Poslednja reportaža u okviru našeg projekta „Krvavi februar u Bojniku – uzroci i posledice“, pokušaće da kroz prizmu dostupnih svedočanstava i istorijskog sećanja, pokaže kolike posledice je na stanovništvo Bojnika imao ovaj masakr, ali i kakave ožiljke je ostavio čak 83 godine kasnije.
Osnovno što treba znati o ovom stravičnom događaju, jeste podatak da je u njemu stradala ogroma većina stanovnika tadašnjeg Bojnika, te da je fizički i biološki nemoguće da potomaka žrtava ima puno, jer su februara 1942. godine u Bojniku ubijana i deca. Ipak, malobrojni potomci ne zaboravljaju svoje nevinonastradale pretke. Svakog 17. februara Slavica Stevčevska iz Skoplja obilazi spomen-park i groblje u Bojniku i paljenjem sveća odaje počast babi i dedi po majci.
U jednom sećanju Slavica je rekla: „Imali su sreće jer su imali ikonu u kući koja je stajala dugo i kada su Bugari ušli samo su pogledali ka ikoni, zidovi su bili crni, a ispod ikone beli i taj Bugarin je rekao ova kuća nije komunistička i ostavili su moju baku, mog oca i moju najmlađu tetku žive. Rekli su samo da stave čerge preko prozora da ugase vatru da se ne bi videlo da neko živi u kući“
Nekoliko svedočanstava preneli smo u prošlom tekstu, te je previše za čitaoce da prenosimo sva zabeležena pojedinačna zverstva koja su činjena.
Za zaključak ovog, do sada najpotresnijeg projekta kojeg smo radili, donećemo još samo kratku priču o jednoj preživeloj devojčici – Radi Đenić. Rada Đenić rođena je u Bojniku prve godine Drugog svetskog rata. Kada je njenu porodicu i nju zadesila bugarska okupacija, Rada je imala nepunu godinu. Tog tragičnog i sudbonosnog februarskog dana, Radinu majku su Bugari streljali dok je bebu držala u naručju. Beba je pronađena sutradan, a prizor koji je zatečen ledi krv u žilama – Rada je ležala u gomili leševa, premrzla, a u ustima je držala dojku mrtve majke.
Premrzline je ova hrabra devojčica uspela da preživi, te je posle rata vodila koliko-toliko normalan život.
Čini se da je ovaj kratki opis Radine sudbine kulminacija samog projekta. Život je jedna surova stvar. Živeti na ovoj planeti znači biti spreman na nepredvidivosti, napetosti, znači navići se na smrt. Svima nam je poznato da je čovek životinja koja će se na sve prilagoditi. Ipak, ono što nas razlikuje od nekih drugih predatora i što nas naposletku čini ljudima, mora da bude tuga, bol, empatija, ali pre svega sećanje. Sećanje da su se ovakvi horori događali tu, pored nas i molitva da se nikada više ne ponovi slična situacija Krvavom februaru.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Krvavi februar u Bojniku – uzroci i posledice“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje opštine Bojnik.
