Pre dva dana odigrano je epsko polufinale Lige Šampiona između Intera i Barselone. U prvom meču na Monžuiku, bilo je neverovatnih tri prema tri. Mislili smo da se tako nešto neće ponoviti i da će timovi izaći opreznije u revanšu.

Ipak, dobili smo spektakl, dobili smo triler. Inter je vodio na poluvremenu velikih dva prema nula. Barselona je preokrenula u drugom, i vodila je tri prema dva sve do devedeset i trećeg minuta kada je Aćerbi odveo utkamicu u produžetke.

Produžeci su doneli gol Fratezija, i ludnicu na legendarnoj Meaci, a Interu sedmo finale u istoriji kluba.

I pored vrhunskog fudbala, fantastične taktike oba trenera, pregršt neverovatnih poteza, nećemo se baviti opisom same utakmice. Bavićemo se činjenicom da se fudbal, izgleda, vraća na velika vrata. Kako to uočavamo?

Najbolje možemo prikazati tu konstataciju kroz izgled Barseloninog tima. Deca Barselone, deca koja osećaju klub, koja zarađuju milione, ali im je to sekundarno. Deca koja lepršaju po terenu, napadaju, igraju se fudbala.

Osim toga, jasno se vidi emocija. Bol zbog poraza, Rafinjine suze. Zbog toga se igra ova prelepa igra.

S druge strane, Fratezijev gol nam je pokazao srž odnosa navijača i igrača. Zamislite da čovek posle gola bukvalno preleti ogradu i ode na tribine, a posle toga padne u nesvest od radovanja. Zamislite tu količinu emocije.

Bilo kako bilo, čini se, da je ova utakmica došla u pravom trenutku.

Na sve strane slušamo priče o lošem kvalitetu fudbala, o fudbalerima koji se ne bore za svoj klub, kojima je bitan samo novac. Na to dolaze i istraživanja naučnika, statističara, i drugih dokonih ljudi da je fudbal dosadan za mlađu generaciju, da predugo traje i da ga previše ime. Sve te konstatacije mogu biti tačne, ali nisu pravilo, što je upravo dokazala ova utakmica.

Čovek može odgledati stotine dosadnih mečeva, ali kada dođe jedan ovakav, kada se gine, napada, brani, taj meč se pamti celog života, i takav meč daje elana da se odgleda još stotinu dosadnih, do nekog novog epskog. Zato, fudbal nikada ne može izumreti!