Racionalisti i dežurni razbijači naših utopija i zabluda, svrstaće sport u kategoriju zabave. Vođen tom idejom RTS, na primer, nema sportsku redakciju kao odvojenu u okviru svog funkcionisanja, već je ona smeštena u red zabavnog programa.

Mnogi ljudi će na ovu informaciju reagovati sa čuđenjem, jer kako je moguće da nešto što izaziva toliko nervoze, drame, pa i straha i strepnje, ali i toliko radosti, može biti izjednačeno sa pukom zabavom?

Odgovor na to od istih racionalista stiže munjevitom brzinom.

Oni nam govore da sav taj splet osećanja dolazi isključivo iz naše, krajnje subjektivne, povezanosti sa sportistima, prvenstveno iz zemlje iz koje potičemo. Zatim, idu korak dalje i nude nam objašnjenje da je to svojatanje i poistovećivanje samo uteha našim nepotpunim i neostvarenim životima.

Drugi pak tvrde, da je ljudska vrsta navikla na takmičenje kroz čitavu istoriju, te da sport služi kao određena vrsta zamene (dosta humanije) ratnim dejstvima i da je sport zapravo pobeda nad drugim plemenom bez sekire, mača ili puške.

I pobornici ideje sporta kao zabave, i zastupnici ideje sporta kao ratovanja imaju rezona u svojim teorijama. Zaista, opaka bolest današnjice jeste dosada, odnosno nedostatak zabave i sport se može u tom segmentu pojaviti kao spasitelj. Istina je da je takmičenje u osnovi ljudskog duha (o čemu piše i Hobs), a da u nedostatku istog u svakodnevnom životu navijamo za predstavnike svog plemena.

Ipak, da li sport može da postane nešto metafizički, nešto prosvetljujuće i nešto što je nemoguće izmeriti u brojevima, metrima, decibelima?

Pokušaćemo da u narednim redovima damo odgovor na to pitanje.

KRATKA ISTORIJA OLIMPIJSKIH IGARA

Ovaj podnaslov bi mogao donekle da zbuni čitaoca i da ga navede na misao o još jednom dosadnom času istorije sa pregršt datuma. Međutim, to neće biti slučaj. Potrebno nam je samo da se osvrnemo na prve moderne Olimpijske igre, kako bismo bolje razumeli njihov razvoj i njihov značaj kroz godine, decenije i vekove.

Prve moderne Olimpijske igre održane su 1896. godine u Grčkoj. Na inicijativu Pjera de Kubertena, osnivački kongres MOK-a, održan na Sorboni, doneo je odluku da se za mesto prvih modernih Olimpijskih igara izabere njihova prapostojbina.

Tokom 128 godina postojanja, Igre su postale masovni, planetarni događaj oko koga se obrću interesi ljudi od uticaja, velikih sila i značajnih moćnika. Održavanje Igara ukazivalo je na snagu države i moći organizacije jednog društva.

Ključna reč za nas u ovom delu jeste „prapostojbina“. Naime, osnivač Igara de Kuberten bio je istoričar, arheolog i pedagog. Ideja i inspiracija za nečim ovakvim rodila mu se usled istraživanja drevne grčke Olimpije. Prilikom svog rada otkrio je da su se baš na tom mestu održavala sportska nadmetanja, a sve u čast boga Zevsa i pod svodovima hrama posvećenog njemu i njegovoj ženi Heri. Dakle, prve Antičke Olimpijske igre održane su 776. godine pre nove ere, u antičkom gradu Olimpiji. Taj događaj daje osnovnu ideju mladom Pjeru.

Jasno je iz ovoga da su Olimpijske igre jedna, u osnovi, paganska manifestacija. Da li onda treba da nas čudi satanističko otvaranje istih, sa sve jahačem apokalipske na čelu? Odgovor je jasan – ne.

Pre svega ne smemo izjednačavati paganizam i satanizam. Fragmente paganizma imamo u svakodnevnom životu i oni se ispoljavaju kroz viševekovne narodne običaje. U Srbiji su to kola, kucanje u drvo, raznorazna verovanja, pa neki čak pominju i slavu kao jedinstvenu pojavu u pravoslavnom hrišćanskom svetu. Stoga, paganizmi često mogu da prikažu ukorenjenost istorijskog sećanja jednog naroda.

Pored toga, moramo da znamo i ostale detalje iz života osnivača. Pjer de Kuberten rođen je u aristokratskoj, baronskoj porodici. Titula barona njegovoj porodici dodeljena je još u petnaestom veku, a dodelio ju je lično francuski kralj Luj XI. Aristokrata, potomak barona koji je titulu i slavu dobio braneći „najstariju kćer katoličke crkve“ (čitaj: Francusku), ne može da bude ništa drugo sem hrišćanin.

Zato je više verovatno da je Pjer de Kuberten, omađijan idejom sportskog nadmetanja, želeo da vrati žar borbe i takmičenja nego neke paganske običaje i rituale. Vremenom i uplivom novca, naročito posle Drugog svetskog rata, primat u MOK-u preuzimaju razne interesne grupe, u osnovi satanističke.

Dolazimo najzad do kontroverznog otvaranja Olimpijskih igara. Do sada, otvaranje je služilo da prikaže kulturu i značaj grada i zemlje domaćina, te bi se u dosadašnjim otvaranjima mogla provući neka satanistička poruka, ali jedva primetna i naizgled bezazlena. Taj trend nastavio se i na svim Igrama u dvadeset i prvom veku, sve do Pariza, sve do 26. jula ove godine.

Specijalna vojna operacija u Ukrajini kao da je ubrzala tok istorije. Svi satanistički moćnici koji stoje iza bitnih međunarodnih organizacija, rešili su da skinu masku i da jednom zasvagda pokažu svetu njihove vrednosti. Simbolično, to se dogodilo baš u Francuskoj, nekada globalnoj sili, a danas predstavniku trans i vouk kulture. Njihov jahač apokalipse iz Pariza, nekada grada svetlosti, danas grada smrada i prljave Sene, poručuje: „Ako je pod mojim kopitom pala jedna Francuska, šta ostatak sveta može da očekuje?“

Koliko su gotovo sve svetske vlade pod komandom iste grupacije koja rukovodi i MOK-om, svedoči to da je na ismevanje Isusa Hrista prilikom otvaranja, zvanično reagovala samo Islamska Republika Iran, a od svetskih lidera je taj skandal pomenuo isključivo vođa Mađarske, gospodin Viktor Orban.

USTROJSTVO I BITNOST SPORTOVA NA OI – RAZUMEVANJE VELIČINE SRBIJE

Završili smo, bar za sada, priču o pozadini i stvarnim namerama Međunarodnog olimpijskog komiteta, te ćemo se vratiti osnovnoj pozornici Olimpijskih igara – sportu. Potrebno nam je dalje izučavanje popularnosti sportova globalno, radi dobijanja kompletne slike.

Prema svim istraživanjima sport broj jedan u svetu je nesumnjivo fudbal. U stopu, najvažniju sporednu stvar na svetu, prati igra pod obručima. Čini se da su ova dva sporta jedini globalno brendirana. Pojedine zemlje na prvo mesto stavljaju kriket (Indija, Pakistan), pojedine hokej (Finska), a u trećim neku veću popularnost imaju rukomet i odbojka (Nemačka i Italija).

Kako najbolje izmeriti da li je neki sport globalno prihvaćen ili ne? Uzmimo tri kontinenta. Recimo Južna Amerika, Afrika i Azija. Uzmimo zatim po jednu zemlju sa svakog od kontinenata, neka to budu: Čile, Nigerija, Indonezija. Pokažimo onda sa jedne strane Čileancu, Nigerijcu i Indonežaninu slike Lionela Mesija i Majkla Džordana, a sa druge strane slike Vejna Greckog, Nikole Karabatića i Maksima Mihailova. Sva je verovatnoća da će u prvom gledanju sva trojica imati rezultat 2 od 2, a da će u drugom imati rezultat 0 od 3, eventualno 1 od 3.

Stoga, fudbal i košarka – kraj liste.

Dobro je poznato da se u fudbalu već decenijama ne takmiče najveće zvezde i da je u timu dozvoljeno samo tri igrača starija od 23 godine na OI. Još je bolje poznato da je u fudbalu najznačajnije takmičenje Svetsko prvenstvo. I tako, od svih kolektivnih sportova knjiga je spala na jedno slovo – košarku.

Nivo kvaliteta, najmanji mogući broj timova (samo dvanaest), je ono što olimpijskom turniru u košarci daje status najbitnije košarkaške pozornice, mnogo bitnije od FIBA Svetskog prvenstva i po tome je košarka jedinstvena.

Sada su na redu pojedinačni sportovi. Nivo kvaliteta sportista i njihova popularnost sugerišu da su najbitniji pojedinačni sportovi na Olimpijskim igrama: atletika, plivanje, tenis. Kako su atletika i plivanje široki pojmovi, morali bismo da izdvojimo par disciplina koje su najatraktivnije za gledaoce širom sveta.

I u jednom i u drugom sportu to su sprinterske discipline.

Atletika: 100, 200 i 400 metara trčanje.

Plivanje: 100 i 200 metara slobodnim stilom, 100 i 200 metara leptir stilom.

Pobednici u gorepomenutim atletskim disciplinama na OI 2024: Noa Lajls, Lecil Tebogo i Kvinsi Hol.

Pobednici u prethodnopomenutim plivačkim disciplinama na OI 2024: Džanle Pan, David Popović(i), Krištof Milak i Leon Maršan.

Uradimo sada onaj isti ekspeiment sa Čileancem, Nigerijcem i Indonežaninom i rezultat će gotovo sigurno u prvom delu biti 0 od 3, a u drugom 0 ili 1 od 4 (Leon Maršan kao potencijalno poznato lice). Specifičnost ovih sportova je što se njihova atraktivnost izražava samo na Olimpijskim igrama i da bi u njima bili prepoznatljivi na svetskom nivou, morate dominirati na više uzastupnih igara, u više disciplina. Idealni primeri za to su Majkl Felps i Jusein Bolt.

Zbog toga se tenis izdvaja kao jedini globalni pojedinačni sport na Olimpijskim igrama. Prepoznatljivost i popularnost igrača tenisa ne zavisi od dominacije na Igrama, već od njihovih izdanja na Grend Slemovima. Tenis zato ima tu specifičnost da olimpijsko zlato nije najprestižniji trofej (to je svakako trofej Vimbldona), ali se na turniru ipak okupljaju svi najbolji igrači, jer to je jedini turnir koji se u tenisu ne održava svake godine.

Na kraju, ovim kratkim ogledom uspeli smo da pokažemo kako su dva najbitnija i najintenzivnija sporta, sviđalo se to nekome ili ne, košarka i tenis, bar kada su Olimpijske igre u pitanju. U prilog tome idu i termini odigravanja finala ovih događaja – tenis kraj prve nedelje, košarka kraj druge nedelje Igara.

KOŠARKA – MNOGO VIŠE OD SPORTA, MNOGO VIŠE OD BIZNISA

1891. godine Džejms Nejsmit u Springfildu, patentira igru koju danas poznajemo kao košarku. Od toga trenutka, pa sve do današnjega dana, najbolja se košarka igra u Sjedinjenim Američkim Državama. Amerikanci se, takvi kakvi jesu, sujetni i gordi, dugo nisu obazirali na košarkaški razvoj van njihove zemlje. Na Olimpijske igre su slali timove sa koledža i „profesionalcima“, kako su ih oni zvali, odnosno igračima iz NBA lige nije bilo dozvoljeno da igraju za reprezentaciju.

Uporedo sa tim izborom SAD-a, u Evropi su rasla dva košarkaška giganta – SSSR i Jugoslavija. Međutim, komunističke zemlje nisu mogle da prate zaradu i uslove kakve su imali Amerikanci i za njih se sve činilo perfektno. Tadašnji komesar NBA-a, Dejvid Stern, lukavi menadžer, čovek sa njuhom za novac, čovek koji je namestio Patrika Juinga Njujork Niksima samo radi tržišta, osetio je da postoje određeni nedostaci. Falilo je novo tržište, samo SAD i Kanada bili su premali. Stern dolazi na genijalnu ideju i sastavlja takozvani „Dream team“ – Tim snova. Prvi put na Igre dolaze profesionalci (Džordan, Pipen, Brd, Medžik), svaku utakmicu dobili su sa više od trideset razlike i pokazali su svetu gde se igra najbolja košarka.

Od te Barselone i te 1992. košarka na Olimpijskim igrama postaje najbitnije takmičenje. Naredne dve američke ekipe na Igrama nisu donele tu marketinšku moć kao Tim snova i na njima su se predstavljale neke nadolazeće zvezde, pored par iskusnih NBA asova (O Nil, Hil, Peni Hardavej, Redži Miler, Vins Karter, Garnet, Kid,...).

A onda – šok! Ekipa SAD-a na OI u Atini, predvođena Dankanom, Ajversonom i LeBronom izgubila je u polufinalu od selekcije Argentine u kojoj su igrali između ostalih Đinobili i Skola.

Dok su mnogi očajavali, Stern je video izvanrednu šansu, još jednu marketinšku magiju. Bilo je potrebno sastaviti još jednom najbolji mogući tim, falilo je samo ime. Ono se samo ukazalo – „Reedem team“, Iskupljenički tim.

Pod isti barjak stali su ovoga puta redom: LeBron, Kobi, Kris Pol, Vejd, Boš, Karmelo Entoni,... Scenario je bio isti, sa malom zavrzlamom na kraju. Ovoga puta bilo je potrebno da se u Pekingu pokaže globalnost košarke. Još jednom je trebalo svakog „ubiti“ sa 25 i više razlike, što je i učinjeno, osim finalistu. Finalista je morao da pruži otpor, da pruži utakmicu za pamćenje, ali da na kraju bude slomljen američkom superiornošću. Za tu ulogu savršeno je legla Španija na čelu sa braćom Gasol. Španija je bila blizu, disala za vratom, ali Amerika može mirno da spava, jer ju je sačuvao njen heroj Kobi Brajnt.

Naredna decenija išla je po planu. Na Svetska prvenstva slao bi se mlad tim (uz samo par iskusnih igrača) koji bi činio okosnicu na sledećim Igrama. Jedanaest godina plan je funkcionisao savršeno

 2019. kola polako kreću nizbrdo. Tim SAD-a na Svetskom prvenstvu isapada u četvrtfinalu. Sledeće godine dolazi do smrti Sterna i nasleđuje ga Adam Silver. 2021. u Tokiju, SAD jedva čupa zlato iz ruku Francuza, a na to je došao i prvi poraz posle 17 godina na Olimpijskim igrama upravo od Francuske u grupnoj fazi. Lampice su bile upaljene, a svi alarmi su bili uključeni posle još jednog fijaska na Svetskom šampionatu prošle godine.

Bilo je vreme da se sastavi treći put po redu najjači tim na papiru i u ciframa. Oformljeni su Avendžersi – Osvetnici, a titula Kapetana Amerike dodeljena je lično LeBronu Džejmsu. Konačno je došlo do toga da svet vidi da kada igraju u najjačem sastavu, Amerikanci postaju nedodirljivi.

Po istom nacrtu kao 2008. potrebno je bilo sve lagano pobeđivati do kraja i naći jednu istorijsku utakmicu, jedan istorijski pritisak u finalu, koji će se na kraju ipak završiti dvocifrenom razlikom i teškom, ali zasluženom pobedom SAD-a. Odluka je pala na domaćina Francusku i na novo zaštitno lice Lige - Viktora Vembjamu.

Sve je išlo „kao po loju“. U grupi su redom lagano pali: Srbija, Južni Sudan, Portoriko. Najubedljivija pobeda i dokaz dizanja forme usledila je u četvrtfinalu protiv Brazila – pobeda od 35 razlike.

Zatim, opet Srbija. Znao je Stiv Ker, kao i svi ostali, da to neće biti laka utakmica, ali su nas pobedili u roku od mesec dana dva puta i to oba puta sa 20 i više razlike, tako da su računali na otpor koji će se slomiti sredinom treće deonice. Ukratko, jedna klasična utakmica, koja će se vrlo lako zaboraviti.

Trenerski mozak Svetislav Pešić, genijalni Nikola Jokić i snajperski precizan kapiten Bogdan Bogdanović, imali su drugačije planove. Ako čitate ovaj tekst, utakmicu ste sigurno gledali tako da u njen opis nećemo ulaziti.

Ipak, plan je tek tako propao, nije moglo da se slavi kako se planiralo, jedna „mala“ Srbija stavila je, kako je to sam Stiv Ker rekao, gorak ukus u ustima svim igračima SAD-a. Projekat „Avengers“ je te večeri 8. avgusta, zvanično propao.

Finale je prošlo kao po scenariju. Naizgled neizvesna utakmica, pojava heroja nacije u vidu Stefa Karija i na kraju pobeda od 11 razlika (čudno, ista razlika kao protiv Španije u Pekingu). To finale više nije bitno, jer svima je bilo jasno da se istorijska utakmica, utakmica koja je pokvarila slavlje, desila dva dana pre tog navodnog finala.

O srpskom sportu i košarci ne treba dužiti, verujem da sve znate i sami. Potrebno je, radi odgovora na pitanja sa početka teksta, pomenuti osim utakmice sa SAD-om i 1995. godinu. Te godine, posle godina sankcija, naša reprezentacija pojavila se prvi put na međunarodnom takmičenju, na EP u Grčkoj i odmah je osvojila zlatnu medalju. Od tada u Srbiji sport više nije ni zabava, ni razonoda. Od Saleta, pa danas do Bogdana, naši košarkaši nisu utešitelji koji nam pomažu da zaboravimo naše bedne živote.

Oni su jedni od nas, oni su ono što bi svako od nas bio da je u njihovoj koži, oni su psovka čitavom svetu, oni su naš dokaz da svi mi znamo da je car odavno go, a da o njegovoj golotinji samo mi imamo petlje da pričamo, pa makar to smeli samo kroz košarku.

MALO O NOVAKU, MALO O VATERPOLU I NEZAOBILAZNI AUTOŠOVINISTI

Za sam kraj teksta prosto moramo pomenuti Novaka Đokovića. Čovek koji je anomalija, čovek koji nije smeo da se desi Zapadu. Jedini u istoriji koji je uspeo da ih pobedi u njihovoj igri, predviđenoj samo za bogataše i buržuje.

Novak Đoković i samo njegovo postojanje negira koncept sporta kao zabave i razonode. Kada jedna individua rizikuje sve svoje trofeje, dostignuća, sav svoj novac i trud zarad odluke da se ne vakciniše, kada jedna osoba u sred satanističkog sveta koji je davno odbacio Boga, slavi Spasitelja duša naših, zar nije takav čovek nada svetu i vođa potlačenih?

Zar nije takav čovek dokaz da je uz veru u Boga sve moguće, pa čak i osvajanje zlata u 38. godini života sa povredom noge? I Novak je pokvario slavlje svima onima koji su kao argument protiv njegovog krunisanja za najvećeg svih vremena, uzimali upravo nedostatak zlatne olimpijske medalje. Urlik koji je ispustio na meč lopti u finalu protiv Alkaraza, ostaće urezan kao noćna mora čitavoj Zapadnoj hemisferi.

Da, to je Novak Đoković i o njemu je suvišno trošiti reči.

Treću zlatnu medalju uzeli su naši sportisti u sportu koji nije ni blizu popularnosti tenisa i košarke, ali koji se nalazi na Igrama duže od veka i koji je jako bitan za Srbiju – vaterpolo.

O vaterpolu, bez obzira na ulazak u finale i potencijalno zlato, autor ovog teksta odlučio je da ne piše, a sve zbog privrženosti VK Partizanu koji preživljava svoje najteže dane. Bez VK Partizana nema srpskog vaterpola i to je posle finala jasno rekao bivši reprezentaivac Stefan Mitrović.

Ipak, mišljenje autora se promenilo za 180 stepeni posle gledanja svečane ceremonije dodele medalja. Još jedno slavlje je pokvareno.

Vraćeni su u hrvatsku reprezentaciju vrhunski igrači poput Josipa Vrlića i Mare Jokovića i sve je bilo spremno da se Srbija svrgne sa vrha posle dva uzastopna zlata. Na tribinama je bio aktuelni predsednik Hrvatske Zoran Milanović, a medalje je dodeljivala njegova prethodnica Kolinda Grabar Kitarović. Još jedan scenario bio je pocepan od strane Srba. Odigrana je najbolja zonska odbrana, možda i ikada u svetu vaterpola i ništa od hrvatskog zlata. Umesto toga, epski, na najvišem mestu vijorila se srpska trobojka, a ispod nje stajala je šahovnica i zastava sa pedeset zvezdica.

I u ovim lepim danima za srpski sport moramo pomenuti kugu autošovinizma. Nećemo uopšte pominjati ograđivanje od četništva Novaka Đokovića i gađenje na naše košarkaše usled pevanja pesama Baje Malog Knindže.

Dovoljno je samo, da shvatite koliko duboko ide ta mržnja, pogledati tekst  Danasa od pre šest dana koji se bavi temom da li je Žak Širak rekao da se srpska deca neće radovati u Parizu ili nije. Takvom dnu novinarstva smeta radost srpskog naroda, koji postavlja slike Novaka Đokovića sa Šatrijea i citira izjavu našeg krvnika.

Sve i da nije rekao to, zar nije činio sve da se srpska deca više nikada ne raduju ni u Srbiji, a kamoli u Parizu? Dokazali ste još jednom koliko je neizlečiva bolest mržnje prema svojima.

Ipak, autor teksta vas moli koliko god mrzeli, mrzite nas za sebe. Nemojte pokušavati da nas „dovedete pameti“. Nemojte nas otrežnjavati. Pustite nas da živimo u našim „iluzijama i zabludama“, vaša „stvarnost“ ovom narodu zaista nije potrebna. Pusti te nas da slavimo naše poraze sve od Kosova pa do LeBrona, jer vi nikada nećete shvatiti da se samo iz poraza stiže do katarze i da tek kada osetite nepravdu, pravda postaje dostižna!

Slike preuzete sa sajta: https://www.facebook.com/OKSrbije?mibextid=LQQJ4d