Dolaskom Belogardejaca i antikomunista u naše krajeve, naglo je „skočio“ i broj sveštenstva koji se nalazio u Leskovcu. Taj podatak jeste logičan, s obzirom da su komunisti proterali na hiljade sveštenih lica, jer je opšte poznato da je komunizam u osnovi ateistička ideologija.
Najznačajniji doprinos podizanju duhovnosti u leskovačkom kraju, imale su monahinje, i to u manastirima na Babičkoj gori.
Do najmasovnije „migracije“ monahinja na Babičku goru, dolazi 1932. godine. Odlukom arhijerejske vlasti, aprila te godine monahinja Milentina razrešena je dužnosti starešine manastira Temskog i sa svim svojim sestrama premeštena je u novoobrazovani ženski manastir Vavedenja Svete Bogorodice u Leskovačkom srezu.
Tom prilikom u naš kraj stiže 11 kaluđerica, i u potpunosti obnavljaju monaški život. U kasnim tridesetima, delovanjem i upravom monahinje Milentine, manastir dostiže brojku od 32 monahinje (uglavnom su sve bile Ruskinje).
Milentinu je zamenila Vera, takođe ruskinja. Pod Verinom rukom manastir doživljava ekonomski procvat. Sestrinstvo je bilo u mogućnosti da izdržava samo sebe, a često su pomagale hodočasnicima i porodicama kojima je pomoć bila najpotrebnija.
U Leskovcu i okolini radilo je i nekoliko sveštenika. Aleksij Rutkevič je iz Rusije emigrirao sa sinom Platonomm. Imao je završenu srednju bogoslovsku školu, tako da je u početku radio kao pomoćni radnik pri crkvi. Međutim, Episkop Dositej ga je postavio za paroha crkve u Crkovnici, gde je ostao do 1932. godine.
Svedočanstvo o njemu ostavio je čuveni prota Dragutin Đorđević u „Leskovačkom glasniku“: „O parohu Aleksiju Rutkeviču imam da kažem samo najbolje i najpohvalnije reči. Učen sveštenik, odlikovan je još u carskoj Rusiji i ovde je kao izgnanik pokazao sve svoje vrednosti. Bio je vredan sveštenik, dobro poznavao i slagao se s narodom. Njegovom zaslugom, uglavnom, dolazi do ideje i podizanja hrama Sv. Apostola Petra i Pavla u Donjoj Lokošnici, koji je takođe bio u sastavu parohije crkovničke. Štitio je manastir i manastirsku imovinu, čuvao više od 40 koza, spravljao izvanredan sir, gajio pčele i proizvodio med. Bolesnicima je čitao molitve, ali ih je i lekaru slao.“
Okolina Leskovca, ali i okolina Crne Trave dobila je još nekoliko sveštenih lica tokom dvadesetih godina prošlog veka. Hadži Vasilije Ivanov bio je sveštenik u Vlasotincu i u Predejanu. Stefan Zemcov je službu imao u Donjem Garu kod Crne Trave, a takođe u crnotravskom kraju, tačnije u selu Brod, paroh je bio kapetan carske vojske Nikolaj Špakovski.
Ovaj kratak uvid dao nam je jasnu sliku o tome da su Rusi imali veliki uticaj i na duhovnu obnovu i potvrdu našeg pravoslavnog identiteta.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje grada Leskovca.
