Naš, za sada, jedini Nobelovac Ivo Andrić, prilikom jednog intervjua koji je davao posle dodele najprestižnije nagrade iz sveta književnosti, dao je jednu vrlo zanimljivu konstataciju o suštini života koja je glasila:

„Ja verujem da je život i igra, i varka, i tajna, ali pre svega ja mislim da je život bitka.“

Kada dublje zadremo u ove reči, shvatićemo da život u nekom kolektivnom smislu, nije ništa drugo do niz beskonačnih pojedinačnih čovekovih borbi. Svakom je nametnuta jačina borbe sa kojom je u stanju da se nosi i od nje nema bežanja, u suprotnom osuđeni smo na propast.

Svaki čovek, bez izuzetka, vodi konstantu bitku sa samim sobom i ona jeste najteža, ali veoma naporna ume da bude borba sa očekivanjima porodice, prijatelja, sredine.

Odlika velikog čoveka, dakle, jeste odlika velikog borca. Uhvatiti se u koštac sa nečim za šta vam se daju male šanse za uspeh, a na kraju izaći kao pobednik najveći je životni uspeh.

U tekstu o Nebojši Sejdiću, govorili smo o potrebi potomaka da nadmaše pretke. Priča Elvisa Bajramovića jeste priča o čoveku koji je hteo da stane na crtu kraljevskoj porodici (što Sejdići u Bojniku i sa trubom svakako jesu), te da im pokaže da im je u potpunosti jednak.

Elvisova priča započinje sa tetkom Bosiljkom.

Naime, u porodici Bajramović, kada je na svet došla prinova 1986. godine, nije se znalo koje će se ime dati muškom detetu. Presekla je tetka, sada već čuvenog trubača, pronašavši inspiraciju u slavnoj zvezdi Elvisu Prisliju. Bajramović je dokazao da postoji nešto u nauci o imenima.

Kao i većina bojničkih trubača, Elvis je samouk. Nije mu bilo potrebno formalno muzičko obrazovanje, jer kako kažu truba se svira dušom. Trubu osećaš ili ne osećaš i tu sredine nema. Naravno, ima nešto i do talenta, a talenat može da bude nasledna stvar. Za razliku od većine trubača gde je truba nasledje, Elvis Bajramović je prvi u svojoj porodici uzeo trubu u ruke.Prve lekcije učio je od svog ujaka, oca Kristijana Azirovića. Mada, rođak Elvisa Bajramovića je mnogo čuveniji Nišlija – Šaban.

Elvis nije uspeo da upozna svog rođaka, za čim žali, ali prema njegovim rečima veruje da postoji razlog zašto je to tako – na taj način zna, siguran je, da za svaki svoj uspeh može da zahvali samo sebi, te da je do titule najboljeg trubača došao kroz trud, rad i znoj.

Elvis Bajramović je u dva navrata osvajao prestižnu Prvu trubu u Guči. Prvu titulu pokupio je 2019. godine, a drugu 2022. godine. Treća titula bi značila prisvajanje čuvenog „Majstorskog pisma“, čime više ne bi imao pravo da se takmiči u Dragačevu.

Povrh svih uspeha, Elvis je ostao priseban, prizeman, pre svega porodičan čovek.

Njegov najveći uspeh jesu njegovo troje dece,  sinovi Dejvida i Samuilo i ćerka Dejana. Elvis Bajramović ostaje pravi primer kako čovek treba da se bori za svoje snove, ali i kako u toj borbi ne sme da izgubi sebe.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Bojnička truba“, koji naše Udruženje realizuje uz sufinansiranje Opštine Bojnik.