Nebojša Veljković
Audio sistemi bez kompromisne vernosti reprodukcije, high-end audio sistemi, su dizajnirani da budu deo dnevnog i radnog prostora ili posebno kreiranog prostora arhitektonski uređenog prema akustičnim zahtevima. I u jednom ili drugom slučaju kombinuje se funkcionalnost, estetika i savremeni materijali, a izbor audio uređaja odražava lične afinitete audiofila i njegove finansijske mogućnosti. Impresija, utisak koji na nas ostavlja neki high-end audio sistem zavisi od konteksta doživljaja, od fizičkog susreta sa vanredno skupom opremom i čulnog doživljaja zvuka. Naša priča nije test uređaja već se odnosi na muzičke impresije – čulni opažaj koji proizvodi konkretni high-end audio sistem reprodukujući pet sadržaja različitog muzičkog žanra.
Vrhunski audio sistem (high-end audio system) pripada poslednjem rangu velike porodice Hi-Fi tehnologije i odlikuje ga bez kompromisni kvalitet zvuka u odnosu na komponente sa pristupačnom cenom kojima „upravlja“ masovno audio tržište. Na početku je važno naglasiti da ne postoji opšta saglasnost odakle počinje cenovni rang i tehnički prag audio karakteristika koji neku opremu kategoriše vrhunskom u odnosu na standardnu. Pristup je veoma kompleksan, high-end audio istovremeno obuhvata pristup dizajnu, mukotrpna akustična istraživanja, sofisticirane i pažljivo odabrane komponente, precizna ručna proizvodnja i rigorozna kontrola. Sve ovo sa ciljem da bi se sa nosača zvuka (vinila i CD-a) reprodukovalo što više informacija iz originalnog snimka nastalog u studiju za snimanje. Kratka istorija vrhunskog zvuka nas vraća u 50-te i 60-te godine prošlog veka kada LP vinil ploča sa stereo snimkom postaje standard, a odvojene audio komponente sve popularnije. Prvi muzički entuzijasti su kompletirali audio sisteme od pojedinačno odabranih gramofona, pojačala i zvučnika. Danas vrhunski audio sistem, osim tradicionalne analogne opreme, obuhvata i digitalne audio komponente kao što je mrežni strimer za pristup muzici sa interneta (Network Streaming) i audio uređaj sa tehnologijom za korekciju prostora (Room Correction).
Postoji nekoliko inženjerskih fenomena od kojih zavisi dobar zvuk ili koji daju dobar zvuk, a problem je što ih je teško objasniti naučnim terminima. Nekoliko primera su opše poznata: upotreba vakuumskih cevi u odnosu na tranzistore; razlike u zvuku kod različitih zvučničkih, interkonekcijskih i kablova za napajanje; izolacija vibracija elektronike. Da se razumemo, žica ne „popravlja“ već „ne kvari“ zvuk, jer finoća bakra ili srebra od kojeg je izrađen provodnik i kvalitetna izolacija utiču na nesmetan prenos signala. Takođe, akustika prostorije, položaj zvučnika i kompatibilnost između komponenti može značajno uticati na zvuk. Sada dolazimo do ključnog pitanja o tome kako „doživljavamo“ muziku, a ne samo kako je „čujemo“, jer kada slušamo muziku koristimo naša slušna čula i složene kognitivne sposobnosti. Ovo je domen psihoakustike, naučne discipline koja proučava odnos između fizičkih svojstava zvuka i njegove percepcije u ljudskom mozgu. Uticaj fenomena kako objašnjava psihoakustika manifestuje se na više nivoa, u našem razmatranju zadržaćemo se na dva. Prvi je placebo efekt i očekivanja, koji je verovatno i najveći psihoakustički faktor u Hi-Fi okruženju. Naša očekivanja, cena opreme, robna marka, vizualni izgled uređaja, utisci koje smo čuli i recenzije koje smo pročitali mogu snažno uticati na subjektivnu percepciju zvuka. Drugi se naziva kognitivna disonanca i odnosi se na podsvesnu potrebu da se cenovni rang opravda “slušanjem” poboljšanja koja možda nisu objektivno prisutna. Iako objektivna merenja i cenovni rang daju važne informacije o performansama audio opreme, konačno iskustvo slušanja uvek prolazi kroz subjektivni filter našeg opažanja i impresije, jer je konačni sud uvek na našim ušima i mozgu. Zato je Hi-Fi iskustvo lično, jer je podložno raznim uticajima izvan domena fizike i akustike. Da sve prethodno rečeno ne bi ostalo samo teorijska rasprava dočaraćemo prostornu percepciju zvučne slike – prema impresijama autora ovog eseja – preslušavanjem muzičkog sadržaja reprodukovanog preko konkretnog high-end audio sistema.
Naša leskovačka priča ne bi bila autentična da se iskustvo slušanja u složenoj interakciji između fizičkog zvuka i mog mozga nije odigravalo u audio ambijentu našeg sugrađanina, čije traganje za vrhunskim Hi-Fi zvukom traje tri decenije. Njegov high-end audio sistem koji će biti predmet moje slušne percepcije čine sledeće komponente: pojačalo – Pass Labs INT-60; CD plejer – Metronom La Player 4+ sa izolacionom podlogom IsoAcoustics zaZen I; zvučnici – B&W 805 D4 sa originalnim stalcima i izolacionim nožicama GAIA 3; zvučnički kabl – Kimber 12TC, interkonekcijski kabl – Kimber KCAG; strujni kabl za pojačalo Shunyata Alpha; strujni kabl za CD plejer Shunyata Theta;zidna dupla utičnica Furutech (Rodium).
Kada sam se vizuelno susreo sa pojačalom INT-60 američkog inovativnog proizvođača Pass Labs setio sam se recenzije iz uglednog magazina Stereophile gde se odmah na početku o njemu navodi pitanje: Da li je to najbolje integrisano pojačalo ikada napravljeno? Samo pitanje je dovoljno intrigantno i naravno da direktan odgovor u recenziji nije dat, ali je dovoljno rečeno kako je „glavna odlika modela INT-60 bila sposobnost da uvuče u muziku i prikuje za sedište, reprodukujući zvuk sa toliko suptilnih nijansi, prirodnih boja i zavodljivosti da nikada nе prestanetе nakon samo jedne ploče i zato odete kasno na spavanje“. Pre nego sam se uverio u bilo šta od izrečenih impresija, upao mi je u oči elegantan prednji panel pojačala koji sadrži tastere za stanje pripravnosti (Standby) i privremeno isključivanje zvuka (Mute), četiri tastera za izbor ulaza, kontrolu jačine zvuka, kao i prepoznatljiv Pass Labs kružni pokazivač sa kazaljkom i skalom koji prikazuje trenutak kada INT-60 prelazi iz rada u A klasi u rad u AB klasi. Kako je objašnjeno od predstavnika tehničke podrške kompanije Pass Labs, „kod note odsvirane u ‘pianissimo’ dinamici, kazaljka pokazivača stoji levo od položaja ’12 sati’, dok je kod ‘fortississimo’ dinamike ona desno od tog položaja… a pri dostizanju nazivne izlazne snage, kazaljka se pomera daleko udesno i dolazi do krajnjeg desnog graničnika.” Za upoznavanje sa karakteristikama „ispod haube“, a zaslužuju da se naglase, koristiću podatke koje je proizvođač objavio na svom veb-sajtu, model INT-60 nije doslovno identičan svom samostalnom pandanu, modelu XA60.8 [monoblok – izlazno pojačalo snage 60 W]. Drugim rečima, INT-60 je stereo pojačalo koje koristi hardver jednokanalnog modela XA60.8 i ima nižu struju mirovanja (bias) u izlaznom stepenu i ne radi u A-klasi sve do izlazne snage od 60W, već do nivoa koji je nešto manji od polovine te vrednosti. Svaki kanal poseduje 20 izlaznih tranzistora, od kojih svaki ima nazivnu snagu od 150W, a napajanje se oslanja na veliki transformator snage 1 kVA koji napaja kondenzatore ukupnog kapaciteta 240.000 µF, raspoređenih u više filtrirajućih sekcija. Kako ovakva zver može da bude u istom kavezu sa takvim milozvučnim jagnjetom kao što su zvučnici B&W 805 D4?
Oduvek sam bio naklonjen zvučnicima engleskog proizvođaća Bowers & Wilkins, još od 1982. godine kada sam kupio model B&W DM12 i zaljubio se u njihov akademski zvuk. Od tada do danas zvučne kutije su prošle kroz velika inženjerska unapređenja, među njima je i poboljšana konstrukcija kućišta. To je slučaj i sa vrhunskom serijom 800 i modelom B&W 805 D4 gde se, prema specifikaciji proizvođača, koristi kućište tipa reverse wrap (obrnuto savijanje) tako da su prednja i bočne strane izrađene od posebno oblikovanog komada brezove šperploče. Kućište je ojačano aluminijumskim elementima čime se obezbeđuje izuzetno čvrsta osnova za rad srednjetonske/bas jedinice. Posebno impresionira izduženo kućište u obliku turbine za viokotonac sa dijamantskom membranom, koji se smatra jednim od najboljih na audio tržištu. Sve u svemu, prelepo napravljeni zvučnici puni tehnologije.
Koji izvor zvuka je dostojni partner izabranom paru pojačalo/zvučnici? Nije lako „skinuti zvezdu sa high-end audio neba“, a naš domaćin je i u tome posegao za ezoterijom. Njegov izbor je model Le Player 4+ francuskog proizvođača Metronom specijalizovanog za izradu digitalnih izvora zvuka potpuno ručne izrade. Uređaj na prvi pogled ne pleni dizajnom, odlikuje ga funkcija ubacivanja diska sa gornje strane koja ostavlja utisak rituala korišćenja gramofona i vinil ploča. Kada se na gornjoj strani uređaja pomeri unazad masivan aluminujumski poklopac ukazuje se osovina za disk i laserski mehanizam. Ovo je drugačije nego kod većine CD plejera sa „izlaženjem“ manje više klimave plastične fijoke za stavljanje diska. Pada mi na pamet, kompanija Metronom je iz Tuluza, a u ovom gradu se nalazi glavno sedište i finalna montažna linija evropskog konzorcijuma za proizvodnju Airbus putničkih aviona. Dovoljno za respekt! Sada je sve spremno da krenemo na let muzičkom galaksijom u nepregledna prostranstva impresije vanserijskog zvuka. Muzički materijal koji ćemo preslušati obuhvata izbor pet muzičkih žanrova koji reprezentuju sledeći albumi: Progressive rock – Pink Flojd: The Dark Side of the Moon (1973); Jazz fusion – Weather Report: Heavy Weather (1977); New Age – Vangelis: Blade Runner (1982), Original Motion Picture Soundtrack; Vocal jazz – Patricia Barber: Modern Cool (1998); Instrumental jazz – Keith Jarrett Trio: After The Fall (2018). Počinjemo sa albumom The Dark Side of the Moon (1973) engleske grupe Pink Flojd, koji sam čuo iste godine u studentskoj sobi kolege sa fakulteta na mono gramofonu, dostojnoj zameni mom leskovačkom Suprafonu iz gimnazijskih dana. Od tada do danas je napredak u audio opremi učinio da sam otkrivao nove i nove zvučne efekte, a u međuvremenu i interesovanje za tekstualne poruke su mi pomogle da shvatim društveni kontekst onog vremena i neprolaznost pitanja života i smrti o kome govore pesme na ovom albumu. Uz zvuk sa albuma trajno se vizuelno urezuje slika prizme sa spektrom na crnoj pozadini – prema Rolling Stone magazinu četvrti na listi 100 najboljih omota albuma svih vremena.
Svih ovih godina sam hodao „tamnom stranom meseca“ uz pomoć raznih Hi-Fi sistema, od srednjih do vrlo moćnih, ali ni jedan nije uspeo da ovako tiho odsvira sve detalje zvučnih efekata. Album počinje savršenim kratkim uvodnim delom sa otkucajima sata i zvučnim efektom otkucaja srca. Uvek sam smatrao da je potrebno odvrnuti potenciometar jačine zvuka da bi se dočarao zvuk kasa i zveckanje novčića u numeri Money. Sada sam se uverio da na nižem nivou glasnoće i moćnoj prostornoj zvučnoj slici koju dočaravaju zvučnici B&W 805 D4 pobuđeni nevidljivom neograničenom snagom pojačala Pass INT-60, u eksplozivnim deonicama moćne muzičke četvorke, još efektnije zvuče reči „deli pošteno, ali ne uzimaj deo mog kolača“. Ovo važi i za numeru Time koja govori o egzistencijalnom strahu sa porukom „vreme je isteklo, pesma je završena“, a započinje zlokobnim otkucajima satova i zvonjavom. U numeri Great Gig in the Sky ženski vokal od tihog pevušenja prelazi u vrisak pun besa do granice gubljenja razuma, koji fenomenom psihoakustike nikoga ne može da ostavi ravnodušnim, pogotovu kad se u pozadini čuje muški glas koji kaže: „Ne plašim se smrti, bilo koji trenutak je dobar, ne smeta mi“. Ukoliko niste do sada, kupite The Dark Side of the Moon i investirajte u poboljšanje vašeg Hi-Fi sistema, usreći će vas više nego kupovina „mlađeg“ polovnog automobila.
Sedamdesete godine prošlog veka su bile „teško vreme“ za džez muzičare u pridobijanju masovnije naklonosti već formirane rok publike. Međutim, u kulturnom smislu značenja, „vremenska prognoza“ je nagoveštavala povoljnije uslove. Bio je to muzički pravac jazz fusion, mešavina rok, džez i fanki muzike uz upotrebu elektronskog zvuka sintisajzera. Sve je počelo tokom 60-tih sa Majlsom Dejvisom, čovekom koji je kreirao trendove i odgajio muzičare koji su uticali na dalje tokove. Dvojica iz Majlsovog jata, klavijaturista Džo Zavinul i saksofonista Vejn Šorter bili su osnivači kojima se pridružio bas gitarista Džeko Pastorijus i nastala je jazz fusion grupa Weather Report. Na pragu smo pola veka od objavljivanja njihovog albuma Heavy Weather (1977), verovatno najboljeg ostvarenja kojim je udahnut novi život žanru da se uspešno nosi sa trendovima u rok muzici tih godina.
Album kao da je snimljen za high-end audio, može i niži nivo, samo je prethodno preduslov da se doživi bogatstvo zvukova i dinamika džez fuzije. Uvodna numera Birdland sadrži sve – moćnu posvetu jer je zemlja ptica u muzičkom značenju „Parkerova zemlja“, njujorški džez klub otvoren 1949. godine koga je proslavio svojim nastupima legendarni saksofonista Čarli „Bird“ Parker; čudesne klavijature Zavinula i sintetizovani zvuk; svilenkasto gladak sopran i tenor saksofon Šortera; melodične bas deonice Pastorijusa sa njegove fretless gitare bez pragova. U numeri The Juggler kvartet demonstrira muzičke žonglerske sposobnosti, kako bi izgledalo da se popnu na binu i zajedno sviraju grupe Jethro Tull i Return to Forever. Zažmurite i čućete kako Zavinul na sintisajzeru imitira zvuk flaute, samo što ne stoji kao Ijan Anderson na jednoj nozi. Pokretan motorom pojačala Pass INT-60 album Heavy Weather juri autoputem džez fuzije do granice probijanja apsolutne zabeležene brzine. Sve vreme će vas bas držati prikovane za fotelju, a prefinjena reprodukcija srednjih i visokih tonova nositi u oblacima imaginacije. Ne zaboravite, ovo je jedan od najboljih džez albuma uopšte.
Blade Runner (1982) je po meni dvostruki film za sva vremena – najbolji naučno-fantastični film sa najboljom filmskom muzikom. Takva ostvarenja, preplitanjem audio i vizuelnih elemenata mogu izazvati emocionalne reakcije koje ostaju trajno u sećanju. Impresija koja sledi je primer toga. Neprekidna kisela kiša pada nad Los Anđelosom 2019. godine, vazduh je okovan gustim smogom i obasjan neonom, a oronulim urbanim prostorom u pretrpanom azijatskom okruženju se odvija trka života i smrti. Staklo izloga se u velikim strukturama razbija od ispaljenih metaka, ženska osoba u crnom trikou i futuristički skrojenom providnom ogrtaču pogođena i sa tragovima krvi pada napred kroz izloge preko razbijenog stakla. Vizuelni prikaz je pojačan spajanjem sa zvučnim efektima i muzikom. Ovu scenu sam gledao u TV emisiji „Hronika Festa“ u zimu 1983. godine kao insert iz filma koji je prikazan u programu festivala. Deset meseci kasnije, na odsluženju vojnog roka, u bioskopskom repertoaru film Blade Runner sam gledao u dva dana za redom. Na početku filma protagonista. „istrebljivač“ (Blade Runner) Rik Dekard (koga tumači Harison Ford), dobija zadatak da uđe u trag grupi replikanata koji su sa svemirske stanice ilegalno dospeli na Zemlju i eliminiše ih (u filmu se to zove „penzionisanje“). Zaplet je emotivna veza Dekarda i prelepe replikantkinje Rejčel u završnom mističnom kraju filma. Reditelj Ridli Skot je kombinovao, na neprevaziđen način, naučnu fantastiku sa detektivskom dramom i akcijom, poput „noar“ filma iz 40-tih i 50-tih godina, sa elementima psihološkog trilera i horora.
Nekoliko godina posle prve projekcije, kupovinom video rikordera i regularne VHS kasete sa filmom prestao sam da brojim emitovanja. A onda sam sredinom devedesetih ispred beogradskog SKC-a na berzi piratskih izdanja kupio butleg CD „Vangelis/Blade Runner – Motion Picture Soundtrack“ (kolale su glasine da su tonski inženjeri filma bili saučesnici u objavljivanju muzike za film). Često slušanje je doprinelo da su moje mentalne asocijacije na scene iz filma sve više dolazile u direktnu vezu sa muzikom iz filma, zahvaljujući sposobnosti zvuka da utiče na emocionalne reakcije. Vangelisovo čarobno umeće dočaravanja ambijenta, kombinacijom hladne elektronike sintisajzera i topline saksofona dočarava scenu koju prati muzička numera „Love Theme“, u kojoj replikantkinja Rejčel imitira sopstveno uzbuđenje jer ne može da oseti ljubav, a podstiče je Dekard koji ne krije naklonost suprotno zadatku o „penzionisanju“ koji ga obavezuje. Muzika savršeno naglašava ovu ljubavnu psihološku dramu, a high-end audio sistem dočarava zvukom toplinu koju šire ovo dvoje protagonista. A to je suprotno ostalim likovima, ljudskim i androidima, u zamišljenoj mračnoj budućnosti kako je predstavljen Los Anđelos 2019. godine. Iako je danas 2026. godina i svet ne izgleda kao u filmu, iznova se dok slušam muziku Vengelisa pitam da li se možda ne krećemo u tom pravcu. Za album Modern Cool (1998) pijanistkinje i pevačice Patriše Barber je muzički magazin Downbeat napisao: „Zvučno, jedan od najboljih snimaka koje je ikada džez vokalni interpretator napravio sa malim akustičnim ansamblom“. Imao sam CD iskustvo prethodnog upoznavanja sa repertoarom, a onda mi se posrećilo da je Patriša Barber nastupila u dvorani Kolarčeve zadužbine 2008. godine na Beogradskom džez festivalu. Sve je bilo savršeno, izlazak sa čašom viskija koji je stavila na klavir, prvi taktovi muzike i „zadimljeni glas“, a onda se beogradska sala pretvorila u njujorški džez klub pun dima. Sada je preda mnom izazov da rečima opišem muzičku impresiju za album o kome je New York Times napisao da je sa njim „počeo 21. vek“, dostojno slušanja preko high-end audio sistema koji predstavljamo.
Na kraju, izbor poslednjeg preslušavanja pripada klavirskom triu Kit Džaret (klavir), Geri Pikok (bas) i Džek DeDžonet (bubnjevi) i njihovom albumu After The Fall (2018). Da se podsetimo, standardni džez klavirski trio čine klavir, bas i bubnjevi, pri čemu pijanista najčešće predvodi sastav. Kako su u orkestru samo tri instrumenta, muzičari moraju biti potpuno usklađeni tako što se improvizacije prožimaju jedna sa drugom. Balade kod klavirskog tria ostavljaju utisak potpunog stapanja, dok kod brzih melodija muzičari kao da „jure“ jedan drugoga. Početkom šezdesetih godina pijanista Bil Evans je „demokratizovao“ ovaj džez format. U pratećem tekstu za debi album svog tria Portrait in Jazz (1960) stoje njegove reči: „Nadam se da će se trio razvijati u pravcu istovremene improvizacije. (…) Ako basista, na primer, čuje ideju na koju želi da odgovori, zašto bi nastavio samo da svira pratnju u pozadini?“ Ove smernice će biti vodilja za tridesetogodišnju karijeru grupe Standards Trio – Keith Jarrett, Gary Peacock i Jack DeJohnette – u toj meri prepoznatljivog zvuka da je dovoljno čuti prvih nekoliko nota i odmah shvatiti ko su izvođači, naročito zbog Džaretovog karakterističnog pevušenja. Album After The Fall je snimak tria iz novembra 1998. godine, objavljen dvadeset godina kasnije i ima specifičan trenutak za istoriju grupe i karijeru Kita Džareta. Pijanista nije nastupao dve godine zbog bolesti i taj koncert je bio svojevrsna proba spremnosti za povratak na scenu.
Repertoar albuma After The Fall je impresivan, obuhvata džez standarde sa duhom bi-bapa. Povodom toga, Džaret je u intervjuu londonskom Gardijenu rekao: „Kada sam se prvi put vratio sviranju, nisam želeo da sviram tako snažno, (…) da se toliko unosim u klavir i snažno pritiskam dirke. Bi-bap je bio pravi izbor jer poseduje određenu lakoću“. Album otvara „The Masquerade is Over“, numera koju je trio često izvodio i koja u tim verzijama traje oko šest minuta, dok ovde njeno trajanje premašuje petnaest minuta. Počinje nekoliko minuta dugim lirskim klavirskim solo izvođenjem koji prerasta u dramatičan pun zvuk tria, bez mnogo prostora između nota. Prvi CD se završava trinaesto minutnom verzijom „Autumn Leaves” uz ljuljajući ritam Pikokovog bas-rifa. Muzika na drugom disku bi mogla da se nazove odavanje počasti, izbor je takav da se pitam kako bi da su u publici reagovali pokojni velikani saksofona na interpretacije svojih kompozicija: Soni Rolins – „Doxy“, Pol Dezmond – „Late Lament“, Džon Koltrejn – „Moment’s Notice“. Sto minuta muzike klavirskog tria Kita Džareta sa albuma „After the Fall“ su pojačalo Pass INT-60 sa zvučnicima B&W 805 D4 i CD plejerom Metronom Le Player 4+ odsvirali tiho i toplo, a ritmovi su i dalje pulsirali držeći pažnju. Retko se u Hi-Fi sferi kao sa ovog high-end audio sistemamože osetiti u zvuku takva telapatska fluidnost muzičara. Ovakav zvuk treba deliti sa prijateljima!
