1648. godine, potpisivanjem Vestfalskog mirovnog ugovora, počinje era diplomatije i diplomatskih odnosa zemalja. Gotovo 4 veka kasnije mnoge stvari su ostale iste. Diplomatski predstavnici morali bi da budu najbolje što zemlja nudi, kako bi se država u što boljem svetlu prikazala u svetu. Ipak, da li je kod nas takva situacija danas, procenite sami.
Iako je diplomatija krenula da se razvija u 17. veku, međunarodni odnosi u Srba, u punom kapacitetu, začeti su u 19. veku, posle Srpske revolucije. Za veoma kratak period srpska kneževina, a zatim kraljevina, uspela je da iznedri veliki broj školovanih i uspešnih diplomata. Simpomatično za srpsku diplomatiju kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka, je to da su najuspešnije diplomate bili uglavnom najpismeniji i najučeniji književnici.
Vrlo zapaženu službu su vršili: Milan Rakić, Ivo Andrić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski,…
Na pomen imena Laze Kostića, verovatno nam prvo na pamet padne, s dobrim razlogom, pesma Santa Maria della Salute. Ovo je remek-delo srpske književnosti, i jedna od retkih pesama koja se izučava van granica naše zemlje. Ona zasigurno predstavlja pečat plodonosne karijere rođenog Koviljca.
Međutim, toliko uspešno pesništvo bacilo je u drugi plan ostale aspekte života čuvenog Kostića. Laza Kostić je čovek koji je imao veliku ulogu u dobijanju nezavisnoti Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine. Dve godine kasnije dobija i samostalnu diplomatsku službu u carskoj Rusiji.
Zahvaljujući bliskoj saradnji s ministrom inostranih poslova Jovanom Ristićem, kome je bio sekretar u toku Berlinskog kongresa, Laza Kostić je 6. marta 1880. godine ukazom kneza Milana postavljen za „ugovornog (kontraktualnog) sekretara III klase” u predstavništvu Srbije u Petrogradu. Srbija je godinu dana pre toga otvorila prvo predstavništvo u Rusiji. Kostić, koji čak nije ni bio državljanin Srbije (nego Austrougarske) u julu 1880. godine stigao je u Petrograd, gde je odmah postao i „otpravnik poslova”, to jest zamenjivao je prvog srpskog poslanika u Rusiji Milisava Protića, koji je otišao na odmor. Za diplomatsku uniformu, koja je u to doba bila obavezna, novac je morao da pozajmi od Ministarstva inostranih dela, za šta je bila potrebna odluka samog ministra Ristića.
Kostić je na početku svog novog posla imao većih uspeha. Stasit, lep, šarmantan, lako je ulazio u visoke krugove ruskog društva. Taj brzi uspeh trajao je samo nekoliko meseci. Kako ga je preporuka Jovana Ristića poslala u Petrograd, tako ga je bliskost sa najčuvenijim srpskim diplomatom vratila iz istog. Naime, već u novembru iste godine Jovan Ristić biva smenjen sa mesta ministra, a sa njim i Laza Kostić.
Primer Laze Kostića nam govori da je i tada, kao i sada, politikanstvo mešalo prste u poslove visoke politike. Međutim, razlika između tog i ovog našeg vremena je ta što se nekada politika neprestano borila sa politikanstvom. Katkad bbii politika pobeđivala i iznedrila kvalitetne kadrove. Danas, visoke politike nema, shodno tome diplomatski službenik može biti bilo ko.
Za sam kraj, iako smo se prvenstveno bavili nekim drugim stvarima, književni utorak ne sme da prođe bez književnosti. U nastavku poslušajte recitaciju Lazara Ristovskog, i podsetite se maestralnih stihova pesme Santa Maria della Salute.
LINK RECITACIJE: https://www.youtube.com/watch?v=85ytK9llfes
Naslovna fotografija: Wikipedia/Laza Kostić
