tu čast da je vreme za naš portal izdvojio jedan ovakav intelektualac, a sa njime smo pričali na brojne teme od istorije, preko trenutne političke situacije, pa sve do popularne kulture i sporta. Uživajte!

Pre svega hvala što govorite za portal Leskovačke priče. Počeo bih sa jednim pitanjem koje je danas poprilično stavljeno u stranu, a potencijalno može da ima značajne posledice. To je donošenje Rezolucije o Srebrenici u okviru UN-a. Koliko je suštinski to bitno za naš opstanak, pre svega u Republici Srpskoj? Da li ta Rezolucija može da poremeti RS kao tvorevinu?

Vrlo je važno što većina zemalja u svetu nije podržala tu Rezoluciju. Dakle, većina je onih koje su bile neutralne ili glasale protiv. Time je Rezolucija obesmišljena. Ne može da se implementira, jer većina država u svetu neće primeniti Rezoluciju kao nešto što je obavezno.

To je dobra okolnost. Makar za sada, zbog te Rezolucije nema nikakvih pritisaka na Srbiju i Republiku Srpsku. Ne kažem da ih neće biti, to se nikada ne zna. Ipak, rasplet ovog glasanja je pokazao da većina zemalja u svetu ne prihvata tu politiku „nametanja“ od strane Zapada.

Opstanak RS je suštinski važan za srpski narod. Opstanak Republike Srpske je važan koliko i opstanak same Srbije. To je životno pitanje. Ako svi zajedno radimo na tome da RS opstane i jača, onda će se to i dogoditi uprkos ovoj Rezoluciji, koja ne može da dovede u pitanje Republiku Srpsku, njene granice i njen suverenitet.

Profilisali ste se kao čovek koji je imao veliki uticaj na događanja u Crnoj Gori. Govorili ste javno protiv vlasti Mila Đukanovića. Vidimo da se sada Đukanović donekle vraća na političku scenu. Koliko je važno da shvatimo značaj Crne Gore i da li je podela na Crnogorce i Srbe najveća pretnja našeg opstanka na primorju?

Raspolućivanje identiteta u Crnoj Gori je ozbiljan problem. On preti srpstvu u Crnoj Gori. Najvažnije je da mi nikada ne odustanemo od Crne Gore i Srbi nemaju pravo da odustanu od te istorijske države srpskog naroda.

Pored toga što vodimo politiku jačanja RS, treba da vodimo i politiku jačanja srpskog identiteta u CG. U nekim novim geopolitičkim okolnostima biće prilike da se srpsko pitanje u Crnoj Gori reši povoljnije. Najbitnije je da svaki naš pojedinac ne zaboravi svoju srpsku braću u Crnoj Gori, te da svest o tome da smo mi jedan, nedeljiv narod, treba stalno da se osvežava. Treba da radimo na tome da Crna Gora bude deo jedinstvene srpske države zajedno sa Srbijom i Republikom Srpskom.

Da se ne odreknemo i da ne posustanemo. Ne smemo da dozvolimo da nas ta borba iscrpi. Moramo da nastavimo dalje, uprkos tome što neka rešenja nisu urađena na najbolji način posle 2020. godine. Osim jačanja identiteta, trebalo bi da radimo i na povratku srpske državnosti Crne Gore.

U svom izlaganju ste pomenuli i Makedoniju, to jest sada Severnu Makedoniju. Zašto se fokus srpske države poptuno izgubio sa te teritorije tokom dvadesetog i dvadeset i prvog veka? Šta možemo danas da uradimo kako bi se osvestilo pravoslavno stanovništvo srpskih korena?

Ja bih se pre svega, kada je reč o Makedoniji, držao politike da srpstvo i makedonstvo mogu pod ruku zajedno. To je nas dovelo do uspeha u Makedoniji krajem dvadesetog veka. Ni tada nije toliko rađeno na nekom državnom nivou, već su se same stvari posložile, jer je bugarska politika bila nepodnošljiva.

Bugarizam i makedonizam se kose. Oni ne mogu jedno sa drugim. Bugari su pokušali da svako makedonstvo izbrišu. Srpstvo i makednostvo pak, mogu zajedno, i ja bih se držao tog koncepta „3+1“. Dakle, tri srpske države (Srbija, Republika Srpska, Crna Gora), plus Makedonija. Tamo postoji identitet koji nije istovetan našem svetosavskom identitetu, ali je do te mere sličan da je moguće inkorporirati ga u neku jedinstvenu, asimetričnu tvorevinu, u kojoj bi Makedonija mogla da bude zajedno sa srpskim državama.

Sada bih prešao na polje pop kulture. Poznato je da ste i tu vrlo angažovani. Početkom godine naš gost je bio dr Miša Đurković, radi promocije zbornika o istoriji muzičke grupe „Južni vetar“, u kome ste i sami imali učešće. S druge strane poznati ste kao veliki ljubitelj, pa i istraživač rok muzike. Koliko je bitno da se narodu predoči da slušanje određenog žanra ne znači i automatsku pripadnost nekoj „eliti“? Mi smo imali utisak do sada da je svako ko sluša narodnu muziku manje vredan, pa čak i manje inteligentan od uživalaca drugih žanrova. Da li ste imali nekih neprijatnosti prilikom rada na tom zborniku?

Iz vremena komunizma nasleđeno je neko tendenciozno, nametnuto mišljenje, da je selo loše i da je folk nazadan, a posebno narodna muzika. Tako se stvarao taj model verovanja da rok muzika predstavlja neku elitu, a da dno predstavlja ono što se nazivalo „Ibarskom magistralom“.

To je danas napušteno.

Sada je sasvim evidentno da većina mladih, školaraca i studenata sluša narodnu muziku. Dakle, rock n roll praktično više ne postoji kao angažovana muzika, osim u andergraundu gde nema posebnog domašaja u javnosti.

Padom tih stega, komunističkih, koje su rok protežirale kao državnu muziku, a narodnu suzbijale, narodna muzika je pokuljala i došla je na mesto koja je ona, po prodaji ploča, zapravo uvek i imala. Uvek se više narodnih ploča prodavalo od rok ploča.

Jednom prilikom mi je pokojni Minja Subota, kada sam ja govorio o pevačima narodne muzike u nekom negativnom kontekstu, rekao: „Nemojte ih nikada podcenjivati. Oni su veoma vredni ljudi i teško se bore za svoj hleb.“

Tada mi je praktično otvorio oči, jer je i on sam bio deo zabavne elite, ali kao jedna bitna medijska ličnost mi je skrenuo pažnju na narodnu muziku. Danas na sve to gledam drugačijim očima. Priznajem da ne slušam narodnu muziku. Neću ulaziti sada u žanrove koje privatno slušam. Ipak, veoma uvažavam sve što su postigli ljudi koji se bave narodnom, novokomponovanom muzikom, te sam zato prihvatio učešće u ovom zborniku.

Nisam imao nikakvih problema zbog toga, niti je bilo moguće da mi iko išta prigovori. Dok sam istraživao rock n roll, ja sam fotografisao i kopirao svu arhivsku građu koja se tiče muzike, tako da sam istovremeno imao i puno materijala o narodnoj muzici u SFR Jugoslaviji. Na osnovu toga sam napisao rad koji je otvorio put ka kreiranju zbornika o grupi „Južni vetar“, jer sam prikazao ulogu narodne muzike u Jugoslaviji, cenzuru koja je bila usmerena protiv narodne muzike, i tu veliku borbu koju su pevači vodili da bi njihova dela bila vrednovana.

Nažalost, nekada nisu bila dovoljno vrednovana. Sada su ona mnogo više cenjena, što predstavlja veliku pobedu narodne muzike.

Imali su one čuvene poreze na kič i šund, tako da nisu mogli da ostvaruju neku veću zaradu, uprkos popularnosti,...

Oni su po kafanama uvek mogli da ostvare veliku zaradu. Međutim, zbog kiča i šunda ploče su im se prodavale po tri puta većoj ceni, pa to nije moglo tako lako da se kupi. Nisu oni jedini bili „kič i šund“. Čak je i YU grupa ulazila u taj domen.

Komisije koje su se bavile ocenom muzike bile su elitističke do te mere da se čak i u Hrvatskoj prigovaralo njihovom radu, a u Hrvatskoj se svakako tih godina nije slušala naša novokomponovana, narodna muzika. Danas, sve što je bilo zabranjivano je pokuljalo, pa baš i u toj Hrvatskoj,...

Čak i turbo-folk,...

Da, čak i turbo-folk. Oni to neće puštati na radio stanicama, ali će ga po kafanam slušati i puniće koncerte folk i turbo-folk zvezda.

Vi ste poznati navijač Crvene zvezde. Da li je osnivanje Partizana i Crvene zvezde neka nova vrsta podele u našem narodu, jer čini se da je mržnja između jednih i drugih navijača na visokom nivou? Da li neko rešenje za prestanak mržnje može da bude gašenje tih klubova, koje neki nazivaju i „Titovi blizanci“, i da li je to uopšte moguće s obzirom koliki broj ljudi prate jedan, odnosno drugi klub?

Crvena zvezda i Partizan su pre svega srpski brendovi. Oni su deo identiteta srpskog naroda. Smatram da je Crvena zvezda, prvenstveno, okupljala srpski narod u vreme komunizma.

Moram da kažem da je Partizan prva Tuđmanova žrtva. Navijačima Partizana uopšte ne treba pominjati Tuđmana kao predsednika sportskog društva. Tuđman je pokušao da tendenciozno i namerno Partizanu izbriše srpski identitet. On je hteo da Partizan kao deo JNA, i kao beogradski klub, potpuno izbriše iz srpskog konteksta.

To mu je donekle polazilo za rukom, jer je tek osamdesetih godina kod navijača Partizana počelo da se javlja srpstvo na tribinama, koje je ranije bilo prisutno na Zvezdinim utakmicama.

Nažalost, netrpeljivost između navijača oba tabora ne može se sagledavati van konteksta generalnog jačanja navijačkih netrpeljivosti svuda u svetu. Kako tu netrpeljivost suzbijaju druge države, to nisam pratio.

Ja se sećam vremena komunizma, kada sam išao na gostovanja u Hrvatskoj, kao okoreli navijač Zvezde, pevali smo: „Partizan i Zvezda dva su kluba bratska“. Na finalu plejofa u košarci, između Zvezde i Partizana pevalo se: „Titula Beogradu!“. Ipak se zajedno navijalo.

Sa gubitkom tog zajedničkog neprijatelja, u vidu hrvatskih navijača, grupe su se usmerile jedna protiv druge i tu netrpeljivost su besmisleno izdigli do nekog nesvakidašnjeg nivoa. Ta netrpeljivost može da prođe i padne, ali ne bez medijacije i truda državnih tela. Za to je potrebno vreme.

Odgovor na Vaše pitanje je da treba jačati sportsko rivalstvo, ali raditi u isto vreme sve što je moguće da se suzbije netrpeljivost navijačkih grupa. To je jedna od podela u srpskom društvu.

Čini se ipak, da je ta podela samo kod nas rasprostranjena u celoj državi. Na primer, u Španiji neko iz Bilbaa neće podržavati ni Real, ni Barselonu, u drugim državama se podržavaju lokalni klubovi i na taj način se izbegava veća podela društva. Da li je podela u našem slučaju veštačka?

Mislim da nije veštačka. To polazi još od samog osnivanja klubova. Crvena zvezda je pokupila igrače iz BSK-a i Jugoslavije kao dva najveća beogradska i srpska kluba. Zvezda je osnovana sedam meseci pre Partizana i tako Partizanu nisu ostali igrači iz beogradskih klubova. On je morao da dovede neke igrače iz drugih delova zemlje, pa čak i neke koji su igrali za reprezentaciju NDH.

Zbog toga se beogradska publika, kao i publika u Krajini, uglavnom nije vezivala za Partizan. Generali koji su bili tada u upravi Partizana su tako pravili loše poteze, dovodeći istaknute, kvalitetne fudbalere, pa makar oni bili i iz Hrvatske. To rivalstvo kreće odatle.

Ipak, Partizan se do te mere „pročistio“ od te prošlosti, da to sada nije ni važno pominjati, ali je Partizan svakako u jednom trenutku bio žrtva velikohrvatskog nacionalizma. Ne nosioc, već žrtva jedne promišljene politike.

Ipak, da li danas imate utisak da se pogotovo FK Partizan, namerno degradira i uništava od strane države?

Ja bih to vezao za lošu politiku kluba. Bila je i Zvezda u lošoj poziciji pre desetak godina, pa to nije svođeno na državnu politiku. Zvezda je bila u krizi, došlo je drugo rukovodstvo koje je imalo podršku od strane predsednika republike, ali i Partizan ima tu podršku. Nije država odbacila Partizan.

Mislim da su samo vučeni neki potezi koji nisu bili dobri za budućnost kluba. Na kraju, na Partizanu je da vidi gde su problemi i da pokuša da ih reši.

Ono u šta sam siguran je to da Partizan neće ispasti u četvrtu ligu kao što je to bio slučaj sa Rendžersom u Škotskoj, već da će država pronaći način da uprkos ogromnim dugovima Partizan ne bankrotira.

Utakmice Zvezde u Evropi pokazuju slabost naše lige, i pokazuju da Zvezda nema rivale sa kojima će igrači moći da stiču iskustvo jakih, takmičarskih utakmica. Svima je potreban Partizan i nekoliko drugih jakih klubova, kako srpski klubovi, u ovom slučaju Zvezda, ne bi odlazili na utakmicu protiv Intera da izgube četiri prema nula.

Zvezdi je potreban Partizan i obrnuto.

Za sam kraj, pomenuo bih grad u kome se sada nalazimo. Koliko često ste dolazili u Leskovac i koliko znate o istoriji i tradiciji našeg grada?

Dolazio sam nekoliko puta u Leskovac. Poznajem istoriju i tradiciju Vašeg grada, kao i ovog dela Srbije. Posebno bih istakao kao vrlinu ovog stanovništva, strpljenje.

Ovo stanovništvo, za razliku od dinarskih Srba, koji veoma burno reaguju, ali se i brzo ohlade, dugo misli, strpljivo je i na taj način ostvaruje uspehe. Neke od najvažnijih bitaka u ratovima devedesetih godina, vodilo je stanovništvo ovih krajeva koje je bilo sposobno da čuva svoje položaje, posebno na Kosovu i Metohiji.

I Cvijić je primetio da stanovništvo ovog kraja ume dugo i strpljivo da čeka svoju priliku i kada dođe ta prilika, ono je vešto iskoristi.

Hvala profesore na ovom razgovoru, nadamo se i nekom opširnijem intervjuu. Sada smo pokrenuli i podkast, pa kada sledeći put dolazite u naš grad, bilo bi lepo da Vas ugostimo.

Hvala Vama, i vrlo rado ću biti gost podkasta.