Nepodeljeno je mišljenje srpske javnosti i istorije o Srednjem veku kao zlatnom dobu naše istorije. Zaista, period od 12. do 15. veka, posebno pod dinastijom Nemanjić, jeste procvat naše zemlje, teritorijalno, ekonomski, ali i kulturno. Kulturno-duhovni procvat srednjovekovne države najbolje se ogleda u broju zadužbina koje su podizane od strane vladara u tom periodu. Zadužbine koje se nalaze širom Srbije, ali i van trenutnih granica naše države, još uvek, vekovima kasnije, predstavljaju najlepše objekte koje Srbija može da ponudi. Od Gračanice, Dečana, do Manasije i Studenice, srpske srednjovekovne bogomolje oduzimaju dah.
Jedna od glavnih karakteristika vezanih za samu izgradnju manastira, jeste ta da se gotovo niti jednoj ne zna imenom i prezimenom graditelj i freskopisac. Srednjovekovni umetnici su verovali da je njihovo delo deo nečeg mnogo većeg, te da njihova lična imena u tom kontekstu ne znače ništa. Takav stav jeste podvig, jer čovek po svojoj prirodi što ima veći talenat, to mu je ego veći. Dolaskom renesanse, umetnice počinju da ističu svoj lični doprinos u stvaralaštvu.
Retki su ljudi u savremenoj istoriji koji svoj rad nisu eksplicitno prikazivali.
Primer jednog skromnog freskopisca, koji je svojim likom i delom podsećao upravo na pomenute srednjovekovne, jeste Vasilije Piroškov.
Kada je Kraljevina SHS (i kasnije Kraljevina Jugoslavija) krajem dvadesetih godina prošloga veka rešila da podigne nekoliko crkava u Leskovcu i u okolini, za glavnog projektanta postavila je Vasilija Androsova, o kome smo detaljno pisali u prethodnom tekstu. Androsovu su ostavljene „odrešene ruke“ da bira freskopisce za oslikavanje novih crkava. Za galvnog ikonopisca Saborne crkve Svete Trojice izabran je Andrej Bicenko, o kome je takođe bilo reči na ovom projektu, a za crkvu Svete Petke u Kumarevu izabran je Vasilije Piroškov.
Piroškov je, kao i Androsov i Bicenko, bio ruski emigrant, koji je u naš grad došao neposredno posle Oktobarske revolucije. Umetničku akademiju završio je u svojoj domovini, a po dolasku u Srbiju nastavlja da se bavi umetničkom delatnošću, uglavnom freskopisom i restauracijom starih ikona, u raznim mestima širom Kraljevine.
Možemo, iz ove perspektive, slobodno reći da je Piroškov uradio neverovatan posao. Crkva Svete Petke u Kumarevu završena je u potpunosti 1933. godine. U samom komplesku nalazi se i stara crkva, koja je izgrađena još za vreme Turaka, ali nova ju je potpuno zasenila. Ona sada predstavlja jedno od najvećih bogatstava duhovne, ali i turističke ponude Leskovca.
Crkva Svete Petke iz daljine može vrlo lako podsetiti na čuvenu Žiču, zbog karakteristične crvene boje fasade ili manastir Kalenić zbog krstaste osnove.
Najznačajnija umetnička dostignuća Piroškova jesu dve freske: Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim i freska na kojoj je naslikan car David. Prva je jedinstvena zbog detalja arhitekture Jerusalima u pozadini. Druga svoju neobičnost duguje samoj ličnosti koja je prikazana. Nije česta pojava u pravoslavnom hrišćanstvu da se oslikavaju ličnosti iz perioda pre Hrista, a i kada se to desi (Mojsije, David,…) oni se uglavnom prikazuju sa krunom kao vladaoci ili sa proročanstvima o dolasku Hrista u rukama.
Konkretno u Kumarevu, Piroškov slika cara Davida u portretu, u carskoj odori, kako svira harfu. Prikazom cara sa harfom kao metaforom smirenja, Vasilije Piroškov dao je crkvi u Kumarevu posebno bogatstvo i značaj.
Mnogi Leskovčani na praznik posvećen Svetoj Petki (27. oktobar), odlaze u Kumarevo. Kada sledeći put kročite u ovu prelepu crkvu, setite se da je jedan skromni, talentovani Rus, svojom mirnom rukom nama darovao takvu lepotu.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje grada Leskovca.
