Serija Vratiće se rode spada u red najboljih dela srpske kinematografije. To ostvarenje sigurno na najbolji način pokazuje društvenu realnost Srbije kroz jednu izuzetno zanimljivu priču, a sama priča obiluje životnim lekcijama.

Jednu takvu lekciju, naučili smo prilikom dijaloga lika Deše Inhofa (glumac Miodrag Radovanović) i učitelja Milenka (glumac Branimir Brstina). Inhof govori Milenku da u njemu postoji želja za pisanjem knjige, na šta mu Milenko odgovara da je za pisanje književnog dela potrebno imati samo dve stvari – prvu rečenicu i muku.

Zaista, svaki veliki umetnik je svoja najbolja dela pravio preživljavajući određeno iskušenje. Možemo reći da u podsvesti svakog stvaraoca postoji želja da se do tegobe dođe, kako bi se kroznju došlo lakše i do katarze.

U modernom svetu najlakše je na sebe navući patnju i gnev govoreći istinu. Upravo se za takav put odlučio Peter Handke, kada je 1996. godine objavio tekst pod naslovom „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine – Pravda za Srbiju”.

Tekst je prvobitno objavljen u nemačkom listu Süddeutsche Zeitung u januaru pomenute godine, a kasnije je prerađen u knjigu. Handke je u ovom delu putopisnog karaktera izneo svoje viđenje rata u bivšoj Jugoslaviji, kritikujući zapadnu medijsku predstavu o Srbima kao agresorima i ističući njihove patnje tokom sukoba.

Od tada, Peter je izabrao život kafkijanski, život Jozefa K. Postao je omražen zato što je govorio istinu, a govoreći istinu rušio je iluziju koja je bila potrebna Zapadu. Ipak, baš zbog toga je čuveni Austrijanac dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ta nagrada predstavlja pobedu istine ispremnost umetnika da zarad svoje umetnosti pati i strada.

Iako je od 1996. pa sve do danas Handke na desetine puta pisao i pričao o Srbiji i Srbima, najbolji, najintimniji doživljaj naših prostora Peter Handke daje u čuvenom romanu Moravska noć. Ovog Književnog utorka donosimo odlomak upravo iz ovog dela.

Konačno onda ponovo na Balkanu koji je to ime i zaslužio. Ako je za veliku većinu i bio psovka: za njega, a isto tako i za nas, njegove slušaoce u Moravskoj noći, bio je on nešto drugo.

Gde je počinjao, taj njegov i naš Balkan? Već davno pre geografske i morfološke granične linije. Balkan, to je bila, na primer, odmah, stepa oko nestale Numansije u Staroj Kastilji, kada je tamo pocepana plavo-bela plastična kesa visila na plavom čičku i praskala na vetru.

Balkan: tigrasto pero jastreba pored mrtvog srndaća koji je pri stropoštavanju sa krečnjačke stene polomio vrat, u nemačkom Harcu. Sojenice na Dunavu, istočno od Beča, sa okačenim ribarskim košarama i stareži ispod kuća u četvorouglu kočeva, isluženi frižider, plinske boce, automobilske gume: Balkan.

Miris gorenja drveta i uglja iz odžaka na kući gostionice drombuljaša i jabuke tamo u niskim dvostrukim prozorima. Prevrnuti nogari testere pored dedine i bratovljeve kuće, gotovo zatrpani između sanduka za piće, gomile kamenja, ter-papira, stručaka kupusa, osušenog i novoizniklog luka.

Trubljenje voza sasvim izdaleka, oglašavajući se u klisuri u Krasu. Dva leptira na suncu, plešući jedan oko drugog na malom prostoru, kao i uvek na putovanju Evropom, jedva veći od nokta napalcu, crveno-smeđi, sa mustrom orijentalnog tepiha, od krugova i trouglova, na krilima, i koji se svaki put jave kao tri, ako ne i više: sve to beše već unapred Balkan.