Prilikom odrastanja, prilikom sazrevanja i protoka godina, ljudi vrlo često upadaju u opasnu zamku – zaboravljaju kako je biti dete. Zaboravljaju lakoću i lepotu života, zaboravljaju dečije radosti, ali i dečiju saosećajnost i empatiju. U tom sveopštem zaboravu dolazi i do sveopšteg podcenjavanja svega što spada u dečiji domen. Takvu podceniteljsku sudbinu u našem društvu doživljavaju i bajke.
Značaj ove vrste književnog dela, iako ogroman, često je zapostavljen. Bajke su naš prvi susret sa književnošću, ali i naš prvi moralni kompas. Bajka je naš prvi učitelj o postojanju dobra i zla, o postojanju teškoća i podviga, o postojanju prave ljubavi.
Braća Grim su već vekovima sinonim za bajke, , a godišnjicu preminuća jednog od braće obeležavamo u septembru, te je ovo prilika da vam donesemo kratak tekst o životu i delu Jakoba Grima, čoveka koji je srpsku epsku narodnu pesmu upoređivao sa „Ilijadom“ i „Odisejom“.
Jakob Grim rođen je 4. januara 1785. godine u Hanau, u Nemačkoj. Danas ga najčešće pamtimo kao jednog od dvojice braće po kojima su poznate Grimove bajke, ali je njegov značaj mnogo veći. Bio je jedan od najvažnijih nemačkih filologa i jezičara 19. veka i čovek koji je čitav život pokušavao da kroz jezik, književnost i narodno predanje razume prošlost svog naroda.
Zajedno sa mlađim bratom Vilhelmom počeo je da prikuplja narodne priče, legende i bajke. Njihova čuvena zbirka „Dečje i domaće bajke“ prvi put je objavljena 1812. godine. Priče poput „Pepeljuge“, „Snežane“ i „Ivice i Marice“ vremenom su postale deo svetske književnosti. Braća, međutim, nisu samo želela da zabave čitaoce – nastojala su da sačuvaju tragove nemačke narodne kulture i usmenog predanja.
Jakobov najveći doprinos ipak je bio u proučavanju jezika. U svojoj „Nemačkoj gramatici“ detaljno je istraživao razvoj germanskih jezika i uočio pravilnosti u promenama glasova koje su kasnije poznate kao „Grimov zakon“. Time je značajno doprineo razvoju moderne istorijske lingvistike.
Bavio se i nemačkom mitologijom, starim pravom i istorijom jezika, a posebno je zanimljivo njegovo interesovanje za srpsku kulturu. Cenio je rad Vuka Stefanovića Karadžića i 1824. godine preveo na nemački njegovu „Malu srpsku gramatiku“. Vukovo sakupljanje narodnih pesama i priča bilo mu je veoma blisko.
Jakob Grim je poslednje godine života proveo u Berlinu, gde je sa bratom radio i na ogromnom „Nemačkom rečniku“. Umro je 20. septembra 1863. godine, ne dočekavši završetak tog dela.
Iza njega nije ostala samo zbirka bajki koju i danas čitaju deca. Ostao je čitav jedan način proučavanja jezika i kulture. Jakob Grim je pokazao da se u rečima, pričama i običajima jednog naroda mogu pronaći tragovi njegove davne prošlosti – i upravo zbog toga njegovo delo i danas ima posebno mesto u evrospkoj kulturi.
Naslovna fotografija preuzeta sa Vikipedije.
