Postoji ona čuvene rečenica, čuvena floskula, da je lepota u oku posmatrača. Tih nekoliko reči uzete su za aksiom koji služi kao opravdanje kiča i neukusa. Autorov problem sa pomenutom konstatacijom leži u olakom zanemarivanju ozbiljnosti estetike kao filozofske grane prilikom korišćenja iste. Dakle, lepota ne može biti u oku posmatrača. Ukusi i preferencije jesu privatna stvar, ali estetika i lepota moraju biti, kao i istina, univerzalne stvari. Stoga, lepota postoji nezavisno od posmatrača, a sposobnosti za uočavanje iste se razlikuju.
Autor ovih redova imao je priliku da prethodnih nekoliko dana provede u „Gradu svetlosti“ i kao i posle svakog putovanja, donese par utisaka iz inostransrtva.
Kada krenete u Pariz čućete raznorazne priče, koje se uglavnom svode na prljavštinu, nered, pljačku, neprijatne mirise,… Do vas pre odlaska ne dolazi niti jedan pozitivni komentar. Na to, postoji i dobro poznati fenomen „Pariskog sindroma“, koji se odnosi na teško razočaranje, pa čak i fizičku nelagodnost izazavanu prevelikim očekivanjima prilikom posete francuskoj prestonici. Možemo reći da je taj sindrom donekle opravdan, jer zaista čitav život odrastamo u romantizaciji Pariza kroz filmove i knjige.
Ipak, usled teških reči i kleveta na račun Pariza u proteklim godinama, može vam se desiti potpuno obrnuti sindrom – da od grada ne očekujete ništa, a dobijete mnogo. Upravo sa tim utiskom se autor ovog teksta vratio iz Francuske. Očekivao je pacove, lutalice, nasilnike, a dobio istoriju, kulturu i tradiciju. Dobio je jednu Francusku koje odavno nema, Francusku koja je umrla sa Šarlom de Golom, ali koja u nekom trenutku može vaskrsnuti, jer ima žive spomenike o svojoj suštini.
O monumentalnosti Luvra i Versja je suvišno pisati. Lepote koje kriju ta dva, nekada dvorca, a danas muzeja, nemoguće je dočarati tekstovima. I da, valjano je pričati o krađi kulturnog blaga tokom vekova iz raznih delova sveta. I svakako stoji konstatacija da ta monumetalnost postoji na račun Srba koji su vekovima stajali na braniku Evrope i gledali kako se uništava njihovo istorijsko nasleđe. Ipak, to je tema jedne dublje analize. Ovde govorimo o sposobnosti da se uoči lepota tamo gde ona zaista postoji, a u Parizu je ona na svakom koraku.
Poseta Parizu će vam biti lakmus papir. Ukoliko želite da primetite prljavštinu – primetićete je (a zar u Beogradu nećete?). Zasigurno ćete videti hrpu turista i zapaziti potpunu amerikanizaciju Evrope. Ali, ukoliko pariski muzeji, ulice i kafei ne zasene te utiske, vrlo je verovatno da ne razumete suštinu estetike.
