Koliki je značaj jezika za jedan narod, zemlju, za čitavo poreklo i istoriju naroda, više puta smo naglašavali upravo na našem portalu.
Bez jezika nema identiteta. Kao putokaz za očuvanje istog i za održavanje pisma, tradicije i autentičnosti uvek se može uzeti rečenica našeg čuvenog pesnika i akademika Matije Bećkovića: „Svaki okupator je prvo zabranjivao ćirilicu. I da nema nikakvog drugog razloga da je sačuvamo, taj bi bio dovoljan“.
I zaista ćirilicu, srpski jezik i svo bogatstvo koje u sebi on ima treba braniti i negovati.
Postoje ljudi koji su čitav svoj život posvetili jeziku i potpuno se predali njemu. Jeziku kao lektor, književni kritičar, novinar i još mnogo toga, jeziku kao živom biću posvetio je celog sebe naš nekadašnji sugrađanin Nikolaj Timčenko.
Šestog decembarskog dana, tek par meseci posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, u tada atentatom pometenu Kraljevinu Jugoslaviju, ali i u dalje bogati Leskovac, Leskovac zlatnog doba, na svet je stigao čovek čija će misija biti trnovita, ali čija će doslednost i borba baš zbog tog trnja dobiti neslućene razmere.
Uoči polaska u školu Nikolaja, kao i celu Srbiju snašao je još jedan veliki rat. Rat koji će od Leskovca napraviti metu saveznika i uništiti njegovu privredu, rat koji će odneti milione ljudskih života.
Iz tog rata mladi Timčenko izlazi zreliji nego što bi to jedan desetogodišnjak smeo da bude, ali možda baš to iskustvo i zrelost, stečeno tada spremilo je dečaka na iskušenja koja su predstojala.
Posle rata, u Leskovcu završava osnovnu i srednju školu. Afinitete za književnost i novinarstvo stekao je tokom tih, školskih dana te se odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu, grupa za jugoslovensku književnost.
Put posle stečenog visokog obrazovanja ga vraća u rodni grad, gde dobija sasvim pristojan i cenjen posao profesora jugoslovenskog jezika i književnosti u srednjoj poljoprivrednoj školi.
Čovek takvih shvatanja i takve širine svakako nije mogao da se zadovolji samo predavanjem jezika deci, koju to u suštini i nije najviše zanimalo. Ukazala mu se prilika da pređe u redakciju lokalnih novina „Naša reč“, gde je obavljao poslove novinara, ali i lektora.
Radeći taj posao i prateći književnost kao svoju prvu ljubav, Nikolaj je uočio da u socijalističkom, donekle tiranijskom sistemu kakav je svakako bio sistem SFRJ, nije bilo mesta za pravu umetnost, slobodu govora i mišljenja.
U to vreme dva najveća pisca naše književnosti Andrić i Crnjanski bili su potpuno odbačeni i gotovo zabranjeni za čitanje, što dovoljno govori o samoj državi.
Shvativši to Timčenko je krenuo u žustru borbu za književnost. Cela situacija je eskalira zabranom oglašavanja Nikolaju Timčenku u bilo kom časopisu ili listu i bio je proglašen za jednog od najvećih disidenata od strane aktuelnog režima.
I pored zabrane Nikolaj Timčenko je nastavio da piše za sebe, kao da je znao da će doći neko, bar za nijansu slobodnije vreme i da će buduće generacije objaviti njegove rukopise i dela.
U svom rodnom Leskovcu za koji je živeo i stvarao u sedamdesetoj godini napustio nas je veliki borac za jezik, slobodu i umetnost.
Mnogi veliki umovi, kao što su na primer Vinsent van Gog ili Franc Kafka priznati su i dato im je zasluženo mesto u istoriji tek godinama posle njihove smrti. Za Nikolaja Timčenka se znalo da je jedan od najpismenijih ljudi svoga doba i dobijao je poštovanje i zasluge i za života.
Pravu slavu, onu koja mu svakako pripada, ipak je dobio posle te 2004. godine. Posle smrti u Leskovcu je stvorena zadužbina sa njegovim imenom koja je objavila njegove rukopise (samo pet knjiga je objavio za života, a na desetine su objavljene posthumno), 2010. godine osnovana je književna nagrada koja nosi njegovo ime, a 2012. otvoren je legat sa preko 15000 naslova.
Poseban značaj i čast naš proslavljeni lingvista dobio je 2016. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je dr. Dragana Bedov svoju disertaciju posvetila upravo njemu pod nazivom „Misao Nikolaja Timčenka o srpskoj književnosti 20. veka“. I u toj disertaciji je jasno izraženo da u radu i delu Leskovčanina nema kompromisa i da gotovo da ne postoji književnik, lingvista, lektor koji je bio spreman da brani svoju misao po bilo koju cenu kao što je to radio Timčenko.
U danima i mesecima kada su aktuelne teme oko akcentovanja reči kao što su kontinent ili Australija, gde medijski javni servis braneći svoje razmažene miljenice stavlja do znanja da su svi građani Srbije južno od, na primer Kruševca, građani drugog, pa i trećeg reda, važno je podsetiti se ovakvih veličina.
Svi smo mi pomalo i „Kupen petl“ Dragana Radovića, mi smo i Tihomiri i Žitomiri i Trifuni Stojkovići ponekad. Mi se toga ne stidimo već se time čak i ponosimo tim dijalektom, rečnikom pa čak i tom snalažljivošću koju Nušić našeg doba, Siniša Pavić prikazuje kroz svoje likove. Međutim neproduhovljeni, uski, nenačitani ljudi koji etiketiraju druge ljude na osnovu mesta rođenja ili naglaska, zaboravljaju da smo svi mi, kad to želimo i Nikolaj Timčenko, čiji opus i život daleko prevazilaze zabavne emisije i čiji je um zašao u dubine jezika i književnosti koje „sveznajući“ pojedinci ne mogu ni da zamisle.