Iako smo najavili da će mundijalski specijal našeg „Sportskog četvrtka“ obuhvatati četiri teksta, moramo ga produžiti još malo, pa ćemo ovim petim tekstom i definitivno staviti tačku na pisanje o svetskom prvenstvu, a ta tačka će predstavljati pauzu dugu makar četiri godine.
Elem, finale prvenstva i sve što se događalo oko istog zaslužuju poseban osvrt. Lionel Mesi, verovatno najbolji fudbaler svih vremena (verovatno, jer u njegovom rangu je samo još Maradona), stavio je tačku na svoju reprezentativnu karijeru. Tri finala prvenstava, jedna „Zlatna boginja“ i mesto u srcima onih koji su mu najbitniji – njegovih Argentinaca, tik uz legendarnog Dijega.
Godinama se čekalo čudo u dresu „Gaučosa“. Godinama je nosio mađioničar iz Rozarija teret neuspeha južnoameričke reprezentacije, što je eskaliralo najavljenim povlačenjem iz nacionalnog tima posle poraza od Čilea u finalu Kopa Amerike 2016. godine. Deset godina kasnije, Mesi je uparen u argentinskom božanstvu fudbala. Dve „Kope“ i jedna „Boginja“, samo par godina, samo tri turnira bila su dovoljna da se u domovini potpuno izmeni slika o Mesiju. Od dečaka koji ne ume da preuzme odgvornost, koji izgubi magiju u nogama čim izađe iz dresa Barselona, došao je Mesi do statusa lidera, vođe, nacionalnog i globalnog heroja.
Ovo prvenstvo je samo krešedno. Poslednji ples, poslednji zamah krilima najlepšeg fudbalskog leptira, najvećeg fudbalskog genija. Golovi, asistencije, preokreti, finale sa ekipom koja po kvalitetu nije bila u 5 ili 6 najjačih na turniru. Majstorska asistencija protiv Engleza. Podsetio nas je Mesi u 8 utakmica šta je sve radio proteklih dvadeset godina.
Finale nije bilo iz bajke, ali Argentinci vrlo dobro znaju da život nije bajka. Potpuna dominacija Španaca i zaslužena pobeda „Furije“ iza koje se krije savršeni sistem, neverovatni talenat, i mozak Luisa de la Fuentea. I, ako je neko morao da Mesiju odsvira kraj, dobro je da je sudbina udesila da to bude njegov nalsednik po desnoj strani, još jedan levonogi dijamant – Lamin Jamal.
Špancima se ništa ne sme oduzeti, ali će se iz tog finala osim njihove igre pamtiti podjednako i suze Lea Mesija. Suze koje su označile kraj, suze kao zahvalnost naciji dok stoji pred zidom plavo-belih navijača koji mu skandiraju ime do besvesti. I baš to jeste suština fudbala – ostati isti, plakati zajedno sa svojim narodom i pored svih trofeja, uspeha i miliona. Fudbal je emocija.
Zajedno sa Mesijem, u penziju odlazi i detinjstvo čitave jedne generacije koja je fubdal počela da prati početkom ovog veka. Kraj je u nedelju mogao da bude srećniji, ali nije mogao da bude lepši. Hvala, Leo!
