Početak 2020. godine doneo je celom svetu utisak života u distopijskom filmu ili romanu. Pandemija korona virusa, praćena novom senzacijom u vidu društvene mreže „TikTok“ koja je učinila najveću distrakciju, otuđenost, odsutnost u istoriji čovečanstva, još uvek ostavlja duboke posledice u društvu. Međutim, događaj koji je probudio svetsku javnost ili je bar pokušao to da uradi, jeste Specijalna vojna operacija koju je Rusija započela početkom 2022. godine.
U situaciji u kojoj se svet nalazi, najopasnije, ali i najneophodnije, jeste buđenje iz „matriksa“. SVO je na svetlost dana u našoj javnosti „izbacila“ razne samoproklamovane stručnjake i analitičare, ali je uspela i da iskristališe sliku o tome ko su oni „pravi“.
Danas smo imali zadovoljstvo da vodimo razgovor sa jednim pravim stručnjakom. Nikola Jović je čovek koji je napisao već dve knjige povodom rata Rusije i Ukrajine, ali to nije radio, poput njegovih kolega politikologa, iz udobnosti svog doma, već je na ratištu bio i sa ratišta je izveštavao iz prve ruke.
Jovićeve stavove o Rusiji, Ukrajini, ali i o društveno-političkim temama u našoj zemlji, pročitajte u narednim redovima.
Počeo bih sa temom zbog koje ste, bar se tako čini, ušli u žižu srpske javnosti, a to je rat u Ukrajini. Kako je došlo do toga da odete na samo ratište? Koliki je nivo manipulacije u našim medijima o stanju na bojnom polju?
Situaciju u Ukrajini pratim i „onlajn“ i uživo od početka (sada već daleke) 2014. godine do danas. Više elemenata je uticalo na tu moju odluku da se uključim i pomognem na svaki mogući način borbu i opstanak ruskog naroda u Ukrajini. Pre svega, zahvalnost za braću Ruse koji su uzeli učešća u ratu u Republici Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini i na Kosovu i Metohiji devedesetih godina prošlog veka. Zatim, novinarska znatiželja da sa lica mesta, u centru zbivanja, na terenu i neposredno, pratim događaje o kojima sam dosta čitao, gledao i slušao do tada. I onda, onaj književni – inspirisan knjigama Limonova, Prilepina i drugih o ratovima na prostoru bivše SFRJ i Ukrajine, te svim sličnim knjigama koje su uticale na mene, gradile me i nadahnjivale, poželeo sam da i sam to doživim i pretočim u knjige. I uspeo, a u kojoj meri je to uspešno, to je već pitanje za čitalačku publiku, za sve one koji su imali prilike da čitaju moje dve knjige o ratu u Ukrajini.
Što se tiče medija i manipulacije, te dve reči su danas postale gotovo sinonimi. Čast izuzecima, ali baš jako retkim. Zato čujemo sintagmu “medijska manipulacija” gotovo isto toliko često kao i odvojeno same reči mediji i manipulacija. Ništa nisu bolji ni „naši” mediji od ostalih. Ne kaže se bez razloga da je prva žrtva svakog rata – istina. Tako da su i mediji u Srbiji (većina njih svakako) po automatizmu, prvog dana, prihvatili narativ vodećih zapadnih medija koji glasi: Rusija = agresor, Ukrajina = žrtva i to su dva apsoluta koja se ne smeju dovoditi u pitanje. Može se malo nijansirati, balansirati, ali se ne sme odstupati od ove pretpostavke dovedene na nivo dogme. A znamo da istina nikada nije crno-bela, već minimum siva, a neretko i šarena.
Izdali ste povodom ovog ratnog sukoba i knjigu „Ukrajinski rubikon“. Da li možete da približite našim čitaocima bliže ovu knjigu, kako bi je eventualno kupili i sebi razjasnili razvoj celokupne situacije?
Da, to je moja druga knjiga o ratu u Ukrajini i svojevrsni nastavak prve knjige „Svedok ruskog proleća” , koja je više koncipirana kao ratni dnevnik/ratna hronika, dok je druga knjiga više zbirka mojih tekstova o SVO i sve moje ratne reportaže sa lica mesta, sakupljene i sabrane na jednom mestu. Tako da svako koga zanima rat u Ukrajini, kako je počeo kao građanski rat 2014. godine i zašto je 2022. godine „nadograđen” na SVO i opšti rat Rusije i Zapada u Ukrajini (koja je tu u političkom smislu samo objekat i oruđe velikih sila), svako koga zanimaju glavne operacije i bitke prve godine SVO, značaj SVO za transformaciju svetske politike i međunarodnih odnosa, intervjui sa istaknutim pojedincima učesnicima rata, srpska uloga u svemu tome i još mnogo toga – odgovore će pronaći u ovoj knjizi. Dakle, knjiga je svojevrsni konceptualni vodič kroz haotične lavirinte ovog nejasnog, ali vrlo važnog sukoba, naročito za nas Srbe, o čemu bi trebalo naročito pričati, pisati, čitati i gledati.
Koliko pomaže „terenski rad“ u shvatanju geopolitičke situacije? Kako i kada mislite da će se ovaj sukob završiti?
Apsolutno pomaže i štaviše smatram ga neizostavnim i esencijalnim, jer u suprotnom je dotični analitičar običan „posmatrač izdaleka” i neko ko pokušava da laboratorijski i matematički hladno pristupi nečemu što je živa i tekuća stvar, nešto što se mora videti, doživeti i osetiti da bi se bolje razumelo, da bi se razumelo u potpunosti. Jer samo teorija koja izdrži test prakse važi i ima smisla. Zato cenim i vrednujem svoje kakvo-takvo iskustvo i prisustvo na ovim područjima, radi razumevanja opšte situacije i boljeg tumačenja i razjašnjavanja i sebi i drugima toga što se tamo zbiva.
Ovaj sukob će trajati još dugo i ne nazire mu se kraj. Uzevši u obzir to da Rusija nije uspela da (uprkos početnim uspesima) ovaj rat reši „blickrigom” u prvih nekoliko nedelja (ako im je to i bio cilj), da brzim, munjevitim prodorima na više pravaca i hitrom kapitulacijom neprijatelja završi ovaj rat, prešla je na „rat iscrpljivanja” i tu takođe ima uspeha i proporcionalno gledano gubi mnogo manje nego protivnik i iscrpljuje se daleko manje nego on, što će reći da ovaj tempo i način vođenja rata njima odgovara. Problem sa ratom iscrpljivanja je što on traje dok se jedna strana ne iscrpi, kako i samo ime kaže, a Ukrajina uprkos svemu i dalje ima velike ljudske, materijalne, vojne i druge resurse i naravno podršku kolektivnog Zapada i brojnih drugih iza sebe, tako da je njihovo iscrpljivanje i dalje veoma daleko. Od mirovnog sporazuma koji bi okončao ovaj sukob, uprkos svemu, i dalje ništa, tako da će izgleda sve biti rešeno na bojnom polju, kad-tad.
Moramo se osvrnuti i na Kosovo i Metohiju. Naš narod tamo je tretiran u rangu životinja, a čini se da ponekad i one imaju veća prava od Srba. Šta možemo uraditi u narednim decenijama da povratimo, barem u nekom delu, kontrolu nad našom južnom pokrajinom?
Smatram da neće biti nikakvih polu-rešenja za KiM i da ono ne može biti malo naše, a malo tuđe, već da, kako i istorija pokazuje, ili nije naše uopšte, ili je naše u potpunosti. Očigledno drugačije ne može. Tako da, kad bude došlo do našeg povratka na Kosovo i Metohiju, a doći će i to brže nego što mnogi misle, ono će biti potpuno – do krajnjih južnih, jugoistočnih i jugozapadnih pravaca naše južne pokrajine. Dakle, povratak suvereniteta nad kompletnom teritorijom koja je trenutno pod okupacijom. A za to su potrebna dva preduslova; povratak suvereniteta u „ostatku Srbije” za početak i rešavanje problema zapadnog faktora koji drži KiM pod okupacijom.
Problem nepostojanja suvereniteta u ostatku Srbije će se rešiti kada budemo imali zaista (a ne samo deklarativno) patriotsku vlast u Beogradu, koja će nam povratiti dostojanstvo, institucije, međunarodni ugled i moć – vojnu, političku, ekonomsku, bezbednosnu i kulturnu. Samo takva Srbija – snažna, samosvesna i samodovoljna u maksimalnoj mogućoj meri, može pokrenuti pitanje pune reintegracije KiM u sastav Srbije.
Tu dolazimo do drugog dela jednačine sa dve nepoznate – stranog faktora. Ta i takva vlast bi morala da pokrene pitanje povratka 1.000 pripadnika naše vojske i policije na KiM kao privremene mere, napuštanja KiM od strane međunarodnih snaga, početak dijaloga sa secesionističkim vlastima u Prištini o njihovoj mirnoj reintegraciji u sastav Srbije i garancijama o autonomiji u određenom stepenu, te široku međunarodnu, diplomatsku i medijsku aktivnost kao svojevrsnu pripremu terena za povratak KiM i obrazloženje pred svetom zašto to mora biti učinjeno. I onda, kada sve kockice budu na mestu, a strani faktor zamoren prisustvom na KiM, te krene postepeno napuštanje KiM od strane trenutnih sponzora i pokrovitelja njihove „nezavisnosti” (što nas, takođe, čeka pre nego što mnogi misle), biće nam mnogo lakše to da vratimo, jer je prisustvo (dominacija) stranog faktora i u Beogradu i na KiM trenutno „jedino” što nas sprečava da učinimo tako nešto. Druga mogućnost, koju ne treba potcenjivati, jeste mogućnost većeg rata na Balkanu gde bi Kosovo i Metohija bilo jedna od žarišnih tačaka. Nisam pobornik tako nečega, ali ne mogu da zanemarim činjenicu da je to jedna od mogućnosti. Bilo toga ili ne, Srbija svakako mora biti vojno dominantna sila regiona u mogućnosti da bi se odbranila i da bi odbranila svoj narod i svetinje na Kosovu i Metohiji, ili negde drugo ako potrebe budu nalagale tako.
Do tada, Srbima na Kosovu i Metohiji valja opstati na svaki mogući način i to nažalost nije moguće bez njihovog prihvatanja „kosovskog sistema”, pošto ih je njihova država prethodno izdala i ostavila na cedilu, te im je to jedina preostala opcija. Tako da nema niko od nas pravo da im pametuje, morališe ili drži lekcije zbog toga, jer smo svi mi u „ostatku Srbije”, a ne oni na KiM, ćutali i mirno gledali (uz poneki izuzetak) lagano nestajanje naših institucija na KiM i uspostavu kosovskih na njihovom mestu. Dakle tamošnji Srbi treba da prihvate tzv. „kosovski sistem” ni manje ni više nego što su njihovi preci „prihvatali” otomanski, svesni da neće ni to trajati doveka i da iza toga sledi oslobođenje i ujedinjenje. Ono što mi kao narod i država (naročito narod, ako se država tj. vlast ne promeni u skorije vreme i nastavi izdajničku politiku prema KiM), možemo uraditi da im pomognemo jeste – da uradimo sve što je neophodno da bi se osigurao njihov opstanak i sigurnost – lična, imovinska i svaka druga – u najvećoj mogućoj meri, na svaki mogući način. I zaista to i mislim, sa svim što to podrazumeva. Da imao ko da nas dočeka dole kada se vratimo i da bi bilo svega što trenutno imamo tamo.
I dalje, već godinu dana, najaktuelnija tema jesu studentski protesti. U kom pravcu Vam se čini da ceo ovaj narodni bunt ide, te da li studentska lista može da ima realnu političku snagu?
Studentski pokret je već sad, prema svim relevantnim istraživanjima, pojedinačno gledano najsnažnija „stranka” tj. politička opcija i neko ko će biti odlučujući politički činilac u budućnosti, ne samo na narednim izborima već i nakon toga. Klatno istorije se definitivno zaljuljalo i više nema nazad – Srbija se umirit’ ne može dok ne vidi leđa Aleksandru Vučiću i njegovoj organizovanoj kriminalnoj grupi prerušenoj u stranku SNS. I dobro je što je tako, jer su ljudi svesni kakvu egzistencijalnu opasnost po opstanak države i društva predstavlja njihova vladavina. Pomenimo samo: ekonomsku devastaciju u vidu „projekta EKSPO” što je svojevrsna „pljačka veka”, demografsku devastaciju u vidu dovođenja više desetina hiljada stranih radnika u Srbiju uporedo sa obespravljivanjem domaće radne snage, odlaskom desetina hiljada ljudi iz Srbije i mortalitetom većeg od nataliteta, bezbednosnu devastaciju oličenu u faktičkom brisanju granice između bezbednosnih struktura Republike Srbije i kriminalnih grupa bliskih vlasti te postojanja nakaznog paravojnog kampa u centru Beograda poznatijeg kao Ćacilend; kulturno-identitetske devastacije u vidu poklanjanja bombardovane zgrade Generalštaba, zgrade 7. puka i zgrade Generalštaba Kraljevine Jugoslavije radi izgradnje luksuznog hotela, kockarnice i pratećih objekata na njihovim temeljima; ekološke devastacije u vidu “projekta Jadar” te desetina drugih rudnika koji već razaraju (Bor, Majdanpek) ili tek treba da razore Srbiju (Jadar i Rađevina, Homolje, Stara planina, Golija i sve između istočne i zapadne granice Srbije) i sve drugo. Dakle, situacija ne da nije bezazlena već smo ezgistencijalno ugroženi. Ali isto tako nije ni beznadežna-borba uvek ima smisla. Ako se budemo borili možemo nečemu da se nadamo. Ako se ne budemo borili nemamo čemu da se nadamo.
Pomenuo bih, takođe, i situaciju u BiH. Čini se da je neslaganje srpskog naroda generalno nikad veće, a tome svakako doprinosi politička nestabilnost u Republici Srpskoj. Da li BiH ima budućnost kao država, i koliko je realna situacija da se Srpska u nekom trenutku odvoji od federacije?
Odvajanje Republike Srpske od ostatka BiH i njeno potencijalno priključivanje Srbiji će takođe biti moguće jedino u sklopu nekih većih promena i “restrukturiranja” karti i granica u Evropi i svetu. Ovako, „samo od sebe“ – teško, gotovo nezamislivo. Do tada treba raditi na očuvanju što većeg broja nadležnosti Republike Srpske, raditi na vraćanju njoj oduzetih nadležnosti i raditi na demontaži kolonijalnog sistema u BiH, počev od tzv. „visokog predstavnika”, pa „Ustavnog suda” i dalje.
Postojanje BiH u ovom formatu i na ovaj način u budućnosti, iskreno rečeno ne vidim. Jer nije ni nastala „sama od sebe”, voljom tri konstitutivna naroda, već je „neko” političke predstavnike ta tri naroda sazvao u Dejton i tu ih pod raznim pretnjama i ucenama naterao na dogovor radi okončanja rata i „ugurao” u „zajedničku državu”. Dakle, ta država postoji voljom nekoga izvan nje i postojaće dok je te volje. Jer, sva tri konstitutivna naroda imaju drugačije planove za tu državu (ili makar svoje delove te države), mimo stranog faktora. Tako da je mirni razvod uvek bolji od štetnog braka. A ko je taj brak, i mimo stranog faktora, učinio nemogućim, verujem da je jasno svima.
Skoro ste, zajedno sa prijateljem našeg udruženja, dr Stevanom Gajićem, učestvovali na jednoj konferenciji u Rimu. Nama, prateći mejnstrim medije, deluje da Evropa tone u dekadenciju. Da li ipak postoji suverenističkih snaga na Starom kontinentu, koje se bore za tradicionalne vrednosti?
Situacija u Evropi je daleko od dobre, ali je isto tako daleko od beznadežne. Video sam istovremeno obilje ljudi nezainteresovanih za svoju sudbinu, sudbinu svoje države, naroda, budućnost svoju i svoje dece, ali isto tako obilje ljudi spremnih da se bore u inat svima i uprkos svemu, ne bi li opstali i ostali to što jesu. Tako da i u Italiji, i u Evropi uopšteno, postoji obilje ljudi koji su spremni i odlučni da se bore i da ne dozvole da tiho nestanu i izumru. I među njima ćemo naći mnogo više saveznika i saboraca nego što bi se to možda pomislilo na prvu. Jer delimo mnoge probleme i mnogo je više toga što nas ujedinjuje nego što nas deli. U krajnjoj meri, ako oni „padnu” – ni nas ne čeka bolja sudbina. Ako se oni izbore i prežive – i nama će biti lakše. Jer smo isti kontinent i (uprkos svim „dobronamernima” i „zlonamernima” koji kažu da to nismo) svi smo mi Evropljani, zato što smo svi prevashodno – Indoevropljani. A to, kao ni svoje geografsko rasprostiranje i istorijski usud, ne možemo promeniti.
Da li ste do sada bili u Leskovcu i koliko znate o istoriji i tradiciji našeg kraja?
Na moju veliku sramotu i žalost, taj kraj naše države još uvek nisam posetio ali znam ponešto o njemu. Biće prilike da ovo prvo u što skorijoj budućnosti ispravim a ovo drugo nadogradim. Znanja i (u)poznavanja Srbije nikad dosta.
