Početkom tekućeg meseca imali smo čast da stupimo u kontakt sa ocem Darkom Ristovim Đogom. Intervju koji je naš urednik tom prilikom vodio, a koji se sada konačno nalazi pred vama poštovani čitaoci, jedan je od najobimnijih i najpoučnijih koji smo do sada radili.
Ipak, u ovom kratkom uvodniku moramo istaći da po završetku intervjua nije sve išlo po planu. Imali smo mnogo nesvakidašnjih i neuobičajenih problema tehničke prirode, mnogo odlaganja, neslaganja, kao da neki „zli dusi“, kako ih poetski naziva F.M.Dostojevski, nisu želeli da pročitate ove redove.
Zbog toga, poruke koje nam donosi profesor, kolumnista, pisac, sveštenik, ali pre svega Srbin i pravoslavac Darko Ristov Đogo, imaju još veću težinu.
Počećemo od društvene krize koja traje već skoro godinu dana. U tom celokupnom haosu, vrlo česti su bili napadi na SPC. Da li crkva ima pravo i obavezu da u ovakvim situacijama bira stranu? Da li smatrate da su neki „stručnjaci“ previše dali sebi za pravo da komentarišu SPC i njene vernike?
Svedoci smo toga da je društvena kriza kulminirala u zadnjih deset mjeseci, iako su neki procesi dublji i vezani za proteklih desetak, dvanaest godina. U toj krizi mogli smo da vidimo da je isplivalo i nešto najbolje, ali i najgore iz našeg naroda. Vidimo neku vrstu solidarnosti, empatije, zajedništva, ali je više nego očigledno da je došlo do neke vrste društvenog raslojavanja, što me, moram da priznam, ispunjava velikom brigom.
Ovdje, u Republici Srpskoj, imamo svoje izazove koji nisu laki sami po sebi, i život na ovim prostorima nimalo nije lak. Da pređem konkretno na odgovor na samo pitanje – pitao sam se kako da sagledamo sve te fenomene koji se odnose na prigovore Crkvi, odnosno sveštenstvu, koje čujemo u poslednjih par mjeseci, a koji su vrlo indikativni i pokazuju neku vrstu nezadovoljstva ponašanjem sveštenstva. Naročito su te kritike usmjerene, čini mi se, prema Njegovoj svetosti patrijarhu i, generalno gledano, prema samom vrhu sveštenstva.
Ako čovjek malo bolje pogleda, može da vidi da postoji jedna vrsta trajnog nesporazuma između društva u cjelini i sveštenstva. Tačno je, naravno, da u jednoj situaciji maksimalne društvene i političke polarizacije svako ko nastoji da, na neki način, smiri tenzije ili opomene ljude da se postavljaju racionalnije i međusobno u skladu s etosom srpskog pravoslavlja – bude odmah proglašen za saradnika „onih drugih“. Po prirodi stvari, neko ko isključivo iznosi svoj stav, a ne želi da zgazi one druge, biva proglašen za izdajnika.
Ljudi danas, čini mi se, kao da su izgubili sposobnost kritičkog sagledavanja i kao da su dugotrajno odbacili pretpostavku da je svako od nas razumno biće s kojim možemo razgovarati. Ako se izgubi ta osnova dijaloga, onda nema ni mogućnosti da se sagledaju i dobre i loše strane, i jedne i druge opcije, niti da se dođe do smirenog zaključka.
U takvoj situaciji Crkva se, po prirodi stvari, nađe na raskrsnici. Ona ne može i ne treba da ima eksplicitno politički stav, niti može da dijeli svoje vjernike na „dobre“ i „loše“ po kriterijumu političkih preferencija. Istina je da među episkopima ima ljudi koji otvoreno pokazuju i političke i društvene stavove, ali to nije razlog da se Crkva kao cjelina optužuje da je stala na jednu stranu ili da je servis vlasti ili opozicije.
Jedan ogroman dio problema, nažalost, proizilazi iz trajne smještenosti naše Srpske pravoslavne crkve na prostoru Srbije u vrlo nezahvalno polje. S jedne strane, kad god se pojavi neki društveni problem – demografski, ekonomski ili socijalni – odmah se svi sjete Crkve i kažu: „Crkva to mora riješiti“. Sjetimo se patrijarha Pavla koji je svojim primjerom i riječima ukazivao na važnost rađanja djece, na pitanja morala, promiskuiteta i slično. Ali narod ga nije u potpunosti poslušao.
S jedne strane se na Crkvu delegira ogroman dio društvenih problema koje ona sama ne može riješiti, a s druge strane, kada se neko ne slaže s društvenim stavom Crkve ili sa političkim stavom nekog episkopa, onda kaže: „Crkva ne treba uopšte da se miješa, njena sfera je privatna“.
Ako pogledamo malo dublje, vidjećemo da su to posljedice onoga što se desilo još u 19. vijeku. Kada su podizana oba srpska ustanka, i prvi i drugi, sveštenici i episkopat – dobrim dijelom tada grčki u današnjoj užoj Srbiji – ali i srpsko sveštenstvo učestvovali su aktivno u borbi i u izgradnji države. Međutim, krajem 19. vijeka, u Kraljevini Srbiji, država i Crkva kao da su zamijenile uloge. Do tada je Crkva bila i okvir identiteta i jedina „država“ koju smo imali pod Osmanlijama, a onda je moderna srpska država preuzela te ingerencije.
Podsjetiću vaše čitaoce da je kralj Milan Obrenović u potpunosti smijenio episkopat u Srbiji, penzionisao sve episkope i doveo nove, koje je on birao. Tako se država već tada postavila prema Crkvi kao prema svom religijskom servisu, zavisnom od vlasti.
Čini mi se da je, čak i prije komunizma i njegove marginalizacije Crkve, u Srbiji već postojala ta tendencija da se Crkva smješta isključivo u polje religijskog servisa. Ona jeste imala društvenu i političku težinu, ali se ta težina usmjeravala isključivo prema političkoj upotrebljivosti onih koji su postavljali pitanja.
Volio bih zaista da naglasim da taj duboki nesporazum, koji na neki način vlada, u mnogo čemu proističe i iz činjenice da mnogi Srbi danas već imaju neko svoje uvriježeno mišljenje. Mi mnogo držimo do svojih ličnih utisaka i stavova, i onda bilo šta što dolazi spolja, pa i od Crkve, prihvatamo shodno već formiranom mišljenju.
Crkva je, po prirodi stvari, ta koja nas vodi da mijenjamo svoje živote, da mijenjamo svoju ličnost i svoje mišljenje. To, naravno, nije uvijek lako niti prijatno. Nekada je zaista tužno kada vidimo neku dekorativnu bliskost političara i episkopata. To ponekad čovjeka i vizuelno vređa – kada vidi ljude za koje znamo da nisu dostojni da vode ovo društvo, u blizini episkopata. Mada, na neki način, to i nije neobično – ne možete birati sagovornike po ličnim kriterijumima, naročito kada ste u javnoj službi. Ako, recimo, predajem na Bogoslovskom fakultetu, ja ne mogu birati ko će sjediti u prvim redovima, niti sa kim ću se sresti u zvaničnim prilikama. Svako ko obavlja neku društvenu funkciju mora imati kontakte i sa ljudima sa kojima se privatno možda nikad ne bi družio.
Iako nas to ponekad vrijeđa, mislim da je neophodno da shvatimo da Crkva nije nešto prolazno, niti nešto što nama treba da posluži pa da ga odbacimo kad nam više ne treba. Crkva je ono trajno, ono što je prisutno, što je tu za nas i što treba da nadživi i nas i našu djecu.
Sa te strane, sve te analize koje pokušavaju da Crkvu smjeste u neke uske granice političkih kombinacija, raznoraznih medijskih spekulacija – govore o plitkoći onih koji se time bave. Jer naprosto, ta plitka analitika o Crkvi – to vam je kao kad sportski analitičar, koji nikad nije mogao da ubaci koš, priča o igri. Rusi, recimo, imaju jedan vrlo duhovit izraz, meni uvijek smiješan, za one koji pišu blogove o ratu, a nikad nisu ni metak ispalili kažu da su „teoretičari video-bildinga“. Tako možemo da definišemo i većinu tih „crkvenih analitičara“ – ljudi koji skupljaju informacije, tračeve, a imaju već unaprijed formiranu političku agendu. Takve analize zapravo ničemu ne vrijede, one su plitko viđenje i Crkve, i društva, i onoga što srpski narod u suštini jeste.
Sami protesti su iznjedrili i neke dobre i neke loše strane. Čini mi se da su te dobre strane posebno značajne.
Dosta ste u svojim kolumnama pisali o uticaju „Megalopolisa“, kako ga slikovito naziva profesor Vladušić, na običnog čoveka, a i na naciju u celini. Da li će taj Megalopolis, taj sistem koji nam pretežno dolazi sa Zapada već decenijama, na kraju uspeti da „pojede“ čoveka i čovekovu dušu? I kako narodi i, generalno, suverene nacije, mogu da se bore u ovom trenutku sa tom pojavom?
Mi možemo da vidimo, u stvari, da taj čitavi Megalopolis, kako ga Slobodan naziva, uvijek ima nekoliko platformi. Dakle, ima jednu platformu koja očigledno drži i kontroliše moć i vlast u Srbiji. To je ona platforma koja nam svako malo pokazuje koliko je vlast, za koju smatramo da je suverena i demokratski izabrana, zapravo kolonijalna.
Kada imate poruku: „Šta vi imate da mislite? Biće kako ja kažem. Šta imate da mislite o Kosovu? Mi ćemo da odlučimo. Šta imate da mislite o univerzitetu? Dovešćemo koga ćemo da dovedemo.”, to su isti glasovi kolonijalne uprave i Megalopolisa koji nastoje da od Srbije naprave, ne državu, nego fabriku sa jeftinom radnom snagom, jednu koloniju koja će služiti da opslužuje Megalopolis.
Usput, da se vratimo na Slobodana Vladušića – taj koncept Megalopolisa, koji je on obrađivao još u svojoj doktorskoj disertaciji o Crnjanskom, uputio je na nekoliko izvora i savremenih biznismena koji su govorili da će budućnost u 21. vijeku biti kraj nacionalnih država i da će svijet biti organizovan kroz stotinak ogromnih gradskih aglomeracija, takozvanih Megalopolisa, koji će oko sebe imati samo onoliko stanovništva koliko je potrebno da ih opslužuje.
Možemo, nažalost, da vidimo da reorganizacija Srbije i srpskog prostora, kulturnog i nacionalnog, generalno gledano – uključujući Republiku Srpsku, Crnu Goru i naše krajine – sve više liči na tu distopijsku sliku jednog tro- ili četvoromilionskog grada, okruženog pustim krajevima, pustarama, koje služe samo da privredno opslužuju tu ogromnu aglomeraciju.
Naravno, tu je i druga, paralelna platforma Megalopolisa. Nju možemo da uočimo kroz „zapadne“ medije, koji se takođe svojski trude da predstave Srbiju kao koloniju, ali da ona bude sastavni dio tog sistema. Iako se na prvi pogled politički protive, možemo da vidimo da i njihovo djelovanje zapravo ide u skladu sa zahtjevima Megalopolisa.
Upravo iz tih medija stalno slušamo besmislene i beskonačno ponavljane fraze kojima se nastoji ubiti nacionalni duh Srbije i srpskog naroda, izvršiti denacionalizacija, da bi stanovništvo u Srbiji postalo identitetski osiromašeno, bez ikakvog osjećaja za ljepotu i veličanstvenost zemlje u kojoj živi.
Zapravo, u tom smislu, dve platforme Megalopolisa, iako izgledaju kao da su politički suprotstavljene, rade na istom zadatku – pretvaranje Srbije u prostor u kojem će živjeti roblje, sretno da bude fabrička radna snaga u stranim kompanijama, ili pak pasivni opsluživači privrednih potreba ljudi koji žive u toj ogromnoj aglomeraciji, protegnutoj od Novog Sada do Beograda.
Borba protiv Megalopolisa i način na koji se danas nosimo s tim je ključni izazov. Slobodno se može reći da, kada bi neko imao savršen odgovor na to pitanje, morao bi ga čuvati kao tajnu. Zaista je teško pronaći sve razloge i metode kako se suprotstaviti toj sili. Ipak, mislim da je dobar put njegovanje srpskog identiteta, srpskog načina života i osećaja da je naša otadžbina mnogo veća od onoga što nas svakodnevno pritiska, da je naša otadžbina ono vredno borbe. Otadžbina je vredna borbe u svim, čak i najmanjim aspektima svakodnevnog života, jer nas Megalopolis pokušava okupirati kroz sve sfere: političku, ekonomsku, društvenu, pa i kroz naše svakodnevne izbore.
Prvi, najvažniji način borbe, jeste da čuvamo našu zemlju i narod, da volimo i njegujemo ono što su naši preci sticali i radili. Ako pogledamo srpsku kulturnu i društvenu istoriju XIX veka, možemo videti kako su Srbi u Hercegovini, Bosni, Krajini, Slavoniji, uspeli da očuvaju svoju kulturu i identitet čak i pod okupacijom. Tada je postojao nacionalni projekat, ali i kulturni život, društvena aktivnost, činovnička administracija i prisustvo u svim delovima oslobođene Srbije – od Niša, Valjeva, Leskovca, do svakog manjeg mesta.
To je izuzetno važno i danas. Moramo osigurati prisutnost srpskog naroda i kulture u svim našim gradovima i selima – u Foči, Banja Luci, Trebinju, Leskovcu, Somboru. To je prva linija odbrane protiv Megalopolisa. Ne smemo dozvoliti da se naša geografija i kulturni prostor svede samo na velike centre poput Beograda ili Novog Sada, dok bi svi ostali postali progonjeni u nekoj „provinciji“ bez prava na prisustvo i kulturni život.
Kada napravimo taj prvi izbor i osiguramo prisutnost u našim sredinama, onda se trudimo koliko god možemo da živimo kao dostojni potomci naših predaka. Treba osmisliti život u svakom gradu i selu, tako da i u 21. veku, uz tehnologiju i komunikacije, ne postoji potreba da bežimo u betonske distopije. Naprotiv, budućnost se sada oblikuje i mi moramo osmisliti način života koji sintetizuje sve najbolje što naša zemlja i otadžbina imaju – bogatstvo tradicije, istorije i kulture – i da uspemo da funkcionalno živimo u skladu s tim.
Na mestu gde mi živimo, zaista ćemo opstati ako se svi odupremo Megalopolisu, i ako ne odustanemo od Srbije i od srpskog naroda. U suprotnom, sledi nam distopijska vizija stvarnosti koja je namenjena čitavom čovečanstvu. U tom smislu postavlja se pitanje naše otpornosti. Da li smo u doba kada je otpor još uvek moguć, spremni da dozvolimo da Megalopolis organizuje naš život ili ćemo izdržati?
Našem narodu, upravo zbog dešavanja u užem delu Srbije, nekako ispod radara prolazi celokupna situacija na Kosovu i Metohiji, koja iz dana u dan postaje sve gora. Srpska država praktično nema nikakav uticaj na svoju južnu pokrajinu. Jasno nam je da, ako želimo da opstanemo, duhovni značaj KiM-a ne smemo nikada izgubiti. Ipak, pitanje je, na koji način možemo, u neko dogledno vreme, reintegrisati južnu pokrajinu u administrativni i društveni sistem Srbije? Da li ta reintegracija ima veze sa duhovnim stanjem naroda ili je to samo tehnička stvar?
Prvo je potrebno započeti kulturnu borbu. Potrebno je da prostor Kosova i Metohije bude u središtu srpskog naroda i srpskog identiteta. Čini mi se da ovo što se dešava u zadnjih nekoliko godina – teror vlasti, popustljivost Beograda, sprovođenje Briselskog sporazuma – predstavlja udružen rad koji nastoji da formira novu vrstu identiteta. Novi identitet neće funkcionisati u skladu sa onim što prepoznajemo kao „naše“. Ta vrsta pritiska – kulturna, politička i vojna okupacija, praćena popustljivošću i talasima medijske propagande iz Beograda, nastoji da nas prisili da postanemo drugi tip Srba u odnosu na ono što smo dosad bili.
Pašinjan, premijer Jermenije, nedavno je u svom govoru rekao da ne krivi ni sebe, ni svoju nesposobnu vlast za gubitak Nagorno-Karabaha, već je počeo da priča da su Jermeni tek za vreme Sovjetskog Saveza počeli da doživljavaju Arcah kao svoju teritoriju, kao nešto što je pripadalo njima. On praktično okrivljuje Sovjetski Savez za ono što je oduvek bilo u jermenskoj nacionalnoj svesti – vezanost za svoju svetu zemlju.
Možemo uočiti da politički projekti kolonijalne prisile nisu prisutni samo kod nas, već svuda gde vlast postaje kompromitovana i vezana za zapadne elite.
Šta mi možemo da radimo? U osnovi, borba ide kroz dušu svakog Srbina. Moramo se zapitati da li možemo da shvatimo da nam, bez Kosova i Metohije, kako je govorio Patrijarh Pavle, nema opstanka ni duhovnog, ni identitetskog, pa čak ni fizičkog. Mi, kao narod, moramo shvatiti da je možda potrebno i vekovima čekati oslobođenje i ujedinjenje, te da ne smemo odustati sami od svojih osnovnih životnih pojmova. Život svakog Srbina je borba. Vredi se boriti za nešto što je veće i značajnije od pojedinačnog postojanja ili postojanja čitavog našeg pokoljenja.
Vidimo da se Megalopolis u svom delovanju trudi da nas natera da prihvatimo da Kosovo i Metohija više ne pripadaju nama i da zaboravimo šta je vekovima bilo naše. Često se ljudi hvataju defetističkih formula, tipa: „Pa šta ćemo ako nam ga ne vrate?“ ili „Kako ćemo?“ Međutim, od 1912. godine pa sve do 1999. godine, kada smo imali efektivnu kontrolu nad našom južnom pokrajinom, sa izuzecima ratnih godina dva svetska rata, lokalna uprava nije bila sposobna da ugrozi našu vlast nad Kosovom i Metohijom. Agresija koju smo doživeli sa Kosova i Metohije nije dolazila od lokalnih Albanaca, već od kolektivne sile koja nas je proterala.
Naš sledeći korak je jasan – ne dozvoliti da Kosovo i Metohija bude trajno izgubljeno. Moramo raditi snažno, kao što su naši preci radili krajem 19. i početkom 20. veka: graditi čestitu i stabilnu porodicu, dobar grad, čestitu lokalnu zajednicu. Kada lokalne zajednice budu snažne i čestite, one grade čestitu i stabilnu Srbiju. Tek tada možemo govoriti o trenutku kada će doći povoljna politička situacija za reintegraciju Kosova i Metohije.
Mi ne smemo u međuvremenu da postanemo neki „novosrbi“ čiji životni cilj postaje samo jesti, oblačiti se, provoditi se i umreti. To je prava bitka koja pred nama stoji, a ona se, kako ste pisali, naročito vidi na Jugu, gde centripetalna sila iz Beograda prisiljava ljude da, ili odbace centralnu vlast ili da se podrede sistemu Megalopolisa.
Srbi su, usled nesrećnih okolnosti, rasparčani u nekoliko zemalja, a situacija u samoj Federaciji Bosne i Hercegovine i Republici Srpskoj ostaje napeta. Pitanje eventualnog otcepljenja Republike Srpske može izazvati veće posledice i moguće sukobe, pa se postavlja i pitanje budućeg spajanja sa Srbijom,…
Ujedinjenje Republike Srpske, eventualno i Crne Gore, vidi se kao strateški cilj za očuvanje političkog i kulturnog identiteta, jer su te oblasti dugo pod ogromnim političkim i identitetskim pritiscima. Trenutno je situacija neizvesna i ne može se predvideti eksplicitno političko ili vojno rešenje. Istorija nas uči da se geopolitičke okolnosti menjaju, a da je lokalni srpski narod često bio spreman da sačuva svoju poziciju i identitet, čak i kada su spoljne sile preuzele kontrolu.
Političko Sarajevo i međunarodne sile nastoje da ograniče Republiku Srpsku, što bi moglo dovesti do njenog faktičkog nestanka ili marginalizacije srpskog naroda. Cilj je da Srbi budu prisiljeni na tihi egzodus ili da izgube svoj identitet. Svesni ovih rizika, jedini put je očuvanje srpskog naroda, identiteta i istorijskog kontinuiteta kroz lokalne zajednice, kulturu i strateško planiranje za budućnost.
Procesi u Sarajevu nemaju jednostavan tok. Došlo je do određenih „čarki“, jer postoje trajne kontradikcije – s jedne strane žele da stvore novi državni identitet Bosne i Hercegovine, a s druge strane agresivno izveštavaju o ratnim događajima na falsifikovan i politizovan način. Paralelno, žele da Srpsku predstave kao pravoslavnu „lojalnu teritoriju“, dok svakodnevno u vestima govore o „srbočetničkoj agresiji“.
Na taj način crtaju se granice koje ne možemo promeniti – one jednostavno postoje i one su posledica istorijskih događaja. Mnogi ljudi to ne razumeju, a ja ne mislim da će politička situacija uskoro da se stabilizuje. Vraćamo se dinamici koja je postojala ranije, kada su preko zapadnih struktura i lokalnih muslimanskih političara pokušavali da se Republika Srpska potpuno kontroliše i uklopi u neki unitarni projekat. Bilo je pokušaja da se intenzivira takav pritisak, ali nisam siguran da postoji spremnost da se krene u neki ozbiljniji konflikt.
Ipak, svakodnevno dolazi do provokacija iz muslimanskog dela Federacije – izjave, dronovi, industrija municije spremna „za svaki slučaj“. Pre deset godina sam sanjao i želeo da cela današnja Bosna i Hercegovina uđe u sastav Srbije, jer imamo mnogo svetinja u Sarajevu i drugim delovima Federacije. Žao mi je što neki prostori, u kojima smo vekovima živeli i gde su naše svetinje, možda neće biti sačuvani. S vremenom postajem sve više pristalica rešenja u kojem Republika Srpska uspeva da izađe iz ove vrste mučnog odnosa sa Federacijom. Danas živimo u stalnoj patološkoj situaciji – neko nas svakodnevno mrcvari, vara, pokušava da nas podredi i postavi na drugo mesto. Sećam se kada sam pre deset godina, kao dekan fakulteta, pokušavao da vratim naše zgrade u Sarajevu – Ekonomski fakultet i zgradu Bogoslovije gde su obrazovane generacije Srba, među kojima i Patrijarh Pavle. To je bio jedan bolestan proces sa političkim Sarajevom, gde se stalno potpisivalo, poništavalo, opet potpisivalo…
Ako bi geopolitička preraspodela snaga omogućila da Republika Srpska izađe iz svakog odnosa sa Federacijom, mislim da bi to bilo pozitivno. I muslimanski narod, kao i srpski, mora da razume da su demografske i dijasporske tendencije realnost. Besmisleno je govoriti o ratu, ali politički pritisak iz Sarajeva je stalno prisutan. Ljudi koji pre nekoliko godina nisu razmišljali o potrebi da se postave granice, sada shvataju da je to neophodno – da se prekine jedna vrsta nasilja i da se zaštite naši interesi. Ipak, ponekad sam pesimističan kada je u pitanju politička situacija i mogućnost da se nešto značajno promeni.
Prelazimo na sledeće pitanje, malo dalje od ovih dnevnopolitičkih tema. Na našem portalu posvećujemo pažnju duhovnom stanju srpskog naroda. Moja generacija, rođena posle 5. oktobra 2000. i generalno posle komunizma, može lakše i jasnije da sagleda svu zaostavštinu komunizma. Međutim, iako su mnogi naši čitaoci rođeni u postkomunističkom vremenu, da li mislite da se duhovno stanje promenilo? Novi naraštaji u dosta velikom broju prihvataju veru, pravoslavlje, ali više kao tradiciju, folklor, bez volje da dublje uđu u suštinu pravoslavlja. Da li smo se pomakli od titoizma ili i dalje živimo pod njegovom uticajem?
Na neki način, u komunizmu je eksplicitno rečeno da vera ne treba da ima nikakvu ulogu u društvu. Danas se to radi suptilnije, medijskim metodama, gde se čovek ubeđuje da je vera subjektivna stvar – koliko ti prija, koliko ti koristi, a koliko remeti tvoj komfor. Dakle, iako su sadržaji verski prisutni u javnom prostoru, stvarno praktikovanje vere je neuporedivo manje nego ranije. Kada pitamo ljude koliko im je stalo do roditeljstva, porodice i braka, vidimo da su te predstave, ključne životne vrednosti, formirane više medijski nego kroz stvarni život.
Danas, mladi ljudi imaju dva nivoa vrednosti: jedan je ono što znaju da se od njih očekuje da daju kao odgovor. Ako ih pitate šta je najvažnije u životu, reći će – porodica, otadžbina. Mladi daju velike, tačne odgovore kada ih pitamo o tome, ali kada ih pitamo šta najviše žele u životu, reći će – putovanja, život u Dubaiju, onakav kakav gledaju na Instagramu i sličnim platformama. Taj drugi odgovor više utiče na životne izbore: šta će raditi, čime će se baviti, kako će zarađivati novac, kada će se ženiti, kako će se odnositi prema supruzi ili suprugu, koliko dece će imati,…
Vidimo da je vera i dalje češće dekorativnog karaktera – nešto što se nosi, kao majica koja pokriva telo, ali ne dopire do srca. Često vera nije utkana u život. Dolazimo do paradoksa našeg doba: ako ne živimo stvarno svoju pravoslavnu veru, koja nas vodi kroz svaki dan, politički i demografski problemi će se sami od sebe rešavati , ali ne u našu korist. Ako pravoslavnu veru doživljavamo samo kao dekor, kao neku vrstu „đinđuve“ i simbola, doživećemo moralnu i biološku dekadenciju, i na naše mesto će doći narod koji nema te vrste nedoumica.
Stanje nije loše, nije očajno, i nije vreme da se predamo defetizmu. Nemamo neku veliku religijsku renesansu, ali moramo nastaviti da postojimo. U hrišćanstvu, svaki život je borba i svaki trenutak je borba. Nikad čovek ne može reći da je potpuno zadovoljan. Crkve su pune, zidaju se, ikonopisci rade – to je dar. Moramo iznutra pronaći duhovne snage koje postoje i nisu nedostupne, ali ih testiramo svakodnevno i često zaboravljamo. Kada obnovimo te snage, stvoriće se kvalitativna i kvantitativna snaga u ljudima. Ako uspemo da odgajimo generaciju od milion snažnih, postojanih Srba, okupimo ostatak zajednice i čuvamo identitet – bitka je dobijena.
Da li mislite da odnos Beograda prema unutrašnjoj Srbiji predstavlja samo nemar ili je u pitanju plan, možda i u kontekstu Megalopolisa, ili je to kombinacija jednog i drugog?
Mislim da je zaista važno da osvijestimo jednu prelomnu tačku u istoriji koja je oblikovala današnje stanje. Jedan deo toga se desio 1918. godine, formiranjem zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca. Ključno je šta se tu razlikovalo i šta je prelomno: Srbija je bila nacionalna država srpskog naroda, i kada je oslobađala srpske krajeve, sistematski se trudila da postavi dobre učitelje, činovnike i administrativce što bliže turskoj granici na oslobođenim prostorima. To je omogućilo brzu integraciju tih krajeva u srpsku državu, jer ljudi su želeli slobodnu Srbiju.
U Osmanskoj carevini, na ovim prostorima, vlast nije bila samo represivna, nego i loše organizovana. Godine 1918, sa formiranjem Kraljevine SHS i njenom ideologijom integracije Srba, Hrvata i Slovenaca, odnos centralne vlasti prema južnim krajevima bio je često nemaran. Beograd je slao činovnike po kazni u „provincije“, što je stvaralo netrpeljivost između centra i periferije, mada nije nedostajalo ljudi koji su se trudili da naprave ozbiljne alternativne centre.
Godine 1945. dolazi do trajne kulturne politike, koja i danas oblikuje institucije Srbije. Nažalost, veliki deo institucija i dalje nosi predrasude i shvatanja formirana između 1945. i 1990. godine. Čak i kada su te institucije preimenovane, one i dalje neguju kulturološke obrasce socijalističke Jugoslavije.
Važno je shvatiti da je svaka republika tada dobila svoje mesto u kulturi i politici, ali i unutar samih republika došlo je do tipizacije i klišeizacije kulture, koja i danas postoji. Danas u Srbiji postoji često pogrešan odnos Beograda prema provincijama, naročito prema jugu zemlje, što se ne razlikuje mnogo od prošlih vremena. Takav odnos, pored bugarskog interesa i diplomatije na jugu Srbije, često stvara prezir prema svemu što se ne uklapa u centralizovane kulturne norme.
U Beogradu se često prihvata ijekavica koju govori neki musliman ili Hrvat, a istovremeno ijekavica može biti plod mržnje prema Srbima iz Republike Srpske. Takvi kulturni klišei namerno se formiraju da razbiju srpski identitet. Mi se tome moramo suprotstaviti i jasno reći da nećemo pristati na takvu kulturnu okupaciju. Narod Republike Srpske nosi kolektivno sećanje na sve traume koje je srpski narod pretrpeo na jugu Srbije, kroz istorijske konflikte i nasilje, i to kolektivno pamćenje je važan oslonac za očuvanje identiteta. Ako ga zanemarimo, stvara se tlo za pokušaje redefinisanja i uplitanja naših identiteta u šire, strane projekte.
Već smo u drugom satu intervjua, tako da polako dolazimo do kraja. Pitanje koje uvek postavimo ljudima koje intervjuišemo, a koji nisu iz našeg grada je – Da li ste do sada bili u Leskovcu i koliko znate o istoriji i kulturi našeg kraja?
Nažalost, nisam bio u Leskovcu. Većinu vremena sam provodio u drugim delovima Srbije, a u Leskovcu nisam imao prilike da boravim. Moram priznati da nisam mnogo znao o gradu, ali se radujem prilici da ga posetim.
Za mene je Leskovac uvek bio asocijacija na nešto duboko srpsko, i dodatno sam zavoleo ovaj grad kada sam polemisao sa raznim predrasudama crnogorskih i dukljanskih ustaša, koji su prikazivali Leskovac i ostatak juga kao neki „niži“ deo Srbije. Takve predrasude su apsolutno netačne – ljudi tamo su mi jednako dragi i poštujem ih kao svoje.
Koliko god da zvuči čudno, kroz te debate sam zavoleo Leskovac, jer me je podsećao na moju otadžbinu i na kraj iz kojeg potičem. Bez obzira na to što nisam imao prilike ranije da boravim tu, u mom srcu je uvek bio blizak i drag grad, i rado bih došao da ga bolje upoznam.
Hvala vam na ovom intervjuu. Bilo je pravo zadovoljstvo, i verujem da će naši čitaoci uživati u ovom razgovoru.
Hvala Vama, Vuče, za sve što radite. Drago mi je da sam učestvovao u intervjuu. Pratim portal i zaista mi je zadovoljstvo da kroz ovakav razgovor mogu da dam neki svoj doprinos. Hvala i svima koji ističu važnost ovog portala i ovakvih uvida u Leskovac i njegovu kulturu.
