Istorija se bavi samo velikim delima i velikim ljudima- rečenica je koja ne navodi čoveka na preispitivanje iste. Ona se zaista i bavi samo događajima i ličnostima koje su vredne pomena i sećanja. Iza svih tih, ratova, iza svih tih ljudi stoje takozvane „male stvari“ koje su ih pokrenule i inspirisale da dođu do velikih ostvarenja.
Prilikom čitanja naših prethodnih tekstova, proživeli ste Leskovac kakav je nekada bio. To „zlatno doba“, protkano je jakom ekonomijom, velikim zdanjima i prijatnim, lagodnim, pomalo i luksuznim životom samog grada.
Nekoliko decenija pre svog tog glamura, desila se ideja koja će promeniti čitav istorijski tok našeg grada, ali i ekonomsku sliku ovog dela Srbije. Dovitljivi Leskovčani počeli su sredinom devetnaestog veka da uvoze iz susedne Bugarske jednu jako zanimljivu stvar, stvar od koje je sve i počelo. Bio je to gajtan.
U uvodnom delu pomenuli smo period kada Leskovac još uvek nije ušao u sastav Kneževine Srbije. Kako veliki događaji utiču na malog čoveka i u pozitivnom i u negativnom smislu Leskovčani su na svojoj koži osetili mnogo puta. Posle Berlinskog Kongresa 1878. godine, Leskovac jeste i definitivno pripao Srbiji, ali to je na prvu loptu stvorilo problem lokalnim trgovcima. Leskovčani su polako počeli da gube već razrađeno tržište u Bugarskoj, a dodatno je situaciju pogoršao i rat sa Bugarskom 1884. godine. Svi ovi silni problemi pokrenuli su trgovce da misle i da delaju. Vodili su se jednostavnom idejom da zbog gubitka tržišta sami počnu da proizvode gajtan i kasnije tekstil. Na početku nisu imali ni radnike, ni majstore, ni mehanizaciju i sve se svodilo na dobrovoljni rad žena i na pogonsku snagu vode uz pomoć primitivnih vodenica. Od tog „primitivnog“ načina rada Leskovac je postao „Srpski Mančester“, upravo zbog tekstila.
Leskovčani su bili jedini proizvođači i dobavljači tkanine u čitavoj Srbiji i Bugari im ubrzo nisu bili potrebni, ne samo da su ih stigli po proizvodnji već su ih već pre početka Prvog svetskog rata nadmašili, što se dodatno nastavilo u periodu između dva rata.
Idejni vođa celokupnog projekta u Srbiji bio je Mita Teokarević, a pridružili su mu se sugrađani i trgovci Antonije Tonka Popović, Gligorije Jovanović, Proka Mitić i Bugarin Stevan Bojadžov.
Stevan Bojadžov bio je vlasnik jedne male kompanije u Karlovu. Tokom godina Bugarin je upao u finansijske probleme, a zbog dobrog poslovanja Leskovčani su mu ponudili „ruku spasa“. Ideja je bila da svoju fabriku premesti u Leskovac, a finansirali bi ga gore pomenuti bogati Leskovački trgovci. Bugarin je ovu ideju prihvatio sa oduševljenjem, te je vrlo brzo, krajem devetnaestog veka sve mašine iz svoje fabrike prebacio na obalu Veternice. U okolini Leskovca postoji veliki broj brzih reka što je dodatno pogodovalo proizvodnji. Naravno u celom projektu naišli su osnivači na teške prepreke. U to vreme, odmah posle samog rata, Bugarska i Srbija carinile su jedna drugoj svu robu duplo. Osim toga Bugarska je svoje fabrike i proizvodnju žestoko čuvala od „krađe“, naročito Srba. Ipak uz razne pravničke pogodbe kao i uz plaćanje velikog novca grupa na čelu sa Mitom Teokarevićem uspela je da prebrodi situaciju i da započne veliku proizvodnju u Leskovcu.
Historia magistra vitae est- Istorija je učiteljica života, još davno je izrekao veliki mislilac i državnik Ciceron. Ta rečenica ostala je kao neoboriva istina i prožima se i potvrđuje kroz vekove. Učiti na greškama predaka, to je naš prvi zadatak.
Ako to naučimo ne smemo tu i stati. Osim izbegavanjem grešaka, čovek se treba baviti i pronalaskom sitnih, svetlih primera koji su promenili život mnogih. Ići napred jeste suština života, ali samo ko makar povremeno baci pogled nazad, može da učini velike stvari. Povremenim bacanjem pogleda nazad, možda će baš neko od vas koji ovo čitate, pronaći neki novi gajtan i pokrenuti neko novo „zlatno doba“.