Dolazak novog selektora na klupu fudbalske reprezentacije Srbije, trebao je da bude samo „pokriće“ za jedan tekst našeg „Sportskog četvrtka“. Međutim, umesto toga smo napravili svojevrsnu trilogiju. Naše tronedeljno bavljenje ovom temom nije izazvano nekom fascinacijom fudbalom koji igra Srbija, već emotivnim rolerkosterom koji je izazvan na sam pomen imena Veljka Paunovića.
Paunovićev dolazak pre utakmice sa Engleskom prvo nam je dao nadu da je čudo moguće. Posle Vemblija videli smo da je ipak nemoguće uraditi išta za par dana. Onda je došao Leskovac. Teren nas, pogotovo u prvom poluvremenu, nije mnogo ubedio. Činilo se sve isto kao da je na klupi i dalje izgubljeni Nišlija. Drugo poluvreme protiv Letonije jeste bilo mnogo bolje, kako igrački, tako i rezultatski, ali se utisak apatije prema fudbalerima Srbije i dalje nije promenio – sve do konferencije za štampu.
Na konferenciju je posle utakmice izašao Čovek. Čovek sa vrlinama i manam. Čovek koji zna šta želi, ali i koji priznaje greške. Čovek koji daje odgovore, a ne izgovore na pitanja novinara. Takva osoba nas je ubedila da sve ovo, ceo ovaj eksperiment od dve utakmice, zaista može da bude novi početak. Ipak, čuveni rimski pesnik Ovidije je slikovito primetio da Konac delo krasi (Finis coronat opus) ili prevedeo na leskovački Kraj će kaže.
Dakle, o Paunovićevom delu, ukoliko on uopšte ostane, moći ćemo da sudimo tek posle kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj. Do tada, bar do marta, odmorićemo od reprezentativnog fudbala. Dok drugi proslavljaju plasman na Mundijal, mi krećemo na jedan dug proces mentalnog oporavka. Da li je Veljko pravi psihoterapeut, kraj će kaže.
Naslovna fotografija: Marko Jovanović/ preuzeta sa Telegraf.rs
