Zaborav neretko ume da bude čovekov dobar prijatelj.
Zaboravljamo strahove, stresove, traume i upravo nam on omugućava da lakše koračamo kroz život.
Uprkos toj činjenici mnogo češće zaborav je najgori i najpodmukliji neprijatelj našeg bića. Dešava se da čovek brzo zaboravi i preboli čak i one s kojima je bio najbliži, pa i one koje je svim srcem voleo.
S toga ne treba da čudi što smo gotovo u zaborav bacili i velikog junaka kakav je bio Dimitrije Begović.
Postoje ljudi, kao i narodi kojima je na prvom mestu ostvarivanje najniže egzistencije, jela i pića. Takvi narodi čine većinu i njima nije problem vlast, ropstvo ni služenje tuđinu ukoliko to ne ugrožava njihov život.
Oni koji su u manjini jesu narodi i ljudi kojima je iznad svega sloboda i spremni su da plate bilo koju cenu zarad nje.
Vratićemo se za trenutak na sam početak 1917. godine. Evropa je i dalje porobljena od strane Nemaca, Austrougara i Bugara. Rusija usled revolucija i problema u unutrašnjoj politici izlazi iz Prvog svetskog rata i tako znatno oslabljuje poziciju Antante. Činilo se u tom trenutku da će rat trajati večno.
Međutim baš tada na jugu Srbije javila se jedna iskra, želja i vapaj za slobodom. Oni koji nisu sa ostatkom naroda prešli Albaniju ostali su na svojim pragovima da brane vekovna ognjišta.
Bugarski okupator, koji je držao teritorije današnjeg Jablaničkog, Pčinjskog i Topličkog okruga prevršio je svaku meru i narod je ustao na oružje. Glavni razlog bio je bojazan Bugara od probijanja Solunskog fronta od strane srpske vojske.
Zbog toga Bugari su došli na najpokvareniju ideju-regrutovanje srpskih mladića u bugarsku vojsku kako bi se borili protiv svoje braće.
Nekolicina iskusnih četničkih komita koji su već bili i u Balkanskim i u Velikom ratu rešilo je da se organizuje i pobuni narod protiv zuluma Bugara.
Među njima bio je i poručnik Dimitrije Begović.
Kada pogledamo poreklo Begovića ne treba da čudi odakle junaštvo i odlučnost za slobodom. Begovići potiču od Spajića koji su iz plemena Kuča. U toplički kraj tačnije u selo Dobri Do nedaleko od Kuršumlije doseljavaju se tek u 19. veku prilikom pohare Kuča.
Dimitrije i njegov brat Ivan čim su stasali dati su u vojne škole te postaju oficiri. Sa činovima 1914. godine kreću put Cera. Zbog viteškog ranjavanja (ranjen čak 27 puta), Ivan biva hitno prebačen na lečenje i vanredno dobija čin kapetana.
Ostalo je upamćeno da je Dimitrije bio ranjen u sukobu sa 42. Domobranskom pešačkom divizijom (Vražijom), čiji je član bio i Josif Broz.
Posle velikih uspeha 1914. ali i zbog posledica ranjavanja, Dimitrije odlučuje da se vrati u svoj kraj i tamo zaceli svoje rane.
Nije dugo uspeo da miruje Dimitrije Begović. Vrlo brzo Bugari ulazi u rat na stranu Centralnih sila i okupira jug Srbije. Uz to Bugari ostaju upamćeni po stravičnim zločinima u ovom kraju.
1917. odlučeno je da Dimitrije Begović, junak iz Cerske bitke bude komandant Jablaničkog komitskog odreda.
Iscrpne borbe vođene su mesec dana protiv znatno snažnijeg i brojnijeg protivnika. Posle tih tridesetak dana Bugari su uspeli da razbiju ustanak i uguše ga u krvi nevinih srpskih civila.
Među poslednjima koji je davao otpor bio je upravo Jablanički odred. Bugari odlučuju da pošalju tajno pismo Begoviću u kome mu nude zagarantovan život ukoliko se sam preda.
Na tu ponudu srpski junak je odgovorio ovako: „Ubili ste na hiljade članova porodica komita, ubićete i moju, jer se ja nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje“.
U znak odmazde Begovićevoj ženi su zverski rasporili stomak u sedmom mesecu trudnuće. Dalji opis mučenja bio bi nezamisliv i mučan za neke od čitaoca, napomenućemo samo da su tela majke i još nerođene bebe sahranjena u selu Gajtan. Na taj način, mučenički Dimitrije je platio cenu slobode.
Na kraju Begović je doživeo i izdaju u svojim redovima, jedan od bivših komita otkrio je njegovu lokaciju na Radan planini. 13. januara 1918. godine njegov odred je opkoljen. Prilikom te opsade Begović biva smrtno ranjen i tada dovikuje bugarskim oficirima da će se konačno predati. Bugari su prišli Dimitriju oduševljeni kada su uočili da on u ruci drži dve odšrafljene bombe. Na taj način poletevši u vazduh, a njegovo telo u prah odlazi u istoriju i legendu i staje u isti koš sa besmrtnim vojvodom Sinđelićem.
Da je pravda spora, ali dostižna pokazuje podatak da je sestra Dimitrija, Milica pronašla izdajnika svog brata i odsekla mu glavu 1921. godine. Glavu je odnela načelniku Topličkog okruga, a on je odlučio da je nehapsi, jer mu je delatnost tog „čoveka“ u ratu bila itekako poznata.
Do skora Dimitrije Begović bio je jedini komitski vojvoda iz Topličkog ustanka koji nije imao svoje spomen obeležje.
