Nije retka pojava da se imena značajnih ljudi lako zagube u vihoru istorije i ratova.

Ta tužna istina često najviše oštećuje brojčano male narode, države i gradove.

Veliki problem srpskog obrazovnog sistema jeste nedovoljna posvećenost nacionalnoj istoriji i kulturi. Sa tako impozantnim događajima ličnostima i spomenicima kulture, istorija bi trebala da zauzima centralno mesto svake škole i učionice.

Nažalost danas nije tako. Iako situacija danas jeste bolja u odnosu na neka ranija vremena, u pogledu nacionalne istorije, jedna ključna stvar se zaboravlja.

Potrebno je uvesti časove lokalne istorije, geografije, književnosti. Zlatno pravilo mora da bude spoznaja svog, radi izučavanja tuđeg. Leskovac u svojoj bogatoj istoriji ima toliko imena koja vredi ponavljati svakodnevno, a ipak većina mladih Leskovčana do naših projekata nije čula za Timčenka, Konfina, Mitrovića,...

Danas je došao red da se svi zajedno, makar informativno upoznamo sa Dragoljubom Trajkovićem.

      Dragoljub Trajković je proživeo i izučavao gotovo čitav „dugi“ dvadeseti vek. Bog mu je podario relativno dug život i dao mu je dar za pisanje, razumevanje i tumačenje istorije i književnosti. Trajković je rođen 1904. godine, a napustio nas je 1992. godine.

Kada njegovo ime i prezime vezujemo za novinarstvo i književnost uzimamo godinu 1927. Tada Trajković sa nepune 23 godine, objavljuje svoj prvi rad.

Zanimljivo je da je već tada bio stalni saradnik u „ Leskovačkom glasniku“.

Ovog interesantog Leskovčanina najviše je interesovala prošlost ovog podneblja.

Ipak nije postao najpoznatiji po nekom istorijskom delu. Njegova popularnost među Leskovčanima naglo raste kada je objavio knjigu 1930. godine. Bitnije od samog naslova knjige bila je rečenica koja se nalazila u njoj:“Mi jedemo paprike, a zidamo fabrike“. Ta Trajkovićeva rečenica godinama se ponavljala ulicama grada i do dana današnjeg ostaje najbolji opis mentaliteta tadašnjih Leskovčana i uspona naše industrije.

Što se tiče tog kapitalnog istorijskog dela koje je potrebno svakom stvaraocu, Trajković je do njega došao u penzionerskim danima. Godine 1973. objavljuje „Pregled leskovačkog književnog stvaralaštva“.

U ovom delu osim samog istorijskog pregleda književnosti i novinarstva u našem gradu, Dragoljub postavlja nekoliko ključnih pitanja na koje daje odlične konstatacije i odgovore.

Trajković postavlja pitanja zašto Leskovac nije uspeo da iznedri Stankovića kao što jeste Vranje ili Sremca kao što je to učinio Niš i u svetlu tog pitanja ulazi u duboku analizu mentaliteta naroda na našoj teritoriji. Indikativno za njega je da se i neki velikani poput Domanovića, Konfina ili Milivoja Perovića nisu zadržali predugo u Leskovcu.

Ipak, i pored tih kritika on konstatuje da postoji kontinuitet spisateljstva u Leskovcu još od doba Turaka i da novinarstvo u Leskovcu jeste činilo značajan faktor između dva svetska rata i posle Drugog.

      Trajković predstavlja primer kakav treba da sledimo. Pokazao je kroz svoje delo da suština života predstavlja, pronalaženje strasti. Kada strast pronađemo, potrebno je pretvoriti je u posao i tada posvećenost neće izostati, a iz posvećenosti će proizići rezultati. Ako svi uspemo da primenimo ovu formulu, Leskovac će bez sumnje ponovo procvetati.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.