Već dugo vremena srpsko društvo, kao (nažalost) integralni deo zapadnog „globalnog sela“ živi u potpunoj laži i obmani. Sve je maska, predstava, farsa. Orvel je rekao da je govoriti istinu u takvom sistemu revolucionaran čin. Retki su ljudi koji danas po svaku cenu, bez obzira na posledice, govore istinu i brane svoje stavove. Takva individua je zasigurno naš današnji sagovornik – novinar i publicista Igor Ivanović.
Čovek koji se ne libi da u svojim tekstovima, ali i javnim nastupima, otvoreno kritikuje sadašnju situaciju, ali i odnos prema prošlosti što u (post)komunističkoj Srbiji, može biti naročito opasno. Ovaj razgovor imao je posebnu težinu jer je uvaženi g. Ivanović naš zemljak, rodom iz Žitnog Potoka, te najbolje može da razume probleme, prednosti i mane „južnjaka“
U proteklih godinu dana niti jedan razgovor, od kafanskog do akademskog, ne može da protekne bez pominjanja trenutne društvene krize, koja je nastala usled pada nadstrešnice u Novom Sadu. Ovaj intervju nije izuzetak, pa bih upravo počeo tom temom. Kako ocenjujete promenu, mutaciju, podelu nastalu u srpskom društvu za ovih skoro 400 dana? Šta po Vašem mišljenju predstavlja popularni „Ćacilend“ i koja je realna politička snaga studentske liste?
Događaji u poslednjih nešto više od godinu dana u Srbiji su na istorijsku scenu izveli jednu novu generaciju, prvenstveno studente, koja je poništila društvene predrasude o mladim ljudima koje ne interesuje politika ili koji nemaju sluha za važne društvene tokove. Posle mnogo decenija u prilici smo da vidimo generaciju koja ne beži od ulaska u istorijsku kompoziciju i koja želi da vrati sopstvenu sudbinu u svoje ruke. Mislim da je studentski bunt – bar u njegovom izvornom obliku – masovna pobuna, kako protiv akteulne vlasti, tako i protiv evro-atlantskog stila života i politike na ovim prostorima. Ova generacija mladog sveta više nema nikakvih iluzija prema zapadnoj civilizaciji na način kako su imale skoro sve generacije od `68 pa nadalje. Ovoj generaciji mladih ljudi više ne možete podmetnuti komesarsku parolu da „EU nema alternativu“ – koju papagajski ponavljaju sve vlasti od 5. oktobra do danas – kao novi zakon života. U tom pogledu je ova generacija znatno realističnija i politički pismenija od prethodnih, ali će zbog toga prema njenim delatnostima biti upereno mnogo više zlonamernih obaveštajnih akcija u cilju korekcije izvornih studentskih uverenja. Studentski pokret na koji se naslonio narodni bunt u osnovi NIJE obojena revolucija – svakako je mnogo manje od Šutanovca, Zorane Mihajlović, Dubravke Đedović, Marka Đurića, Ane Brnabić ili mnogih drugih perjanica režima, ali će prilikom konverzije studentskog bunta u političku listu sigurno biti puno zlonamernih pokušaja promene izvornih studentskih načela. Sastav buduće studentske liste na izborima će umnogome pokazati da li su studenti uspeli da očuvaju svoj početni karakter ili će imena na listi značajno falsifikovati smisao čitavog studentskog (i narodnog) bunta. Takođe će taj isti kadrovski sastav na listi direktno uticati i na snagu studentske liste. Mišljenja sam da je za Srbiju najbolja solucija da studentsku listu predvodi Milo Lompar jer njegovo ime i uticaj na sastavljanje liste garantuju patriotsko-suverenistički kapacitet. Takođe sam mišljenja da je velika greška da na listi nema studenata, već svoj politički kapital tako lako predaju pripadnicima drugih generacija – korumpiranim i hedonističkim, kukavičkim i materijalističkim, koje su propustile svoje istorijske prilike.
Ćacilend je opravdano, kao teritorijalna odrednica, dobio pežorativnu oznaku jer je suludo blokirati saobraćajnu žilu metropole sa šatorima u kojima se tobože nalaze „studenti koji hoće da uče“ u vreme kada sve obrazovne ustanove rade nesmetano. Međutim, izraz „Ćacilend“ je dobio širi, socijalni značaj, takođe obojen negativnim značajem, ali na koga su nalepljeni i dodatni prezir i kulturološka diskriminacija. Protivnik sam ovakvog pogleda na naprednjačku tabor – a posebno na njihove pristalice i glasače, jer smatram da je suprotna, antinaprednjačka javnost, podlegla ostrašćenom i niskom ukusu medija poput „Nova-S“ i „N1“. Ako neko stvarno želi da na poštenim izborima pobedi SNS i njene partnere, kao i ako želi da unapredi Srbiju, onda prvo mora da prestane sa mržnjom i podcenjivanjem naprednjačkih pristalica!
Kada smo već kod podela, često ste u svojim kolumnama pisali o određenom animozitetu Srba iz uže Srbije prema Srbima iz Republike Srpske ili sa Kosova i Metohije. Šta je koren takvog odnosa unutar jednog naroda i kolika je zapravo opasnost takvog stanja svesti?
Animozitet prema naprednjačkim pristalicama se podmuklo i ciljano transferiše upravo na animozitet prema „Srbima van Srbije“ kao nastavak jednog starijeg i izrazito antisrpskog koncepta, koga bi simbolički mogli označiti kao „avnojevski“ svetonazor. U ovom novokomponovanom narativu koji nam primarno i masovno dolazi baš iz medija koje sam već pomenuo u prethodnom odgovoru i gde treba dodati bar još nedeljnik „Vreme“ i list „Danas“, direktno se optužuju „prekodrinski“ Srbi ili „kosmetski“ Srbi za pomoć aktuelnom režimu prilikom izbornih pobeda. Naravno, ako neko bar malo poznaje izborni proces na sopstvenom iskustvu njemu je jasno koliko su ove optužbe neutemeljene i zlonamerne.
Međutim, frustrirana opoziciona polovina u Srbiji njih olako prihavata u stanju očaja zbog realne političke situacije, umesto da se okrene kritici lenjosti, nerada i diletantizma opozicionih partija u Srbiji. Avnojevski svetonazor podrazumeva kao aksiom odvajanje svega što je integralno u srpskoj kulturi na ono što je „srbijansko“ i ono što nije „srbijansko“, da bi se zatim razdvojilo na ono što „jeste srpsko“ i ono što „nije srpsko“. Na kraju bi sve što nije „srbijansko“ (odnosno srpsko), trebalo da prvo NE BUDE srpsko, da bi konačno postalo TUĐE. Tako su postojali (i postoje) pokušaji da se iz integralnog srpskog prostora u kulturi izbace Njegoš, Andrić, Selimović, Kočić, Šantić, Lalić, Desnica… Na ovu ideološku matricu se nadovezuju novokomponovane mržnje prema „Srbima van Srbije“, samo što je ovoga puta akcenat bačen zbog tobožnjih izbornih marifetluka na teritorijalni koncept razgradnje srpskog prostora. Povratak izvornom duhu AVNOJ-a!
Vaš tekst o Prokuplju i Leskovcu kao „najružnijim gradovima“, preneli smo i na našem portalu. Jablanica i Toplica jesu istorijski gledano herojski krajevi sa jakim srpskim nukleusom. Primere tog herojstva najbolje pokazuje Topličko-jablanički ustanak 1917. godine. Otkud onda toliki nivo diskriminacije prema južnjacima, počevši od jezika, pa nadalje? Da li bi eventualna decentralizacija i regionalizacija rešile te probleme ili bi ih dodatno produbile?
Diskriminacija prema nama „južnjacima“ nije istorijske prirode jer se sva junaštva naroda sa „južne pruge“ vrlo često podvlače u istorijskoj nauci kao odlučujuća na mnogim prekretnicama i nacionalnim izazovima. Niko ne pokušava da ospori ulogu i značaj „Gvozdenog puka“, kosovskih vitezova iz Toplice, „Ćele-kule“, Topličkog ustanka i slično. Nipodaštavanje dolazi prvenstveno iz kulturnog prostora, i to po pravilu sa teritorije masovne, popularne kulture, jer mislioce i umetnike poput Bore Stankovića, Branka Miljkovića, Justina Ćelijskog, Stevana Sremca (literalni a ne rodni južnjak) ili Bože Ilića, svi smatraju samim vrhom srpske kulturne planine. Nipodaštavanje kreće primarno od južnjačkog naglaska i dijalekta koji je i pored činjenice da je na njemu napisan možda najveći roman srpske književnosti „Nečista krv“, postao kroz popularnu kulturu zgodan za prizemni podsmeh i jeftini humor. Mislim na kulturu viceva, tv-štoseva, tv-skečeva, tv-sitkoma, filmskih sekvenci i slično, gde se na nekako podcenjivački način gleda na čoveka sa „južne pruge“. Ovaj stereotip je nastao i opstao i delimično zbog ulizičkog odnosa južnjačkih prvaka prema centralističkim vlastima, kao i zbog prakse da skoro svim političarima sa „južne pruge“ ona posluži samo kao putovanje u jednom smeru prema njihovom preseljenju u prestonicu.
Ako posmatramo regionalizaciju na savremen način kako se tretira danas na evropskom političkom prostoru – veliki sam protivnik takvog modela, jer bi on samo podgrejao separatističke i egoističke tendencije u oslabljenoj i nezaokruženoj srpskoj državi. Pogledajte samo slične tendencije u Vojvodini, gde se pod dimnom zavesom nekakve „evropske“ regionalne ideje pokušava zasejati seme separatizma ili kulturne različitosti. Srpskom Jugu je potreban suprotni koncept od evropske regionalizacije: koncept srpske resuverenizacije (čak centralizacije!!!) sa preciznim planom decentralizacije institucija (termin „Srpski Jug“ obuhvata pojmovno i čitav prostor Kosmeta, ali nije predmet ove analiza zbog vojne okupacije gde je neophodan drugačiji koncept). Ovaj koncept sam pokušao da detaljnije obradim u knjizi „Kultura i identitet: pogled zdesna“, gde sam se bavio pitanjima opreznog izmeštanja pojedinih nacionalnih institucija, manifestacija i događaja, ili čak državnih celina u „unutrašnjost“. Sa preciznim promatranjem kako se ne bi narušila državna celovitost i funkcionalnost, a kako bi se mnogim gradovima i okruzima državnom intervencijom dao veći smisao i podiglo samopouzdanje. Zašto bi nacionalni stadion bio u Beogradu – koji je već ispunjen značajnim sportskim sadržajem, a ne u Nišu?! Zašto u Leskovcu ne bi bila nacionalna Akademija za kulinarstvo?! Zašto se ne prenesu trajno neka ministarstva u Niš, Pirot ili Vranje – posebno ako se uzme u obzir da smo već zakoračili u epohu kada se fizička razdvojenost lako kompenzuje elektronskim sredstvima?! Zašto se najznačajnija književna nagrada u Srbiji ne bi dodeljivala u kući Bore Stankovića?! Mogao bih da nabrojim još mnogo sličnih primera, ali smatram da je i narečeno dovoljno da osvetli osnovnu ideju povodom ovog pitanja.
Publiku je, po mom subjektivnom viđenju, najviše zaintrigirao Vaš serijal tekstova o grobu Dragoljuba Draže Mihailovića. Koliko je bitno rasvetliti ličnost, ulogu i značaj „Čiče“ za naš nacionalni preporod?
Nemoguć je srpski nacionalni preporod bez potpune istorijske i moralne katarze po pitanju đenerala Mihailovića. Ovaj fakticitet znaju obe okupatorke i avnojevske vlasti u Srbiji, kako ova strana – zapadna, tako i ova domaća – naprednjačka. Otuda se obe ove vlasti svojski trude da zadrže u Beogradu sve simbole srpske okupacije i poniženja, a posebno „Kuću cveća“ kao jasan simbol hrvatske nacionalne dominacije u sred srpske prestonice! Potrebno je samo malo obrazovanja po pitanju Brozove uloge prema „srpskom pitanju“, samo malo logike i samo malo dobre volje da bi se izveo logičan zaključak kako je Josip Broz bio jedan od najvećih neprijatelja srpskih nacionalnih interesa. Čovek koji nam je ostavio Avnojevske granice i Ustav iz 1974 kao surovu kaznu za oko milion nevinih srpskih žrtava i koji je njegovom hrvatskom narodu podario čitavu Jadransku obalu kao nagradu za taj počinjeni monstruozni genocid! Čovek koji je u Velikom ratu kao pripadnik zloglasne „Vražje divizije“ učestvovao u genocidu nad srpskom nejači u Podrinju, Mačvi i Pocerju i bio zbog toga nagrađen od strane okupatorke „žuto-crne monarhije“! Sa druge strane, đeneral Mihailović usled delovanja prohrvatske komunističke partije koja je eufemistički nazvana „Savez komunista Jugoslavije“, danas nema čak ni najelementarnijeg grobnog mesta. Tako je Srbin i najodlikovaniji oficir koji je teško ranjavan u tom istom Velikom ratu – đenaral Mihailović, bio decenijama proglašavan izdajnikom iako je bio pionir antinacističke borbe u Evropi! Hrvata Broza su u istom periodu komunisti proglasili „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“ i danas na Dedinju u Beogradu ima mauzolej kakav nema ni jedan jedini Srbin u istoriji! Svi mi koji verujemo u Boga, ili oni koji veruju u bilo koji oblik više sile, pravde i onostranog, svi skupa dobro znamo i osećamo da je nemoguće da u nama nevidljivim dimenzijama stvari krenu nabolje dok sa sebe ne skinemo prokletstvo koje smo dobili zbog grehova počinjenih od strane naših dedova i očeva prema đeneralu Draži Mihailoviću. Pisao sam mnogo na ovu temu decenijama i puno govorio, zato smatram da na ovom prostoru ne bih trebao dalje da zamaram čitaoca. Dakle, lako je moguće pronaći puno detaljnije i opširnije stavove i činjenice koje sam iznosio po ovom pitanju.
Nadovezao bih se na prethodno pitanje. Rusi, na primer, sećanjem na Veliki otadžbinski rat (Drugi svetski rat), uspevaju donekle da pomire „bele“ i „crvene“. Da li je u Srbiji to moguće i da li je uopšte potrebno, s obzirom da je komunistički sistem kod nas isključivo baziran na antisrpstvu? S tim u vezi, da li bi korisno bilo u potpunosti „anatemisati“ lik i delo Josipa Broza u našoj zemlji?
Rusi su imali inverzan istorijski proces od nas Srba. Oni su tokom Velikog rata imali strašan građanski rat i nacionalnu katastrofu. Mi smo iz istoga rata izašli sa velikom pobedom i jedinstveni. Međutim, u Drugom svetskom ratu Srbi su imali strašan građanski rat i nacionalnu katastrofu, dok su Rusi izašli iz njega jedinstveni kao veliki pobednici. Zato je nama teško da razumemo šta petokraka znači Rusima kao simbol velike pobede nad nacizmom, a Rusima je teško da razumeju zašto većina Srba prihvata petokraku i kao simbol pobede nad nacizmom, ali i kao simbol nove antisrpske okupacije. Nemoguće je pomiriti avnojevske tekovine partizanskog pokreta – tačnije njegovog prohrvatskog rukovodstva – sa idejom zaštite srpskih nacionalnih interesa! Nemoguće je pomirenje ravnogorske i partizanske ideje ako je Broz kao simbol i dalje u srcima partizanskih potomaka. Međutim, sasvim je moguće približavanje partizanskih i četničkih potomaka ako se kao simbol za partizansku borbu uzme borac, a ne komesar. Partizanski borac je u mnogo slučajeva stavio petokraku na čelo u odbrani od ustaške kame ili zbog ideje o jednakosti među ljudima. Partizanski komesar je stavio petokraku na čelo kao ideološki srodnik sa Drezdenskim kongresom iz 1928. godine i njegovom avnojevskom mutacijom iz 1943. godine u Jajcu, da bi kasnije postao komunistički funkcioner koji donosi katastrofalan Ustav 1974. godine. Pomirenje sa partizanskim potomcima bi bilo mnogo realnije ako bi oni bazirali svoju ideologiju na Ćićku, Mladenu Stojanoviću ili Tanasiju Mladenoviću umesto na Brozu (koji ih je manje-više sve pobio na ovaj ili onaj način).
Nema potrebe za anatemisanjem Brozovog lika ni jedan jedini milimetar više od prezentacije otkrića istorijske nauke. Posebno ne bi smeo da se prema njegovom delu zauzme uvredljiv i primitivan stav, koji bi uvredio jedan deo srpskih građana.
Čovek ste koji prati fudbal, sport generalno, i neprikriveni ste navijač Crvene zvezde. U analizi o fudbalu u Srbiji koju ste pisali posle utakmice sa Albanijom, čini se da niste u potpunosti uspeli da se udaljite od Vašeg “zvezdaštva”. Jasno je da su “Titovi blizanci” napravili nemerljivu štetu u pogledu podele Srba. Ipak, problem može da bude što se jedan klub, titoistički, policijski, pa na kraju i udbaški, nama predstavlja kao svojevrsni bastion srpstva. Da li u takvom predstavljanju uviđate problem, te da li ključ ozdravljenja ove nacije jeste raskrinkavanje kriminalnog klupka “Zvezdinog severa” (“Partizanov jug” odavno ne postoji, i odavno je urušen uticajem Novaka Nedića)?
Preveliki značaj se pridaje Zvezdi i Partizanu, oni su meni zanimljivi samo kao sociološki fenomeni. Oba kluba su u osnovi titoistički, jer nisu skinuli petokraku sa grba. Možda je odmah nakon rata postojala kod publike koja ih prati distinkcija među tim navijačima, koja je bila klasno-ideološke prirode. Pošto je tada Partizan imao vojno-državnu podršku i pošto je okupio većinom Hrvate koji su igrali za reprezentaciju NDH, logično je da Zvezda većinski prikupila podršku srpske elite i domaćina. Ali, u samoj strukturi tih klubova skoro da nije postojala nikakva razlika: oba su bila pod čvrstom udbaško-obaveštajnom kontrolom. Razlika među publikom ovih klubova se gubila kroz vreme i ideološki prilično ujednačavala, čak je Partizanov Jug prvi počeo sa manifestacijama srpskog nacionalizma. Otpor koji su Delije imale prema „žutom“ režimu razultat je primarno lošeg stanja u klubu i uverenja da taj režim neupitno podržava Partizan. Ista je situacija i danas samo što Grobari za istu vrstu pristrasnosti optužuju naprednjački režim. Dakle, za mene su neprihvatljivi pokušaji da se ovim navijačkim pokretima pripiše veći ideološki sadržaj od realnog, kao i da im se učita mnogo veća moć od postojeće. Mnogo bi bilo bolje da se više pitamo zašto su nam političke stranke tako neuke i površne, kao i zašto su nam mediji tako prizemni i lažljivi.
Ipak sam spreman da pohvalim neke stvari u navijačkim pokretima ili u samim klubovima, posebno one koje vidim kao hrabre. Recimo, u epohi kada režim tone u izdaju na Kosmetu i kada o tome ćute i SPC i skoro svi mediji, možete čuti sa tribina opomene zbog toga. Ili možete čuti podršku ruskom narodu u borbi sa novokomponovanim fašizmom u Evropi. Takođe, smatram da je odluka rukovodstva Zvezde da stadion dobije ime „Rajko Mitić“ više nego pohvalna, kako zbog nas „južnoprugaša“ (Rajko je rodom iz Bele Palanke), tako i zbog svih ravnogoraca jer je Rajko bio Dražin omladinac u tom pokretu.
Za kraj, da li ste i kada poslednji put bili u Leskovcu i koliko ste upoznati sa istorijom, tradicijom i kulturom našeg kraja?
Nekoliko puta godišnje obilazim sve naše „južnjačke“ gradove pošto mi je supruga iz Prokuplja, a porodična kuća mi se nalazi u selu Žitni Potok u reonu Puste Reke. U Lebanu kupujem čuvenu spržu, u Bojniku često pijem kafu, u Nišu ručam „Kod Rajka“, u Leskovcu volim da pojedem pljeskavicu, u Kuršumliji obilazim prijatelje iz ranog detinjstva pošto sam tamo živeo sve dok otac nije napisao roman „Crveni kralj“ nakon čega smo morali da bežimo za Beograd. Iako smo bili prva srpska izbeglička porodica na Jugu posle rata koju su proterali sunarodnici, mislim da pokazujem veliku ljubav prema našem kraju. Otac je skoro sva dela od preko 50 knjiga u raznim oblicima napisao na južnjačkom (šopskom) dijalektu, a ja sam dosta pisao o kulturi i istoriji “južne pruge”. Imamo mnogo rodbine i prijatelja širom “južne pruge” i mogu da kažem da sam bar nekoliko puta obišao svaki gradić sa juga. Inicirao sam sa profesorom Simeunovićem obnovu Begovića groba na Radanu, a otac je sa profesorom Lazovićem (poreklom iz Velike Plane) obnovio srušeni spomenik Bože Ilića u Žitnom Potoku. O savezničko-partizanskom bombardovanju Leskovca sam pisao u više navrata, a poslednji put sam bio u „srpskom Mančasteru“ pre nepunih godinu dana. Za sam kraj, bio bi red da pomenem neke od mojih velikih prijatelja koji žive na „južnoj pruzi“: advokata i pisca Gorana Đorđevića iz Niša i pisca Dragana Dobrašinovića iz Prokuplja.
