U intervjuu koji smo sredinom maja uradili sa Filipom Grbićem (link: https://leskovackeprice.com/intervju-filip-grbic-zivimo-u-tiraniji-prosecnosti-u-svim-oblastima-stvaralastva-je-covekovom-geniju-objavljen-rat/), naš sagovornik istakao je da filozof mora „živeti filozofski“.
Dakle, svaki čovek koji želi da čini velika dela i da sprovodi velike ideje, mora da živi te svoje ideje. U svetu književnosti primer privrženosti svojoj ideji jeste Borislav Pekić. Disident, borac protiv sistema, čovek koji je 5 godina proveo u zatvoru, čovek kome je oduziman pasoš i kome godinama nisu objavljivane knjige, sve zbog neslaganja sa komunističko-socijalističkim sistemom uređenja.
Sa takvim čovekom možete se slagati ili neslagati, ali takvu individuu morate poštovati.
Iza sebe je Pekić ostavio brojna, značajna dela srpske književnosti, ali ovog „Književnog utorka“, prenosimo deo iz njegovih dnevnika.
Iako se Pekić načelno slagao sa Orvelom, iako je isticao kako u srpskoj književnosti fali takvih pisaca i filozofa, prilikom svojih razmišljanja ušao je u određeno neslaganje sa čuvenim Džordžom. To neslaganje odnosilo se na slobodu uopšte, kao i na slobodu stvaralaštva.
Pekićev dnevnik iz 1983. godine, otkriva nam jedan zanimljiv intelektualni sukob:
Lično držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.
U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje – intenzivnije.
Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava.
Samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju.
Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.
Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio.
Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.
*****
Lično držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.
Drugim rečima čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice.
Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.
Orwell veli da sve slobode slede iz one koja nam dopušta da kažemo kako su dva i dva četiri, dakle da ispovedamo očiglednosti. Ali ako ona ne obuhvata i slobodu da verujemo kako su dva i dva ipak pet, dakle da im pretpostavimo neočiglednosti, slobode nema. Nju samo obe čine.
Sloboda nije u tome da nam se dopusti da verujemo u očiglednosti, nego da nam se dopusti da po njima postupamo. Kao što nema slobode tamo gde možemo u neočiglednosti verovati, ali prema toj veri ne možemo postupati.
Naslovna fotografija:
