Nebojša Veljković
Ideja za naslov priče o jednom mestu i dva događaja sa porukom slobode – prvog iz 1878. godine i drugog iz 2026. godine – je klasični novinarski format koji je koristio Alber Kami pod konceptom „jedna ideja, dva primera i tri stranice teksta“, kada je pisao uvodnike za list „Combat“ glasilo francuskog pokreta otpora. Naš prvi događaj je oslobođenje juga Srbije od Osmanske carevine, a drugi je održavanje „Nišvil džez festivala“. Bliži se godina kada će se obeležiti jubilarni vek i po od kada se na tadašnjoj tvrđavi turskog garnizona zavijorila srpska zastava sa porukom slobode. Na tom istom mestu, za drugi događaj, iznad ulaza u tvrđavu se postavlja ista poruka. Priča koja sledi, o drugom događaju, govori o džez muzici koja iz niške tvrđave već trideset dve godine svakog avgusta šalje u svet univerzalnu poruku slobode.
Nijedna druga muzička forma osim džeza, pri tom uobličena u tokove savremene zapadne kulture, ne nudi muzičaru veću slobodu da u svakom trenutku ispolji sebe. To je bio muzički preduslov da se od druge polovine 20. veka džez razvijao upijajući različite žanrove i ritmove, tako da danas slušamo džez-rok, različite fjužn varijante, soul-džez, fank-džez, acid-džez i latino džez sa ritmovima Kariba i Brazila, a svima je zajednička melodija koja prati slobodu i improvizaciju. Ovaj uvodni deo ne bi bio potpun ako se ne dotaknemo, osim muzike, i istorijskog konteksta modernog džeza na našem prostoru. Prema rečima Vojislava Bubiše Simića, pionira džez muzike bivše Jugoslavije, prvi pravi džez koncert u Beogradu održao jeDizi Gilespi 1956. godine u sali Kolarčeve zadužbine. Već s proleća sledeće godine, seća se Bubiša da je prvi put sa Džez orkestrom Radio Beograda krenuo na tronedeljnu turneju po Istočnoj Nemačkoj, a u jesen iste godine i po Mađarskoj. Da bi se već u zimu 1958. godine zvuci „jugoslovenskog“ džeza čuli na turneji u Poljskoj. Bio je to prvi kulturni eksportni artikl namenjen tržištu preko „gvozdene zavese“. Džez će šezdesetih godina na domaćem kulturnom polju uz dolazeće zvuke rok muzike krčiti puteve slobode izražavanja zajedno sa pozorištem, filmom i književnošću. Vrhunac je bio prvi Beogradski-Njuport džez festival održan 1971. godine, a onda se nastavilo Beogradskim džez festivalima do današnjih dana.
Petnaest godina slušnog iskustva celovečernjih repertoara Beogradskog džez festivala i prisustvo drugim beogradskim koncertima na gostovanju muzičara iz „dvorane slavnih“, od kojih su neki pokojni, učinilo je da za mene džez donekle više ne bude „zvuk iznenađenja“. Postoji izuzetak iskustva koji nosim u sebi, a to je prisustvo „Nišvil džez festivalu“. Repertoar ovog festivala uvek donosi nešto novo jer ne znate koja kombinacija emocija će u vama biti probuđena i pokrenuta od muzičara i žanrova koji se smenjuju tokom večeri. Tako je iz godine u godinu. Najpoznatiji džez magazin na svetu, američki „DownBeat“ označio je Nišville kao festival koji promoviše džez i doprinosi predstavljanju muzike Balkana kao novog svetskog trenda. Dok su čitaoci engleskog dnevnog lista „The Guardian“ mogli da pročitaju da je repertoar festivala eklektična mešavina muzike, u gradu na jugu Srbije sa mnogo kafića gde se može sedeti na terasi i posmatrati svet koji prolazi. Vek i po ranije, pred oslobođenje 1878. godine, putnik namernik koji bi prošao drvenim mostom koji je vodio preko Nišave prema ulazu u tvrđavu video bi turske dućane od dasaka u kojima se prodaju leblebije, šećerleme, rahat-lokum, ćeten-alva, baklava, kadaif, duvan i ćibrit (tur. Kibrit – palidrvce).
Danas je slika drugačija, u predvečernjim časovima od 8. do 16. avgusta 2026. kada će se „32. Nišville jazz festival“ zatvoriti, preko betonskog mosta na Nišavi kroz kapiju tvrđave proći će desetine hiljada posetilaca, da bi na 20 bina videli 300 programa sa preko 1000 izvođača. Kako naglašava organizator, naplaćuje se samo „Glavni program“ i „Midnight Jazz Dance stage“, a svi drugi programi su dostupni „svakome ko želi da oseti duh slobode“. Ova sloboda i veštine koje su razvili džez muzičari predstavlja najvredniju prednost koju imaju i toga su jako svesni – navodi Net Hentof (1925-2017), džez kritičar i hroničar u svojoj knjizi Džezerski život – kao što je primer iz života velikana tenor saksofona Bena Vebstera. Jednom prilikom u kasnim noćnim satima u džez klubu u kome je svirao došlo je do žučne prepirke sa jednim posetiocem pri čemu je isprovocirani Vebster krenuo rukom da ga udari, ipak je spustio ruku i rekao sebi: „Starim, moram da sačuvam svu vatru za saksofon“. Takvu vatru čuli smo 14. avgusta sa bine glavnog programa „32. Nišvil džez festivala“u nastupu Pakito D’Rivere (1948). Pakito D’Rivera zauzima vrh rang liste izvođača džez muzike na alt saksofonu i klarinetu, a dobitnik je i pet prestižnih „Grammy“ nagrada i sedamnaest nominacija za istu nagradu u različitim kategorijama. Pripada grupi kubanskih muzičara koji su se između ljubavi prema domovini i ljubavi prema slobodi u muzičkom izrazu, opredelili za ovo drugo. Pakito D’Rivera je 1980. godine kao solista Kubanskog orkestra moderne muzike za vreme turneje u Španiji zatražio politički azil u američkoj ambasadi, ostavivši suprugu i sina u Havani koji su mu se pridružili tek devet godina kasnije.
Pakito D’Rivera je nastupio sa kubanskim pijanistom Pepe Riverom i kolumbijskim vibrafonistom Sebastjanom Laverdeom, izvodeći i numere sa albuma „La Fleur de Cayenne“ koji je za 2026. godinu bio nominovan za najbolji „Grammy“ latino džez album. Album sam ranije preslušao, ali je doživljaj živog izvođanja nešto sasvim drugo – „proslava virtuoznosti“ kako je Pakito opisao svoju muziku, uz dodatak da smo u niškoj tvrđavi te večeri čuli hispanoameričko muzičko bogatstvo džez improvizacije. Bilo je to jednosatno muzičko putovanje džezom koji se promenio i menjaće se, uostalom kao i svet, do sledećeg i novog putovanja „muzičkim vozom“ improvizacije. Nama najbliža polazna stanica tog voza je „Nišville jazz festival“ kao kulturna lokomotiva na putu oblikovanja slobode izražavanja i kreativnosti.
