Za razumevanje istorijskih događaja, celog istorijskog konteksta, za shvatanje određene priče, potrebno je pronaći uzrok, a ne samo razmatrati posledice. Na ovom projektu, rešili smo da pokušamo da dublje zađemo u uzroke Krvavog februara. Verujemo da smo to odradili na kvalitetan i temeljan način, ali slobodno možemo reći da ovaj tekst jeste centralno mesto našeg projekta.
Danas ćemo pisati o samom 17. februaru 1942. godine, datumu koji je kroz decenije ostao upisan najkrvavijim slovima u istoriji Bojnika i juga Srbije.
U prošlom tekstu smo nagalsili da su mučenja stanovništva počela još 15. februara, a da su se ona ogledala u paljenju kuća, smrzavanju, izgladnjivanju.
Sedamnaestog februarskog dana, oko 10 časova izjutra, u Bojnik stižu još dve jedinice bugarske vojske – jedna iz 14. puka iz Crkvice, a druga iz 13. puka iz Kosančića. Sa drugom jedinicom došao je i komandant 13. puka 17. pešadijske divizije pukovnik Stojanov. Pukovnik Stojanov po dolasku u Bojnik okuplja sve jedinice i izdaje naredbu da se ojača okruženje oko Bojnika i Dragovca, te da se istera narod iz kuća radi streljanja. Naredba je imala i jedan „delikatan“ dodatak – niko ne sme da ostane živ.
Od 10 do 15 časova, dok se čekalo definitivno naređenje i potvrda streljanja, paljene su kuće, štale i ostala imovina, a neretki su bili slučajevi napada na žene. Oko 15 časova, stigla je potvrda da se streljaju meštani Bojnika i Dragovca. Pukovnik Stojanov je izabrao jednog neimenovanog potpukovnika za obavljanje ovog krvavog posla.
Potpukovnik je oterao prvu grupu ljudi u baru, govoreći im da voda nije duboka. Mlađi i snažniji ljudi uočivši da će biti streljani, pokušali su da preko bare pobegnu prema Pustoj reci. Međutim, spasa nije bilo. Na prvi pokret Bojničana potpukovnik je komandovao: „Pali!“
U momentu je palo 120 ljudi mrtvo. Vojnici su i posle očigledne smrti civila nastavili sa unakrsnom vatrom, kako bi osigurali da su Bojničani mrtvi. Ipak, desetak njih je ostalo samo ranjeno i među leševima se pravilo mrtvo. Kako je naredba pukovnika Stojanova bila da se ne ostavljaju nikakvi ranjenici niti svedoci, lukavi potpukovnik je nekoliko puta uzviknuo: „Ko je preživeo neka ustane, car Boris mu danas daruje život“. Na te reči je ustalo tih nekoliko preživelih i odmah im je presuđeno.
Ipak, Božijom voljom je ostao poneki živi svedok.
Mirko Đenić, preživeli iz Bojnika, je u svojim sećanjima na taj događaj rekao: „Ja nisam bio pogođen. Oko mene je bila gomila leševa. Čuo sam komandu da ustanem. I dalje sam ležao na rame i podigao glavu na najbliži leš. Ćutao sam i držao zatvorene oči. Osetio sam jak udarac kundaka u grudi, čuo psovku i naređenje da ustanem. Ustao sam i video stravičnu sliku oko sebe… Sve nas preživele ponovo su terali da stanemo u stroj ispred gomile leševa, okrenuti prema mitraljezima. Mi nismo hteli da se postrojimo. Ponovo je pala komanda da pucaju. Nisam čuo kada je opet počelo da puca, ali mi je utrnula leva ruka. Bio sam ranjen, pao sam. Na mene su pala tri mrtva čoveka. Ćutao sam. Pucali su dugo, dugo. Posle je bilo pojedinačno ubijanje ranjenih. Tada sam još jednom ranjen, u leđa…“
Posle streljanja muškaraca, pukovnik Stojanov je naredio vojnicima da se u baru skupe žene i deca. Kako nisu mogli da nateraju žene i decu da uđu u baru, Stojanov je promenio odluku. Naredba je bila da se ostali stanovnici streljaju na mestu gde se nalaze. To je izazvalo još tragičnije prizore. Praktično su Bugari otpočeli lov na žene i decu po mestu.
O stravičnim prizorima streljanja pričale su i preživele Verka Zdravković i Darka Cenić iz Dragovca, te Milosava Arizanović iz Borinca. Verka je ostala prilikom streljanja bez oka, a Darka i Milosava bez desne ruke (vidi sliku).
Do kraja dana bugarski zločinci su ubili više od 600 stanovnika, što je predstavljalo više od 80 posto stanovništva Bojnika. Procentualno, to je najveći genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu.
Ipak, svi ovi prethodni redovi nisu opis najveće tragedije. Najveća tragedija se događa danas. U ovom trenutku veoma mali broj stanovnika Jablaničkog okruga zna bilo šta o Krvavom februaru, i upravo je zaborav najgori zločin. Nadamo se da ćemo ovim projektom doprineti da se svako od nas tokom hladnih februarskih dana, seti nevinih bojničkih žrtava.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Krvavi februar u Bojniku – uzroci i posledice“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje opštine Bojnik.
