Pored mnogih kapetana, poručnika i nižih oficira i podoficira, u Leskovcu je posle Oktobarske revolucije svoj novi dom pronašao i jedan general – Nikolaj Mihailovič Miglevski. Kao ličnost koja je imala najveći vojnički čin u carskoj Rusiji, zaslužio je general zaseban tekst.
Rođen je u Pskovu 1866. godine. U Rigi je završio srednju školu i Vojnu akademiju. Prvi ozbiljniji ratni sukob u kom je učestvovao kao oficir jeste Rusko-japanski rat i u sukobima na dalekom istoku biva ranjen. Zbog svojih zasluga i hrabrosti na bojnom polju, brzo je napredovao u službi.
Na početku Prvog svetskog rata komandovao je 99. ivangoradskim pukom i učestvovao je u ofanzivi na istočnu Prusku. Njegov puk je ostao čuven po tome što je na juriš osvojio tvrđavu Kenihberg. Posle ovog uspeha, Miglevski dobija najveće rusko odlikovanje, kao i čin generala. Građanski rat proveo je rame uz rame sa čuvenim generalom Vrangelom, ali kada je pobeda Crvene armije već bila sigurna, odlučio je da migrira u Srbiju, zajedno sa ženom i sinom Vladimirom. U našu zemlju dolazi preko Turske, a u Leskovcu se konačno nastanjuje 1920. godine.
Bio je vrlo aktivan u društvenom životu belogardejaca južne Srbije. Od 1924. godine postao je rukovodilac Ruskog opšteg vojnog saveza (ROVS). Cilj saveza bio je moralno hrabrenje, ali i materijalna potpora za povratak ruskih emigranata u maticu. Generalskog čina i uniforme nije se nikad je odrekao. Uvek prilikom velikih praznika i okupljanja, oblačio je svečanu uniformu sa zadenutom sabljom za pasom.
Ostalo je zabeleženo da je sa generalom Vrangelom bio u dobrim odnosima, a posle rata su se videli najmanje jednom i to u Sremskim Karlovcima.
Do kraja života je imao nadu da je povratak u Rusiju moguć, ali je i vrlo brzo prihvatio Srbiju kao drugu domovinu. General je ovaj svet napustio 5. juna 1939. godine, a njegovoj sahrani na leskovačkom groblju prisustvovali mnogobrojni Rusi i Srbi iz Leskovca, Niša, Vranja, Beograda.
Koliko je visoko mišljenje i poštovanje imao prema Srbiji i Leskovcu, najbolje pokazuje nekrolog koji je napisao povodom njegove smrti profesor Vladimir Kuragin, a koji je glasio: „Neka mu bude laka srpska zemlja, zemlja druge njegove otadžbine“.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje grada Leskovca.
