Danas obeležavamo 108 godina od proboja Solunskog fronta, događaja koji je presudno uticao na završetak Prvog svetskog rata. Mnogi srpski pisci i pesnici imali su aktivno učešće u ratnim dejstvima od 1912. do 1918. godine. Vredno je izdvojiti Rakića, Bojića, Disa, Petrovića, Vinavera,… Iako se stvaralaštvo svih pomenutih umetnika vezivalo za patriotsku notu borbe ili tragičnu predstavu ratnog sukoba, najtačniji opis stanja na Solunskom frontu dao nam je Jovan Dučić, svojim delom „Na Solunskom frontu sa regentom“. Zbog toga vam danas, simbolično, donosimo kratku analizu ovih fantastičnih memoara.
Kada se skloni istorijska i diplomatska fasada, Dučićev tekst „Na Solunskom frontu sa regentom” zapravo je duboko ljudska priča o susretu dve neobične sudbine na ivici potpunog uništenja. Dučić ovde ne piše samo kao hroničar koji beleži činjenice, već kao pesnik koji posmatra čoveka u trenutku kada nosi teret čitavog jednog naroda.
U središtu te priče je mladi regent Aleksandar, ali on u Dučićevom rukopisu gubi onu krutu, spomeničku pozu na koju smo navikli u udžbenicima. Dučić ga hvata u trenucima tišine, umora i nemira, u onoj teškoj solunskoj klimi gde se mešaju miris mora, baruta i beznadežnosti. Vidimo mladog čoveka koji pre vremena nosi staračku odgovornost, vladara koji među šatorima i u prašini fronta traži oslonac u običnom seljaku-vojniku. Ta bliskost između regenta i njegove vojske nije prikazana kao politička predstava, već kao organska, skoro usudna vezanost — obojica su izgnanici koji nemaju kud osim napred, kući.
Ono što ovaj tekst čini vrhunskom književnošću jeste Dučićev osećaj za atmosferu i detalj. Solunski front pod njegovim perom postaje skoro mistično mesto. On ne opisuje samo rovove i topove, već onaj duboki, tihi prkos ljudi koji su preživeli Albaniju i sada čekaju na tuđoj zemlji da se vrate na svoju. Dučić sa neverovatnom finoćom oslikava taj specifični mentalitet srpskog vojnika u izbeglištvu — spoj teške tuge za zavičajem i nekakve mirne, skoro fatalističke rešenosti da se ide do kraja.
I do kraja se, kako nas istorija uči, otišlo. Zbog te odlučnosti, zbog te smirenosti i ljubavi prema otadžbini, danas se možemo nazvati Srbima.
Slava precima!
Naslovna fotografija preuzeta sa Vikipedije.
