Stotinu i sedam godina. Sedam godina više od veka. To je period koji je prošao između dve ključne rečenice, između dve kultne izjave „superiornosti“ Zapadne civilizacije. U delu „Vesela nauka“ 1882. godine, Fridrih Niče će prvi put proglasiti Boga mrtvim. Kasnije tokom svog rada, a naročito u „Zaratustri“, Niče ponavlja i obrađuje tu tezu.
Pred sam kraj devete decenije dvadesetog veka, 1989. godine, Frensis Fukujama će napisati esej pod nazivom „Kraj istorije?“, koji je objavljen u časopisu The National Interest. Od proglašenja Boga mrtvim, do proglašenja kraja istorije, stala je sva laž, sva nemogućnost življenja nihilističkog života, koji se prvo prikazavio u zlatnom sjaju nauke i progresa, ali se kasnije ispostavio kao truo, pokvaren, antičovečan.
I zaista, posle pada Berlinskog zida, činilo se da je neoliberalni poredak pobedio. Dostigao je svoj vrhunac, te nije imao protivnika niti rivala, i zato se Fukujami ne sme zamereti postavljanje lakomislene, ispostaviće se i netačne, teze o kraju istorije. Ipak, rođeni Čikažanin japanskog porekla je zanemario, što mu se može spočitati, dve osnovne činjenice koje se ciklično ponavljaju i kojima nas istorija konstanto uči:
- Vrhunac svake imeprije je ujedno označavao i početak njenog pada;
- Imperija u raspadanju zanemaruje jačanje svojih protivnika, što je na kraju i dovede do kolapsa.
Kratkovidost Fukujame se najviše ogleda u činjenici da nije uspeo da uoči dostojnog i pravog protivnika imperije. Zbignjev Bžežinski je, s druge strane, jasno znao ko će poljuljati pobednički sistem.
Rođeni Poljak je tvrdio da je komunizam gotov, a da je na redu pravoslavlje. Ova misao zapravo znači da su jedini protivnici globalizma i Novog svetskog poretka pravoslavni narodi. Bžežinski ističe da drugi narodi, pa ni Kina i muslimanske zemlje, nemaju alternativu do „saradnje“ u globalnom svetu, a da pravoslavni narodi svojom filozofijom mogu da pariraju onome što globalizam predstavlja.
Od 21. maja, od praznika Vaznesenja Gospodnjeg (Spasovdana), koji je i slava grada Beograda, od dolaska Časnog Pojasa Presvete Bogorodice u srpsku prestonicu, pa sve do danas, vodila se možda i poslednja borba u našoj zemlji između sve malobrojnijih čuvara imperije u raspadanju, i sve mnogoborjnijih rušitelja iste.
Danonoćni, polumesečni redovi ispred Hrama Svetog Save, jasno govore o ishodu i pobedniku te bitke. Ipak, valja napraviti jedan kratak osvrt o sistemima, oružjima i napadima koji su „čuvari“ primenjivali i uočiti koliko su korisnih idiota uspeli da povuku sa sobom u ambis, a sve u ime „progresa i normalnog života“.
KRITIKA I KRITIČAR
Godine življenja u svetu koji ima pesimističku tendenciju pogleda na stvari, učinile su da mnoge pojmove automatski uzimamo, zdravo za gotovo, u negativnom kontekstu. Klasičan primer toga jeste reč „kritika“. U srpskom narodu se, dakle, razvila apsolutna svest o kritici kao nečemu nužno negativnom. Za potrebe ovog dela teksta, neophodno je da manje upućenom čitaocu prezentujemo šta kritika jeste po definiciji.
Kritika je pre svega naučna disciplina, to jest, ona je umetnost tumačenja, analize i vrednovanja nekog dela ili nekog događaja. Dve su ključne stavke u samoj definiciji kritike: naučna disciplina i umetnost.
Dakle, kritikom bi trebalo da se bave ljudi, makar skloni nauci i umetnosti. Ona može biti pozitivna i negativna. Ona teži objektivnosti i donošenju impresije o nečemu konkretnom. Jasno je iz navedenog da je za kritiku podjednako bitno pitanje ko kritikuje, a ne samo šta se kritikuje. Razvitak tehnologije, društvenih mreža i ostalih vidova elektronske komunikacije, omogućilo nam je da vidimo kako bi izgledala neposredna (nepredstavnička) demokratija u globalnom svetu. Društvena mreža tu predstavlja skupštinu, a svako ko napravi nalog dobija podjednak glas u internet skupštini kao i svi drugi, bez obzira na znanje, obrazovanje, iskustvo. Rezultat je potpuni haos, stvaranje iskrivljene slike, linč i anarhičnost.
„Skupština“ je, naravno, najaktivnija prilikom velikih događaja na nacionalnom nivou. Srpska internet skupština se alarmirala i neprestano zaseda, bez minuta odmora, od Spasovdana do danas.
Ta aktivnost nam je stavila do znanja da Platonova dela, pisana pre 25 vekova, predstavljaju neki vid proročke literature. Naime, u svojoj „Državi“, čuveni antički filozof govori o postojanju takozvanih trutova u lošim političkim sistemima. Trut bi po mišljenju legendarnog filozofa bila osoba bez jasne funkcije u društvu i bez određene filozofske želje za usavršavanjem. Ipak, u samoj kategorizaciji, on nabraja dve vrste trutova: bezopasne i one sa „žaokom“. Trutovi sa žaokom su daleko opasniji, jer oni usred svoje frustracije imaju nameru da ubodu, povrede, a na krajui i ambiciju za preuziamnje vlasti. U demokratiji, prema Platonovom mišljenju, postoji najveći broj tih „otrovnih“ trutova.
Gotovo 2500 godina posle njegovog vremena, pojavom društvenih mreža, došlo je do maksimizacije neposredne demokratije. Samim tim, dve decenije od aktivnosti „Fejsbuka“, došlo je do udruživanja, centralizacije i ogromnog omasovljenja trutova. U proteklih nekoliko dana mnogi eminentni stručnjaci su iz svog ugla sagledavali fenomen masovnih redova ispred Hrama Svetog Save, ali je nekako zajednička ocena da ne treba previše obraćati pažnju na komentare sa društvenih mreža. I zaista, bavljenje tom vrstom komentarisanja, bavljenje mišljenjima trutova, može da bude zamoran, pa čak i uzaludan posao. Ipak, sekcija komentara ne sme se u potpunosti zanemariti. Ona može da prikaže razmišljanje prosečnog truta, što i jeste jedan od ciljeva ovih redova, te da pokaže čitaocu zašto, ako ništa drugo, nije korisno trošiti energiju na raspravu sa takvim osobama.
Za pomenuti kratak, ali jasan prikaz, koristićemo komentare sa snimka koji je 27. maja objavio portal „Čudo“. Snimak prikazuje patrijarha Porfirija kako pozdravlja i blagosilja okupljeni narod ispred samog Hrama. Primetno je da mu vernici prilaze s punim poštovanjem. Međutim, da ste kojim slučajem preskočili sam snimak, te da ste odmah prešli na „stavove“ korisnika društvenih mreža, ovo su prva tri komentara koja bi vas zatekla:
„Prošao bih pored njega kao pored turskog groblja“; „Sotona“; „On čak ni ovo dete nije pomilovao kako treba. Pruža ruku kao da je on spasitelj.“
Dakle, šta nam ovo govori o trutovima modernog doba? To su nedovršene osobe koje o svemu imaju mišljenje, o svemu kreiraju sliku, a kreiraju je uglavnom na osnovu naslova novinskih članaka. Za čitanje samog članka nemaju vremena, želje, niti volje. Oni plove zajedno sa vodom, ne bore se protiv toka reke, prihvataju nametnute narative i lišeni su svake mogućnosti kritičkog razmišljanja.
Trenutni internet narativ je svojevrsna mržnja prema patrijarhu Porfiriju. Mržnja je jedna paleta svakakvih boja, jedan raspon polumišljenja koji se kreće od onih najzagriženijih, onih koji poglavara Srpske pravoslavne crkve nazivaju nečastivim, do onih koji su malo više bojažljivi, pa u pomoć pozivaju poređenje i argument kako je jedini „njihov“ patrijarh blaženpočivši Pavle, a nemaju nikakvo znanje o životu i delu niti jednog poglavara naše osmovekovne Crkve.
Blaženopočivši patrijarh Pavle bi ih sigurno posavetovao, u vezi poređenja, da pročitaju Poslanicu Svetog Apostola Pavla Galatima (6,4), koja kaže: „A svaki neka ispita svoje djelo, i tada će sam u sebi imati pohvalu, a ne u drugome“.
Elem, za kreiranje narativa krivicu snosi, makar delom, i osoba o kojoj se narativ kreira. Patrijarh predstavlja svetovnu, koliko i duhovnu funkciju, a posebno kroz istoriju srpskog naroda. Stoga, mora biti podložan kritici. Sam patrijarh Porfirije je upravo svetovnim delovanjem u proteklih par godina, naročito u vezi sa Kosovom i Metohijom i studentskim protestima, zasigurno mogao da izazove razočaranje kod vernika i dela javnosti.
I pored toga, internet trutovi ne ispunjavaju niti jedan uslov iz pomenute definicije kritike, da bi i pomislili da istu upute patrijarhu Porfiriju, a to neprestano čine, potpaljeni neumornom podrškom pojedinih medija, sve u cilju udaljavanja naroda od institucije Crkve koja ga je očuvala kroz vekove okupacije i ropstva.
KRAJ ŠEZDESETOSMAŠKOG NASLEĐA
Osim jasnog definisanja modernih/internet trutova, dolazak pojasa Presvete Bogorodice pomogao je da razobličimo još par socioloških fenomena. Najbitniji je, čini se, kraj kvazi intelektualnog iživljavanja šezdesetosmaša. U poslednjih 80 godina, praktično od 1945. godine, naša zemlja je okupirana od strane Internacionale, kako je još u romanu „Zli dusi“ naziva Dostojevski. Ta vlast je samo potvrđena događajima iz 1968. godine. Titova čuvena izjava o ispravnosti mladih, utvrdila je naslednike njegove ideje, naslednike sprovođenja njegove politike, vamprie koji i dalje pokušavaju da nam kroje sudbinu.
Da je njihov kraj iza ugla, potvrđuje stav mladih prema poklonicima i redovima ispred Hrama, ali i donošenje studentskog Memoranduma o Kosovu i Metohiji, samo nekoliko dana pre dolaska Pojasa. Memorandum samo potvrđuje ono što već eksplicitno piše u Ustavu Republike Srbije, ali uprkos tome javila su se dva krvoloka srpske nacije povodom Memoranduma – Žarko Korać i Nataša Kandić. Naime, oni su zabrinuto savetovali našu generaciju kako je opasno birati „nacionalne poraze“ (Kosovski boj) za vodilju budućnosti. Oštar odgovor studenata na ovu opasku je još jedan pokazatelj zalaska jedne mračne i predugačke ere koju je pre 58 godina formirao Broz lično.
Kako se, u sociološkom smislu dolazak Časnog Pojasa nadovezao na Memorandum, tako su i napadi pupoljaka i čeljadi šezdesetosmaša počeli da budu češći, otvoreniji, ogavniji. Jednostavno, deca komunizma se boje svog kraja. Čuveni srpski ekonomista Vladimir Đukanović je najtačnije opisao pomenuti sloj našeg društva u svom poslednjem ikada gostovanju u „Ćirlici“ rečima: „Crni đavo da dođe, njima je bitno samo da sede u foteljama. Bukvalno, da dođe crni đavo i da kaže da je potrevno da spalimo sve Srbe, oni bi se složili s tim zarad ličnog interesa“.
Čini se da je Pojas sklopljeni pakt učinio labavim.
Drugi sociološki fenomen koji ćemo samo uzgred pomenuti u ovom delu teksta, jeste (ne)postojanje opozicije u Srbiji. Ova tema je zaista široka i zahteva poprilično znanje iz istorije, politike, ekonomije,… Međutim, i pored toga što ovo pitanje nećemo potpuno obraditi, ne smemo da izostavimo, sada već čuvenu, sociološkinju Mariju Vasić i njenu izjavu o fetišizmu u „Utisku nedelje“. Verujem da većina čitaoca zna o čemu se radi i zaista je nepotrebno detaljnije opisivati te neprimerene reči.
Ovakva izjava i takav stav samo može da potvrdi postojanje duboko kontrolisane opozicije. Svima je, valjda, u 2026. jasno da „opozicija“ postoji radi legitimizacije „patriotizma“ vlasti, a gospođin bivši muž, Nenada Čanak, već decenijama taj posao majstorski radi.
Treći, a ujedno i najopasniji fenomen koji ovom prilikom vredi pomenuti, jeste pojava ortodoksnih pravoslavaca. Pravoslavlje samo po sebi znači ortodoksno hrišćanstvo, tako da je pomenuta pojava na prvi pogled pomalo paradoksalna. Ipak, petnaestodnevni boravak Pojasa je iznedrio i takve slučajeve.
Pojavili su se ljudi, čak i načitani i umni, verujući i moralni, koji su počeli sa nipodaštavanjem, pa i sa gađenjem da gledaju na kolone, tvrdeći, čas da je sve vezano za Pojas politička predstava, čas pominjući duhovno stanje naroda i nedolazak istog na Svetu Liturgiju. Takvi pojedinci smirenje i blagonaklon pogled ka svom narodu mogu pronaći u Jevanđelju po Mateju (7, 3-4): „A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osjećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga: a eto brvno u oku tvome?“.
Dakle, pogrešno je i ubitačno, ma koliko dobro poznajemo određenu granu, u ovom slučaju religiju, nastupati iz pozicije moralne i intelektualne superiornosti. Niko ne misli da je gotovo milion poklonika pokazatelj da je naš narod na duhovnom nivou svetog vladike Nikolaja, ali poklonici jesu pokazatelj da je naš narod, uprkos svim nedaćama i iskušenjima, još uvek živ.
Podela na podobne i nepodobne hrišćane ne može doneti ništa dobro. Stoga, poslednjepomenuti fenomen može naneti najviše štete srpskom narodu. Može dovesti do ponovnog učvršćivanja šezdesetosmaša, do ponovne vekovne okupacije, i to sada, kada je bal vampira konačno pri kraju.
