Mesec februar, iako najkraći u godinu, prilično je izdašan u davanju ili uzimanju života značajnim književnicima. Gotovo svaki „Književni utorak“ prošlog meseca smo posvetili godišnjici rođenja ili smrti nekog značajnog čoveka „od pera“. Februar je prošao, zima polako kupi svoje kofere, a mi još uvek nismo uspeli da u svojim tekstovima utorkom odamo omaž svima koji to svojim životom i delom zaslužuju.
Zbog toga se u prvom martovskom utorku ipak okrećemo, još jednom, drugom mesecu godine. Nedelju dana pre početka marta, u Subotici, na svet je došao jedan od najznačajnijih srpskih pisaca dvadesetog veka, Danilo Kiš.
Kiš pripada onom retkom krugu pisaca čije delo prevazilazi nacionalne okvire i postaje deo evropske književne savesti 20. veka. Dete mađarskog Jevrejina Eduarda Kiša i srpkinje iz Crne Gore Milice Dragićević, odrastao je na razmeđi jezika, kultura i identiteta – iskustvu koje će trajno oblikovati njegovu poetiku.
Drugi svetski rat presekao je njegovo detinjstvo. Otac mu je 1944. deportovan u Aušvic, gde je i stradao. Ta lična tragedija postala je temeljna rana i jedno od glavnih žarišta njegovog književnog sveta. Posle rata Kiš sa majkom i sestrom odlazi na Cetinje, gde završava gimnaziju, a potom u Beogradu studira jugoslovensku i svetsku književnost, kao prvi diplomirani student na Katedri za opštu književnost.
Rani romani, „Mansarda“ i „Psalam 44“ (1962), najavili su izuzetno darovitog i formalno hrabrog autora. Međutim, punu zrelost doseže u tzv. porodičnom ciklusu – „Bašta, pepeo“ (1965), „Rani jadi“ (1969) i „Peščanik“ (1972).
Godine 1976. objavljuje „Grobnica za Borisa Davidoviča“, knjigu priča o revolucionarima i žrtvama staljinističkih čistki. U tim tekstovima Kiš razotkriva mehanizme totalitarne ideologije koja briše individualnost i pretvara čoveka u fusnotu istorije. Knjiga je izazvala žestoke polemike i optužbe za plagijat, na koje je odgovorio esejističko-polemičkom knjigom „Čas anatomije“ (1978) – briljantnom odbranom prava književnosti da koristi dokument, citat i istorijsku građu kao ravnopravne elemente umetničke istine.
U zbirci „Enciklopedija mrtvih“ (1983) Kiš dostiže punu stilsku smirenost i univerzalnost. To su priče o pamćenju, smrti i dostojanstvu „malih“, anonimnih ljudi, ispisane preciznim jezikom. Kiš je verovao da književnost ima moralnu obavezu prema istini.
Od kraja sedamdesetih godina uglavnom živi u Parizu, gradu koji mu je pružao intelektualnu širinu i osećaj pripadnosti evropskoj kulturi. Bio je kosmopolita, ali bez odricanja od sopstvenog jezika. Umro je 1989. godine u Parizu od raka pluća, a sahranjen je u Beogradu.
Kišov lik ostaje obeležen spojem intelektualne strogoće i duboke, često skrivene emotivnosti. Bio je čovek koji je iz lične tragedije izgradio univerzalnu književnu istinu. Njegovo delo trajno podseća da je sudbina pojedinca važnija od svake ideologije, a pamćenje jače od zaborava.
