Današnji dan je jedan od onih tokom kojeg moramo sami sebi postavljati određena pitanja. Datum je specifičan, tragičan i posledice, nečega što se dogodilo pre tačno 79 godina, osećamo i danas.

Nisu tu u pitanju bombe i eksplozivi koji su u sebi nosili osiromašeni uranijum, kao što je to bio slučaj 1999. godine. Posledice „Savezničkog“ bombardovanja, pod budnim okom i uz pristanak komunista, osećamo u džepu i u duši.

Ne, nije samo u pitanju duševni bol prema stradanju grada i njegovih stanovnika. Ožiljci za Leskovac i Leskovčane mnogo su nevidljiviji i samim tim i dublji, tako da ih većina nas nije ni svesna.

Pa da počnemo redom.

      U već prelomljenom Drugom svetskom ratu, kada su Rusi odavno probijali sa Istoka i dobili najznačajnije bitke protiv nacista, Saveznici na čelu sa Velikom Britanijom i Vinstonom Čerčilom, izabrali su svoju stranu.

Posle Teheranske konferencije, krajem 1943. godine, rešili su Saveznici da u Jugoslaviji podrže komuniste. Da li je i koliko je to čudna ili očekivana odluka, pitanje je za istoričare. Međutim ta odluka presudno je uticala na sudbinu Leskovca.

Podrška koju je dobio Josip Broz omogućila je početak komunističke strahovlade, sa osvetničkim karakterom prema predratnim industrijalcima. Naravno veliki broj takvih ljudi nalazilo se upravo u Leskovcu. U tome možemo tražiti razloge surovog bombardovanja našeg grada te 1944. Komunisti sa ljudima takvog ranga nisu imali zajednički jezik i za njih je pobeda značila nestanak takvih ljudi i takvih gradova.

Leskovac je bombardovan, ali bi se Leskovac oporavio, znali su to vrlo dobro oni koji su dolazili na vlast. Zato nije bilo dovoljno uništiti, moralo se i poniziti. Moralo se našem gradu staviti do znanja da nikada ne sme da pomisli da bude veliki i moćan.

Zbog toga u prvih osam posleratnih godina iz Leskovca su prenete sledeće fabrike: fabrika gume „Morava“ (Niš), fabrika gume „Rekord“ (Beograd), fabrika sapuna „Jablanica“ (Kruševac), fabrika sapuna i kozmetike „Kukar“ (Kruševac, Novi Sad, Osjek), fabrika stonog ulja „Dubočica“ (Uroševac), fabrika tekstila „Gligorije Petrović i kompanija“ (Pirot, Podgorica, Prokuplje,...), fabrika kudeljnih i pamučnih proizvoda „Kosta Ilić i sinovi“ ( Bačka Palanka i Odžaci),...

Nema smisla pobrojavati sve fabrike i preduzeća koja su raseljena iz matičnog Leskovca i sa njima je masa radnika otišla u druge gradove, trbuhom za kruhom. Za samo osam godina otišlo je 17 fabrika.

Pogledajte, poštovani čitaoci, ovu listu. Pogledajte i biće vam jasne sve priče o „siromašnom“ i „nerazvijenom“ jugu. Ko nas je to osiromašio?

Kao i svaka priča ni ova se ne završava ovde, ali za razliku od bajke gde se u drugom delu priče rasplet odvija u pozitivnom smeru, drugo poglavlje je kod nas još gore.

Komunisti odlaze, ali sa njima ne odlaze problemi. Dolaze devedesete godine dvadestog veka i ono što je ostalo od leskovačke industrije, uspeva vrlo dobro da preživi ratove i sankcije. A onda na vlast stupa liberalna, tržišna ekonomija. Pod parolom spasa i procvata privrede ulaskom stranog kapitala (samo da Milošević ode i sve će biti dobro), počinju privatizacije i masovna otpuštanja, te Leskovac postaje potpuno industrijski opustošen.

Ono što su počeli komunisti i Britanci, u potpunosti su nekih šezdesetak godina kasnije završile „demokrate“.

Vratićemo se sada na početak teksta i one rane i ožiljke. Šta je sve ovo u duhovnom smislu učinilo Leskovčanima?

U našu svest usađeno je mišljenje o sirotinji i nebitnosti. Generacije su odrastale uz stid i podsmeh odakle su, kako govore i koliko para imaju. Krivili su za to grad, mesto rođenja, sudbinu, neznajući da su za to stanje krivi oni koji su pouzimali stanove tamo gde ide tramvaj „2“ i ubedili nas posle decenija i decenija u njihovu superiornost nad nama.

      Sinovi tih otimača, danas su se preobukli u najskuplja odela i predstavljaju novu elitu, koja nam stoluje iz prestonice. Kao rezultat njihovog učenja, imamo situaciju da nas pijana i verovatno nadrogirana masa koja sebe naziva „Beograđanima“, pre tri dana na našem stadionu, uči srpskom jeziku. Oni koji se stide svog porekla, oni koji se gade svega što nije „beogradsko“, uče nas našem jeziku. Nas koji smo vekovima čuvali srpstvo od Bugara, Turaka i koga sve ne. Zato postavljamo pitanje iz naslova. Možda je ipak prikladniji naslov „Čiji je naš Beograd?“?

Beograd Mome Kapora i Duška Radovića, koji je u ratnim vremenima prihvatao Hrvata Stjepana Bobeka, koji je u vreme velikih turbulencija pod svoje krilo uzeo Mešu Selimovića, Beograd kog su sagradili naši Crnotravci. Taj Beograd se izgleda izgubio. Gađali su tog 6. septembra Leskovac, a pogodili su Srbiju. Pogodili su srpsko jedinstvo, jer to je ono čega se najviše plaše.

Zato naš odgovor mora da bude konstanto sećanje na 6. septembar i na to razrušeno jedinstvo, gledajući unazad, ka tom datumu, možda ćemo shvatiti kako možemo opet da se složimo.