Serija Vratiće se rode spada u red najboljih dela srpske kinematografije. To ostvarenje sigurno na najbolji način pokazuje društvenu realnos Srbije kroz jednu izuzetno zanimljivu priču, a saama priča obiluje životnim lekcijama.
Jednu takvu lekciju, naučili smo prilikom dijaloga lika Deše Inhofa (glumac Miodrag Radovanović) i učitelja Milenka (glumac Branimir Brstina). Inhof govori Milenku da u njemu postoji želja za pisanjem knjige, na šta mu Milenko odgovara da je za pisanje književnog dela potrebno imati samo dve stvari – prvu rečenicu i muku.
Zaista, svaki veliki umetnik je svoja najbolja dela pravio preživljavajući određeno iskušenje. Možemo reći da u podsvesti svakog stvaraoca postoji želja da se do tegobe dođe, kako bi se kroz nju došlo lakše i do katarze.
U modernom svetu najlakše je na sebe navući patnju i gnev govoreći istinu. Upravo se za takav put odlučio Peter Handke, kada je 1996. godine objavio tekst pod naslovom „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine – Pravda za Srbiju“.
Tekst je prvobitno objavljen u nemačkom listu Süddeutsche Zeitung u januaru pomenute godine, a kasnije je prerađen u knjigu. Handke je u ovom delu putopisnog karaktera izneo svoje viđenje rata u bivšoj Jugoslaviji, kritikujući zapadnu medijsku predstavu o Srbima kao agresorima i ističući njihove patnje tokom sukoba.
Od tada, Peter je izabrao život kafkijanski život, život Jozefa K. Postao je omražen zato što je govorio istinu, a govoreći istinu rušio je iluziju koja je bila potrebna Zapadu. Ipak, baš zbog toga je čuveni Austrijanac dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ta nagrada predstavlja pobedu istine i spremnost umetnika da zarad svoje umetnosti pati i strada.
Iako je od 1996. pa sve do danas Handke na desetine puta pisao i pričao o Srbiji i Srbima, najbolji, najintimniji doživljaj naših prostora Peter Handke daje u čuvenom romanu Moravska noć. Ovog Književnog utorka donosimo odlomak upravo iz ovog dela.
Konačno onda ponovo na Balkanu koji je to ime i zaslužio. Ako je za veliku većinu i bio psovka: za njega, a isto tako i za nas, njegove slušaoce u Moravskoj noći, bio je on nešto drugo.
Gde je počinjao, taj njegov i naš Balkan? Već davno pre geografske i morfološke granične linije. Balkan, to je bila, na primer, odmah, stepa oko nestale Numansije u Staroj Kastilji, kada je tamo pocepana plavo-bela plastična kesa visila na plavom čičku i praskala na vetru.
Balkan: tigrasto pero jastreba pored mrtvog srndaća koji je pri stropoštavanju sa krečnjačke stene polomio vrat, u nemačkom Harcu. Sojenice na Dunavu, istočno od Beča, sa okačenim ribarskim košarama i stareži ispod kuća u četvorouglu kočeva, isluženi frižider, plinske boce, automobilske gume: Balkan.
Miris gorenja drveta i uglja iz odžaka na kući gostionice drombuljaša i jabuke tamo u niskim dvostrukim prozorima. Prevrnuti nogari testere pored dedine i bratovljeve kuće, gotovo zatrpani između sanduka za piće, gomile kamenja, ter-papira, stručaka kupusa, osušenog i novoizniklog luka.
Trubljenje voza sasvim izdaleka, oglašavajući se u klisuri u Krasu. Dva leptira na suncu, plešući jedan oko drugog na malom prostoru, kao i uvek na putovanju Evropom, jedva veći od nokta na palcu, crveno-smeđi, sa mustrom orijentalnog tepiha, od krugova i trouglova, na krilima, i koji se svaki put jave kao tri, ako ne i više: sve to beše već unapred Balkan.
