Pobedom kapitalizma, pobedom postmodernog sveta krajem prošloga veka, činilo se da će pitanje nacionalnog i individualnog identiteta biti zanemareno. Teoretičari Novog svetskog poretka verovali su da će ljudima biti bitno jedino i isključivo da „žive dobro“, odnosno da zadovolje svoje najniže materijalne i životinjske potrebe. Ipak, gotovo četrdeset godina posle pada Berlinskog zida, identitetsko pitanje zauzima centralno mesto u životu svakog razumnog bića.
Iako se čini da je neokapitalistički sistem u dubokoj krizi, te da je njegov pad samo pitanje trenutka, moramo razumeti da je reč o pokvarenom i duboko ukorenjenom sistemu koji svoje korenje neguje i pušta praktično već vek i po, te da uopšte neće biti lako iščupati isto. Postavlja se pitanje: kakav je sastav pomenutog korenja?
Osnovne gradivne jedinice iz kojih niče drvo neokapitalizma jesu: konformizam, materijalizam i lažni kosmopolitizam. Stoga, možemo zaključiti da su glavni protivnici sistema u čijim raljama svet živi decenijama, zapravo antonimi prethodnopomenutih reči. Ukoliko želimo da poljuljamo temelje moramo svoje delovanje okrenuti prema podvigu, koji bi predstavljao iskorak iz očekivanih i ograničenih društvenih normi. Zatim, prema duhovnosti koja predstavlja osnovnu antitežu materijalističkom poimanju sveta. I naposletku, prema nacionalnom kosmopolitizmu koji bi, za razliku od neoliberalnog kosmopolitizma baziranom na slugaranju projektima urušavanja suverenih država i uspostavljanja svetske vlade, predstavljao jednu suštinsku otvorenost ka drugima uz preduslov jasnog identitetskog određenja i jasne predstave posebnosti u multipolarnom svetu.
Kada se na ovaj način nabroje uslovi borbe protiv Novog svetskog poretka, oni ne izgledaju kao nešto nemoguće, preterano teško ili nedostižno. Ipak, osnovna snaga Poretka leži u tome što njegovo, već u više navrata pomenuto korenje, zauzima formu Hidre. Dakle, pipci su prodrli u najsitnije i najbanalnije oblasti našeg društvenog života, a najbolji i najočigledniji primer toga jeste tradicionalna leskovačka „Roštiljijada“, koja se u gradu pod Hisarom održava tokom poslednje nedelje avgusta trideset i šesti put.
Prosečan čitalac će, logično, postaviti pitanje: „Kakve veze imaju uvodni redovi sa manifestacijom koja je posvećena roštilju?“, i upravo se u toj neočiglednosti krije sva podlost neoliberalizma i kompletno duhovno stanje našeg narod.
ISTORIJA I SUŠTINA MANIFESTACIJE
Kako je istorija „učiteljica života“, bavljenje bilo kojom temom i odgovor na bilo koje pitanje, zahteva poznavanje osnovnih podataka iz prošlosti. Prva leskovačka „Roštiljijada“ održana je 11. oktobra 1990. godine, na Dan grada Leskovca, i zamišljena je kao takmičenje majstora roštilja. Čitalac treba da zapamti ovaj datum, jer će on u nastavku odigrati ključnu ulogu.
Osnivači manifestacije bili su: Politika Ekspres, HUP Balkan Leskovac, UGOPROGRES Beograd, Leskovački sajam, Mesokombinat i Turistički savez opštine Leskovac. Događaj je bio dvodnevni, a najveći broj učesnika bili su predstavnici domaće, leskovačke škole roštilja. Dakle, osnovni cilj organizovanja ovakve manifestacije bila je promocija, afirmacija i reklamiranje leskovačkog roštilja kao nečega autentičnog, što će se kasnije potvrditi i dobijanjem „žiga“ i geografskog brenda ovog proizvoda.
Trideset i šest godina kasnije, ideja se potpuno izvitoperila. Danas gotovo da ne postoji štand sa autentičnim ukusima Leskovca, a sve se svelo na dovođenje izvođača popularne folk muzike, koja je počela da se u našem narodu, kako je to sjajno primetila Tajana Poterjahin (link ka tekstu: https://standard.rs/2026/08/13/turbo-folk-nije-odrednica-srpske-tradicije/), percipira kao tradicija i identitet, a slično je sa prepijanjem i prejedanjem, što je posebno primetno u Leskovcu poslednje nedelje osmog meseca.
Dok smo još u domenu telesnog i dok ne zakoračimo u duhovnu dimenziju „praznovanja“ „Roštiljijade“, potrebno je da ostavimo jednu bitnu napomenu. Ova manifestacija je tokom svog dugog postojanja stvorila mnoge simpatizere, ali i mnoge protivnike u samom gradu. Među grupom potivnika izdvaja se i jedna mala grupa svojevrsnog „leskovačkog kruga dvojke“, koja se gnuša svega što je autentično leskovačko, koja preko svojih kanala ne propušta nijednu priliku da pusti suzu za takozvanom Jugom, a koja pritom slepo i svesno zanemaruje šta je ta ista komunistička Juga uradila od leskovačkog „Zlatnog doba“.
Takvi ljudi, koji su duboko zagazili u pedesete, šezdesete, pa i sedamdesete godine svog života, nastavljaju misiju ispiranja mozga omladini i ogađivanja svega srpskog i svega autentičnog lokalnog. Ta mala grupacija bi ukinula „Roštiljijadu“ samo zato što je „seljačka“. Oni se gnušaju Siniše Pavića i njegovog rada, oni preziru Mileta Basa i „Južni vetar“.
Zbog sveopšte internet tendencije izvlačenja reči iz konteksta, ova kratka digresija služi kako bi autor ovih redova napomenuo da nema ništa zajedničko s tim jugo-šovinističkim vampirima. Bogatstvo je u različitosti. Lekovačko nasleđe predstavljaju podjedako i roštilj, ajvar, sprža, kao i tekstil, istorijska, prirodna i kulturna bogatstva. Leskovac su i Sava Dimitrijević, Sreten Dinić i Nikolaj Timčenko, koliko i Dragi Bure, Mile Bas i Zvonko Demirović. Preterivanje i neukus su ono što krivi sliku i stvara prezir kod naroda.
Zato, jasno je da je „Roštiljijada“ potrebna kao manifestacija, pre svega zbog turističkog potencijala i promocije grada, ali je osnovni problem – problem izgubljenog kompasa i sata. Ne znamo šta želimo od nje, gde bismo s njom i što je najbitnije, ne znamo u koliko lošem periodu je održavamo, te zato ona postaje parada neukusa.
PROBLEM DATUMA
Na samom početku prošlog odeljka, apostrofirali smo bitnost datuma održavanja prve „Roštiljijade“ ikada. Dakle, 11. oktobar kao logičan datum, proslava Dana grada. Taj datum se održao sve do 2001. godine kada dolazi do drastične promene. Neko je procenio da je poslednja nedelja avgusta „prikladniji“ termin održavanja.
Iz perspektive privlačnosti za gastrabajtere i Bugare, koji su glavni „inostrani“ posetioci ove manifestacije, termin je zaista izuzetno prikladan. Pozno leto, prijatne tople večeri, uklapanje sa godišnjim odmorima i neizostavnim letovanjem u Grčkoj. Jasno je da bolje ne može! U čemu je onda problem?
Prema popisu stanovništa koji je održan 2022. godine u našoj zemlji živi 5 387 396 pravoslavnih hrišćana, odnosno 81,1 posto od ukupne populacije. Sam grad Leskovac ima nešto veći udeo pravoslavaca. Od ukupno 123 950 građana, čak 111 223 izjašnjava se pravoslavcima, što je oko 89,7 procenata. Te brojke predstavljaju problem.
Sa takvim stanjem na terenu ne bi smelo da se desi da se manifestacija posvećena mesu organizuje usred Gospojinskog posta. Post posvećen prazniku Uspenja Presvete Bogorodice, najkraći je post u kalendarskoj godini. Traje samo dve nedelje i za razliku od Petrovskog posta, datum se ne menja – počinje četrnaestog avgusta, završava se dvadeset i osmog istog meseca. Sam post nije sporan, jer pravoslavno hrišćanstvo nikoga ne tera na žrtvu i odricanje i zaista je sve na dobrovoljnoj bazi. Ipak, predstavnici „Roštiljijade“ ovakvim organizovanjem, koje je problematično već četvrt veka, utiču na verska osećanja gotovo 90 procenata svog stanovništva.
Iako je gotovo sva odgovornost na vlastima, moramo prikazati i delić odgovornosti koji pripada narodu. Ukoliko smo zaista pravoslavni hrišćani u toj meri u kojoj brojke prikazuju, kako je moguće da se već 25 godina niko ne buni? Kako je moguće da se niti jedan glasak ne digne iz te stohiljadne mase hrišćana? Odgovor je jednostavan. Pomenuti pipci neoliberalne Hidre su odavno dotakli i svakog od nas pojedinačno. Dotakli su nas stvarajući jedno fasadno hrišćanstvo. Prepredenost poretka koji je u središtu i srži ovog teksta upravo leži u činjenici da je on dovoljno svestan da bi zabrana i ugnjetavanje religije moglo biti kontraproduktivno i moglo bi stvoriti bunt. Zbog toga nam oni daju masku, daju nam hrišćanstvo bez obaveza, odricanja i požrtvovanja.
Tako ćemo otići da celivamo Pojas Presvete Bogorodice i svaki put ćemo se prekrstiti kada vidimo crkvu, a istu Bogorodicu ćemo ispoštovati tako što ćemo usred posta posvećenog Njoj, ući, nažderati se i napiti u čuvenim „Kamiondžijama“. Za one manje upućene, taj šator već nekoliko godina „kampuje“ na „Roštiljijadi“ sa malim promenama lokacija. Trenutno se nalazi ispred zgrade Leskovačkog kulturnog centra, sa direktnim pogledom na crkve – Odžakliju i Svetu Trojicu. Svoj bogati kulturni i duhovni program „Kamiondžije“ svake godine upotpunjavaju striptizom i go-go igračicama.
Stoga, jasno je da u Leskovcu imate priliku da uživate u jedinstvenom prizoru tokom trajanja Gospojinskog posta – opijate se ispod zidina najlepšeg leskovačkog arhitektonskog zdanja, uz pogled na fantastičan ples go-go igračica koji u pozadini upoptpunjavaju dve najveće svetinje grada na Veternici.
Pored vlasti i naroda, postoji i treći krivac – crkva. Kada su ovce pogubljene, lude i drogirane, bez obzira ko ih je drogirao i zaludeo, pastir mora snositi odgovornost. Leskovački crkveni velikodostojnici kao da su slepi i gluvi na događanja u narodu. Srpska pravoslavna crkva je održala ovaj narod, učinila je mogućim da se srpsko ime ne zaboravi ni posle vekova ropstva, i ona ne sme da deluje odvojeno i otuđeno od naroda. Ona mora biti suština naroda, ona opet mora preuzeti ulogu svetionika u ovako smutnim vremenima.
Sveštenici u Leskovcu, pa i u Srbiji, zaboravljaju suštinu propovedi. To obraćanje posle svete Liturgije ne treba da služi za samopromociju ili za puko objašnjenje biblijskih redova, već ono treba da bude slovo nade, slovo utehe, ali i glas pobune kada do pobune mora doći.
Ispred vrata hrama, ispred kapija doma Božjeg, odigrava se potpuno antihrišćanstvo, potpuni nihilizam i anarhizam i na to odgovor ne sme da bude ćutanje. Već dve i po decenije ćutanje. Nema tišina.
Protiv zla se tako ne bori. Samo Jevanđelje po Mateju nam govori da Isus Hristos nije došao na trulu zemlju da donese mir, već da donese mač. Samo se oštricom može kukolj i korov odvojiti od žita, „samo buktinjama zbori se kroz tmine“ kako kaže Dučić.
Naposletku, valja nam zaključiti da od 2000. godine suštinski živimo u najtežoj istorijskoj i društvenoj zabludi. „Roštiljijada“ jeste idealan primer za potvrdu ove teze. Tek posle petooktobarskih promena, datum njenog održavanja je „usklađen“ sa Gospojinskim postom. Postoje tri istorijske tačke koje su u potpunosti bacile Srbe i njihovo hrišćanstvo u zabludu.
Prva se ogleda, naravno, u smrti Josipa Broza. Mislilo se da će sam prestanak života najvećeg dželata srpskog identiteta dovesti do povratka nacionalnog i duhovnog bića u Srbiji, te se lako prenebregnula činjenica da je rat protiv istih konstanto vođen trideset i pet godina.
Druga tačka jeste dolazak Slobodana Miloševića na vlast. Milošević se predstavio kao zaštitnik srpskog pitanja, i on to u nekoj meri možda i jeste bio, ali je i dalje zanemarivana duhovna, suštinska dimenzija srpskog identiteta. Milošević je nastavio da neguje komunizam i jugoslovenstvo, na uštrb hrišćanstva i srpstva, što je verovatno najveća greška njegove vladavine.
Treća i najveća zabluda, zabluda koju još uvek živimo, desila se 5. oktobra 2000. godine. Mislili smo da je komunizam, odnosno socijalizam najveća pretnja našem duhovnom i nacionalnom identitetu. Ono što nismo shvatili, ono što i dalje ne shvatamo, jeste činjenica da su socijalizam i kapitalizam zapravo različite stranje jedne iste medalje.
To je zapazio i čuveni Borislav Pekić u svojim „Političkim sveskama“ rekavši: „Socijalizam je naličje kapitalizma. Kapitalizam i socijalizam su rezultat jedne iste duhovne zablude i greške u istorijskom kretanju, pa se socijalizam ne suprotstavlja kapitalizmu, nego ga razvija sve do njegove najdublje i najradikalnije faze, vlasti apsolutne, despotske vlasti materije nad čovekovim duhom.“
Ako slušamo i čitamo Pekića shvatićemo da više od 80 godina bez prestanka živimo u okovima. Pedeset i pet godina živeli smo u sivim okovima, a od dvehiljadite godine okovi su dobili roze boju.
Za oslobađanje od istih moramo pronaći ključ, a ključ leži u našoj istoriji. Ključ se nalazi u politici i filozofiji Jovana Ristića i Svetozara Miletića. Politici koju profesor Lompar definiše kao nacionalni liberalizam. Pitanje je samo da li u našem narodu još uvek ima snage i želje da se okova oslobodimo ili su čula od silnog nošenja otupela, te nam je u bukagijama uz miris roštilja i ples go-go igračica, za ovih osam decenija, postalo lepo i prijatno, jer ipak, najlakše je biti rob.
