Na veliku žalost srpskog naroda danas ne postoje intelektualci koji često izlaze iz neke svoje „zone komfora“ i koji svojim umom pokušavaju da daju pravac našem narodu i državi u ovim teškim vremenima. Čak i oni koji se usude da otvoreno govore o nekim stvarima, ne poimaju stvari u svojoj suštini, već pokušavaju da ih relativizuju i uproste.
Profesor Vladimir Dimitrijević je čovek koji na najbolji način uočava, definiše i iznosi u javnost srpske probleme, nadanja, vrline i mane. O duhovnom, jezičkom, istorijskom i kulturnom stanju srpskog naroda, o mogućnosti našeg preporada na pomenutim poljima, ali i o značaju Leskovca i Leskovčana, imali smo čast da u obimnom i sadržajnom intervjuu, razgovaramo sa uvaženim doktorom.
Profesore, retki su intelektualci u novijoj srpskoj istoriji koji uživaju tako veliki ugled, pre svega kod mladih i nacionalno svesnih ljudi, kao što ste Vi. Da li Vas uloga duhovnog i nacionalnog svetionika u današnje vreme opterećuje? Gledano sa strane, Vi ste svesno preuzeli na sebe žrtvu govoreći uvek, svuda i svakome istinu, rukovodeći se rečenicom velikog Dostojevskog – Sve će proći, samo će istina ostati.
Hvala Vam na poverenju za ovaj intervju i hvala na lepim rečima. Pre svega, hvala Bogu ako neko ima koristi od onoga što pišem i govorim. Veliki vladika budimski Danilo je govorio: „Sve što je u našem radu dobro je od Boga i iz riznice Crkve, a sve što je loše je od naše slabosti“. Pošto ne osećam sebe kao „svetionik“, ta uloga me ne opterećuje. Opterećuju me moji gresi i slabosti, koji su, što sam stariji, sve vidljiviji, kao i bore na licu. Voleo bih da to kažem iz smirenja, ali, avaj, to govorim samo na osnovu zdravog razuma, koji mi jasno kaže: došle su ti ozbiljne godine, a ti duhovno nazaduješ, umesto da napreduješ. Ipak, uzdam se u milost Božju, i reč oca Justina da, bez obzira na padove, treba da se držim za Gospoda makar jednom suzom i uzdahom. Što se tiče govorenja Istine, Kafka je rekao da se bez Istine ne može živeti, i da je Istina možda život sam. Između ovoga stanovišta, i činjenice da, kako kaže naš narod, ko Istinu gudi, gudalom ga po prstima biju, protiče i moj rad.
Za kraj: nikome ne preporučujem da se oduševljava bilo kime – ni mnome, naravno. Iz biblijske perspektive, to može biti štetno i opasno. I po pojednice, i po ceo naš narod. Kod proroka Isaije ( 2, 22 ) jasno se kaže da se treba proći čoveka kome je duša u nosu – jer šta vredi? Danas jeste, sutra nije, a srpski problemi su najmanje politički, a najviše moralni. Dok se moral ne obnovi, nema obnove Srba. A jedan čovek ne može obnoviti moral čitavog naroda. Kod proroka Jeremije jasno piše: „Ovako veli Gospod: da je proklet čovjek koji se uzda u čovjeka i koji stavlja tijelo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo.“ (Jerem. 17, 5)
Sveti vladika Nikolaj o reči Jeremijinoj kaže: „Kad čovek odstupi srcem od Gospoda, onda se on obično uzda u ljude i u sebe – jer u koga bi se inače mogao uzdati, kad je već odrešio svoj čun od lađe Božje. Kad je već odrešio svoj čun od lađe Božje, ne ostaje mu ništa drugo nego da se uzda u svoj čun i u čunove svojih suseda. Slabo uzdanje no – drugoga mu nema! Plačevno uzdanje nad bezdnom propasti no – drugoga nema! No, o nebo i zemljo, zašto odreši čovek svoj čun od lađe Božje? Šta bi čoveku da beži od svoje sigurnosti? Kakav račun proračuna kad nađe da će mu biti bolje osamljenu na burnim talasima nego li u domu Božjem i pokraj skuta Božjeg! S kim napravi savez kad raskide savez s Bogom? Da li s nekim jačim od Boga? Bezumlje, bezumlje, bezumlje! Da je proklet čovjek koji se uzda u čovjeka! Ovo je Bog rekao jedanput, a ljudi hiljade puta. Razočarani u svome uzdanju u ljude, ljudi su hiljade puta proklinjali onoga ko se uzda u čoveka. Bog je rekao samo ono što su ljudi i suviše dobro iskusili i iskustvom svojim utvrdili, na ime: kako je zaista proklet čovek koji se uzda u čoveka! Zato da se u Boga uzdamo, braćo moja, u Boga, koji je tvrda lađa na buri, i ne izneverava. Uzdajmo se samo u Njega, jer svako drugo uzdanje je đavolska obmana. U Tebe se uzdamo, o Gospode, tvrđo naša i utočište naše. Ti nas veži uza Se i ne daj nam odrešiti se, ako mi, po bezumlju i prokletstvu, pokušamo odrešiti se od Tebe. Tebi slava i hvala vavek. Amin.“
Krajem prošle godine konačno je završen jedan „kafkijanski“ proces u kojem ste Vi na kraju pravosnažnom presudom oslobođeni optužbi da ste javno diskriminisali LGBT lica. Očito da će taj proces ostati zapisan u istoriji kao svedočanstvo vremena u kojem živimo i u kojem, kako ste vi to lucidno definisali, vlada globalni kancer kapitalizma. Pravda je, kažu, spora, ali dostižna, međutim borba koju Vi vodite je borba protiv, čini se, samog nečastivog. S tim u vezi znamo da bez raspeća, odnosno žrtve, nema vaskrsenja. Zašto se o žrtvi i žrtvovanju sve manje govori u našoj Crkvi? Koliko je to opasno, jer izgleda da je zavladao opšti komformizam?
Taj proces je zaista bio kafkijanski, i protegao se na više od pola decenije. Hvala Bogu, razum je pobedio i sloboda govora, bar za sada, odbranjena. Zahvalan sam srpskim i ruskim intelektualcima, ali i svim sunarodnicima i sugrađanima koji su podržali borbu za slobodu mišljenja i pravo da se brane hrišćanske moralne vrednosti. Zahvalan sam i svom advokatu, uvaženoj Kseniji Majstorović, koja je bila prava heroina borbe na sudovima zemlje Srbije. Takav spoj pravne stručnosti i hrišćanske odgovornosti bio je dragocen, i veoma ohrabrujući.
Posle afere Epstin, kada se videlo da satanisti čine veliki deo svetske kvazi–elite, jasno je da se borba vodi protiv đavola i njegovih antihristovskih zakona i uredaba, čiji je cilj da pogaze i ponize lik Božji u nama i nametnu vlast zveri, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. Pitanje žrtve je, i Vi ste sasvim u pravu, ključno pitanje naše epohe. Hristos je Crkvu sazidao na Svojoj Žrtvi, koja se oprisutnjuje na svakoj Liturgiji. Nažalost, sve manje ljudi želi da se žrtvuje. Ko će da koristi naš ajfon, tako skupo plaćen, ako se mi žrtvujemo? Ili ko će da letuje na lepim destinacijama ako se mi žrtvujemo? Ipak, da bi se bilo šta duhovno i istorijski važno postiglo, nasušna je žrtva. Kako neko parafrazira oca Tadeja: „Kakve su nam misli, takav nam je život, a ko stekne mošti, zaslužuje ćivot“. Knjiga o nama, čini mi se, ne bi mogla da se zove kao knjiga vladike Tihona ( Ševkunova ), „Nesveti, a sveti“. Mi smo uglavnom „nesveti, a nesveti“. I takvi ostajemo, jer odbijamo žrtvu. Što manje žrtve i više udobnosti, to manje Hrista i Njegove svetlosti u nama.
Sveštenici, bar u Leskovcu, često s ponosom govore kako su nam crkve pune. Ipak, to je slučaj samo kada su u pitanju veliki praznici. S druge strane, s obzirom na veličinu i broj stanovnika našeg grada, poseta na Svetim Liturgijama je mizerna. Da li mislite da je Srbiji neophodna obnova određene duhovne elite i kolika je odgovornost naroda za to što je sveštenstvo takvo kakvo je?
Srbi se vraćaju Bogu i duši, ali sporije no što mogu i no što vreme nalaže. A vreme je: „Bjež`u crkvu, Kraljeviću Marko!“ Stari je to problem. Danijel Defo, pisac romana o Robinzonu, imao je jedan epigram: „Gde god da Gospod Crkvu sazda,/ tu đavo crkvicu podigne vazda./ Ako se o tome izbliza sudi-/ u crkvici je više ljudi“. Ipak, nade ima, dok god ima pokajanja. Što se tiče raslabljenih sveštenika, oni su deo naroda. Treba imati razumavanja i za njih. Čak i zarđala žica provodi struju, govorio je Vladika Nikolaj. I zbog lošeg popa Nikole niko ne mrzi Svetog Nikolu. I nama i našim sveštenicima neka Gospod daruje snage da se kajemo i da idemo putem Hristovim, a ne našim besputicama.
Prilikom jednog Vašeg izlaganja istakli ste da će srpski narod ubiti „blud i vradžbine“. Za blud je čini se jasno, ali koliko smo svesni da u našem narodu i dalje postoji ta paganština i đavolština i koliko su te vradžbine zaiste opasne po čoveka i naciju?
Pravoslavna Crkva zauzima izrazito negativan stav prema vradžbinama, gatanju, magiji, astrologiji, spiritizmu i sličnim okultnim praksama. Ove radnje se smatraju teškim grehom, odricanjem od Boga i otvaranjem vrata demonima. Vračanje je pokušaj upravljanja nevidljivim silama koje ne dolaze od Boga, već su demonskog porekla. Onaj ko se bavi vračanjem ili traži pomoć od vračara, veruje u silu demona više nego u silu Božiju. Sveto Pismo izričito zabranjuje vračanje. Koji odlaze kod vračara i gatara, ako se ne pokaju, odbijaju se od Svetog Pričešća. Vradžbinima se prizivaju nečiste sile, što može dovesti do ozbiljnih duševnih i telesnih bolesti. Pravoslavlje uči da je Bog Svemogući i da Njegova promisao upravlja svetom, kao i da su pokušaji proricanja sudbine ili menjanja realnosti magijom uzaludni i opasni. Pravoslavni stav je da se od vradžbina ne treba braniti drugim vradžbinama (tzv. “belom magijom”), već isključivo molitvom, ispovešću, pričešćem i Svetim tajnama Crkve.
Posebno se naglašava da su praznoverni običaji, od nošenja amajlija poput crvenog konca do raznih sujeverja vezanih za sahranu, takođe su oblici magijskog razmišljanja koje Crkva ne odobrava. Jedini put nam je okretanje Bogu kroz molitvu i život u Crkvi, što obezbeđuje istinsku zaštitu od demonskih sila.
Profesor Emir Kusturica u svojim najnovijim podkastima na karakterističan način objašnjava sebi i gledaocima šta znači Otkrovenje Jovanovo. Takođe, Vi govorite o „ratu poslednjih vremena“. Možete li našim čitaocima u kratkim crtama objasniti kako prepoznati simbole „poslednjih vremena“ i koje je mesto Srba u tom ratu?
Kusturica kulturom i stvaralaštvom brani Božji red protiv đavoljeg nereda, koji bi se nametnuo kao Novi svetski poredak. To je isti đavolji nered koji piruje na Ukrajini i na Bliskom istoku. Emir Kusturica stoji na straži Smisla jer je čovek Vidovdana, kao svesti o tome da „boj ne bije svijetlo oružije“, naročito kad je to sakovala oružje demonska tama.
Jer, kako je, posle Prvog svetskog rata u ogledu „Vera u kulturu“ ( objavljen 1924. u časopisu „Misao“) pisao Vladimir Velmar-Janković, Srbi su krenuli u prkos očiglednostima oružja i moći: „Narod koji se tuče za go život i ni za šta više, narod koji se bori za skup svojih ekonomskih vrednosti, sigurno bi zastao pred Albanijom i kapitulirao bi, da spase bar nešto. A mi smo, hazarderski i za volju nečeg višeg, – onog što će posle ili nikada doći – pošli dalje. „Tako je i Kusturica – hazarderski, za volju nečeg što je višnje – pošao dalje. Zato on čita Otkrovenje Jovanovo, jer je to knjiga istine o našem dobu.
Što se znakova vremena tiče, evo nekih.
1. Mnogi će doći u ime Hristovo i obmanuće mnoge (Mt. 24,5; Mk. 13, 6; Lk. 21,8). Dakle, u tom periodu pojaviće se lažni proroci,lažne mesije, osnivači novih sekti i jeresi, i mnogi će poći za njima, često u smrt (setimo se samo vođa sekte „Hram naroda“ Džima Džonsa, koji je, 1979. godine, naveo svoje sledbenike da izvrše kolektivno samoubistvo u džunglama Gvajane).
2. Biće ratovi i glasovi o ratovima između naroda i carstava (Mt. 24,6-7); naravno, to neće biti neki mali i beznačajni ratovi, nego događaji od svetsko – istorijskog značaja. Prvi i Drugi svetski rat, sa svojim milionskim žrtvama i korišćenjem oružja za masovno uništenje, takva su znamenja. Globalistička elita svetskih satanista, kako već rekosmo, sada sprema Treći svetski rat, jer je njihov cilj da čovečanstvo svedu na tzv. „zlatnu milijardu“. Ostale treba pobiti.
3. Biće velike nevolje po svetu: gladi, pomori, zemljotresi, različita nebeska znamenja (Lk. 21,11); u naše dane, umnoženje raznih prirodnih katastrofa (od kojih su neke, možda, izazvane ljudskom rukom, pomoću sistema kakav je HAARP i slično) takođe je jasan signal svega onoga što se zbiva.
4. Pravoslavni hrišćani će biti gonjeni i ubijani, a svi će ih narodi mrzeti (Mk. 13, 12-13); dovoljno je setiti se izgona preko milion pravoslavnih Grka iz Male Azije dvadesetih godina prošlog veka, užasnih pokolja nad Srbima u Jasenovcu i drugde (samo zato što su pravoslavni), krvavih žrtava komunističkog terora (po zvaničnim podacima ruska državne komisije, objavljenim 1995, komunisti su u doba Sovjetskog Saveza ubili preko dvesta hiljada samo sveštenih i monaških lica Ruske Crkve). Sada pravoslavni stradaju svuda, od Antiohije do Ukrajine. Proganjaju ih, zatvaraju, ubijaju. I Srbi na Kosovu i Metohiji stradaju kao pravoslavni.
5. Ljudi će mrzeti i izdavati jedni druge (Mt. 24,10).
Građanski ratovi, teror nacizma, komunizma i liberalnog kapitalizma, oličenog u imperiji SAD i Evropske Unije, doveli su do neviđenog bujanja mržnje i nasilja u svim vidovima, i svuda u svetu. Pogledajmo Trampov rat protiv Irana i rat NATO pakta protiv Rusije, a pomoću ukronacista.
6. Zbog porasta bezakonja, ljubav mnogih će ohladneti, a spasiće se samo oni koji pretrpe do kraja (Mk, 13,13); to se pre svega odnosi na umnoženje nemorala, koje vodi legalizaciji grehova poput utrobnog čedomorstva (abortusa) i izopačeničkog dženderizma. Zbog takvih greha, čovečanstvo se ozverava i ne može da nađe put iz mraka u koji je zašlo, jer ga ne obasjava blagodat Božja.
7. Jevanđelje će biti propovedano širom sveta, za svedočanstvo svima (Mk. 13, 10). Svi su krajevi sveta čuli pravoslavnu propoved: od Japana do Australije, od Aljaske do Argentine. To ne znači da će svi prihvatiti pravoslavnu veru – samo znači da će ona biti propovedana i posvedočena. Zanimljivo je da u SAD mnogo mladih pronalazi pravoslavno hrišćanstvo.
8. Posle velikih ratova i nesreća, svet će se ujediniti u jednu državu, kojom će vladati satanin lažni mesija, antihrist, koji će za sebe tvrditi da je „hristos“. On će, pomoću tehnologije i magije, činiti lažna čuda, kakva nikad do tada nisu bila viđena. Tražiće od svih da mu se klanjaju kao bogu i budu žigosani njegovim žigom. Ko odbije, biće gonjen. Obnoviće hram Solomonov u Jerusalimu (gde su sada džamije, Al Aksa i Omarova, koje, očito, moraju biti srušene), odakle će vladati (Mt. 24,15 – 24; Sol. 3,11; Prva Jov. 2,18; Otkr. 13, 1-8 ). Jevreji će ga prvo primiti, a zatim će se razočarati i prigrliće Hrista Istinitog, zbog čega će biti gonjeni (Rim. 11, 25-28 ).
9. Veliki znaci biće na nebu i na zemlji: sunce i mesec će se pomračiti, zvezde će padati, biće huka mora i okeana, i pokretanje nebeskih sila (Lk. 21, 25-26).
10. Na nebu će se pojaviti Krst Gospodnji, i Gospod će u velikoj sili i slavi doći da sudi živima i mrtvima. Sama Njegova pojava uništiće antihrista (Mt. 24, 30 – 31).
Sve ovo treba gledati, i o svemu razmišljati, ali se, iznad svega, molitveno spremati za doba koje dolazi. Jer, istorija ima smisla samo dok je u njoj moguće naći večnost, i dok u njoj ima onih koji traže Boga i život neprolazni. Kad toga ne bude bilo, istorija prestaje da bude svrhovita, i onda dolazi kraj. Jedina mogućnost njenog produžetka ljudima se daje kroz pokajanje, kao svecelosno obraćanje ličnosti Onome Koji je izvor života. Zato je patrijarh Pavle govorio da će Bog pomoći ako bude imao kome da pomogne.
Zajedno sa profesorom Lomparom nedavno ste imali zapaženu tribinu u kojoj ste govorili o obnovi srspkog nacionalnog interesa. Profesor Lompar govori da je moguće pronaći neki minimalni konsenzus između takozvane nacionalne i građanske Srbije. S druge strane Vi jasno govorite šta je udbaški partijski sistem doneo srpskom narodu i koliko je brozovština štetna i sveprisutna. Vidite li svetlo na kraju tunela u kojem se već decenijama nalaze srpski narod i država?
Potpuno se slažem sa profesorom Lomparom: klovnokratski režim u Srbiji, čija je osnova ustavoubistvo i razaranje svake normalnosti, može se srušiti samo ujednjinjenim snagama svih koji shvataju ustavnu demokratiju kao osnovu državnog postojanja. Jedinstvo je uslov bez koga se ne može. Kako reče Džordž Vašington: „Ako danas ne budemo jahali zajedno, sutra ćemo visiti odvojeno.“
Osnovno za naše spasenje je da se vratimo Bogu i sebi, da nas, kako reče Vladika Nikolaj, „ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom“. Zatim je tu borba za ustavno uređenu Srbiju, u kojoj će nacionalno i slobodarsko biti saglasni. I, naravno, pošto je naš problem pre svega moralni, pa tek onda politički, najbitnija je obnova morala. Raskid sa titoizmom se podrazumeva.
Početkom 2013, na Stevanjdan, slavu Republike Srpske, objavljen je manifest koji smo potpisali Boško Obradović i ja, „Demontaža ili Kako konačno sahraniti Tita“. Tu je, između ostalog, pisalo:
Razminirati i demontirati sve mitove titoizma u nacionalnoj svesti najpreči je zadatak nove srpske elite. To znači:
1. Ukinuti Brozovu zabranu povratka proteranih Srba na Kosovo i Metohiju i u Makedoniju iz 1945. godine, i tako proglasiti ideju povratka na svoje kao državotvornu ideju i nacionalni san 21. veka.
2. Rasklopiti svaku titoističku tvorevinu, osmišljenu kao političku instalaciju radi pravljenja granica unutar srpskog naroda, znači na prvom mestu ne priznavati avnojevske granice među Srbima i ukinuti autonomnu pokrajinu Vojvodinu kao najznačajniju preostalu terorističku eksplozivnu napravu postavljenu u temelje Srbije.
3. Rasklopiti bratstvo i jedinstvo kao lažnu dogmu danas preoblikovanu u evrounijatstvo, ostaviti se nebuloza i konačno pogledati kako stvari stoje sa čisto srpskog stanovišta – glasi slogan nove srpske politike, sumnjičave prema bilo kakvim integracijama u kojima se ne vidi jasan srpski nacionalni i državni interes, i okrenute novoj geopolitičkoj realnosti propasti Zapada i uspona Istoka.
4. Ukloniti NATO-omču oko vrata koju je namakao Josip Broz Tito još 1950. godine kada se opredelio za NATO i srpski narod postepeno uveo u bolest zavisnosti prema zapadnjačkim životnim modelima – preduslov je samostalnosti i nezavisnosti ne samo države, nego srpskog oblika postojanja kao ličnosti i zajednice uopšte u 21. veku.
5. Zaustaviti odlazak iz sela u grad i potom u inostranstvo, ograničavanje brakova na jedno ili dvoje dece, ubijanje privatnog preduzetništva, zadrugarstva i porodičnog posla – predstavlja prelomnu tačku obnove srpskog domaćinskog duha, povratak na svoje imanje, svojoj nezavisnosti od vlasti, svome slobodnom mišljenju, svojoj porodici, kućnom vaspitanju, preduzetničkom duhu, socijalnoj solidarnosti.
6. Poraziti hrvatsku i svaku drugu antisrpsku kulturnu politiku u Beogradu i u srpskim institucijama kulture – osvojiti i usvojiti smisao sopstvenog duhovnog nasleđa, nacionalnih primera i moralnih orijentira, označava trenutak nacionalnog buđenja koji titoistička anestezija onemogućava i odlaže već 70 godina.
7. Najvažnija tvrđava titoizma koju treba osloboditi je RTS i drugi mediji sa nacionalnom frekvencijom koji koriste državne resurse, a ne rade u korist države. Vratiti nacionalnoj prosveti i medijima slobodu obrazovanja i informisanja, izaći iz začaranog kruga titovizije koja nam je uzela pamet i dušu – znači doći sebi, osvestiti se, urazumiti se, pronaći svoju dušu i misliti svojom glavom, a ne tuđom.
8. Srpski jezik označiti kao srpski bez obzira na politička imenovanja srpskog jezika kao hrvatskog, crnogorskog, bošnjačkog, bosanskog… – predstavlja ključnu samospoznaju glavnog toka razbijanja Srba i branu daljim podelama i cepanjima nacije. Sprečiti potiskivanje i marginalizovanje ćirilice direktno znači zaustaviti dalje potiskivanje i smanjivanje države Srba na Balkanu.
9. Otkopati sve grobnice žrtava komunističkog terora krajem Drugog svetskog rata i dostojno sahraniti sve ubijene i obeležiti njihova stratišta – elementarni je civilizacijski čin od Antigone do danas i uslov pomirenja među Srbima, a označava i početak prevencije genocida, pamćenja i iznošenja istine o sveukupnom srpskom stradanju u 20. veku domaćoj i stranoj javnosti.
10. Faraonski hram kulta ličnosti i svetilište titoističke religije u Beogradu – Kuću cveća pretvoriti u Muzej žrtava komunističkog terora, a Josipa Broza Tita konačno dostojno sahraniti u Hrvatskoj kao oca nacije – završni je uslov trajne detitoizacije Srbije i oslobođenja duhovnog života srpskog naroda koji je još uvek u tamnici jugonostalgije i kroatokomunizma.
Jedina srpska politika u 21. veku koja označava konačni kraj titoizma i početak preobražaja srpske nacije i države jeste integralna politika Srpstva, koja ne priznaje granice između srpskog naroda i radi na svesrpskim integracijama – duhovnim, medijskim, kulturno-prosvetnim, poslovno-ekonomskim i državotvornim, imajući jasan cilj da ovaj vek Srbi ne završe ni u Turskoj, ni u Evropskoj, ni u Nemačkoj, ni u Vatikanskoj – već u Srpskoj, Pravoslavnoj ili Evroazijskoj Uniji na Balkanu.
Trinaest godina kasnije, nemam ništa pametnije da kažem.
Profesore, Vi predajete književnost u gimnaziji u Čačku. Kako danas ocenjujete ulogu Vuka Stefanovića Karadžića i njegove reforme? Da li činjenica da je posle Drugog svetskog rata jedino slika Vuka Karadžića stajala u školama pored Titove slike, dovoljno govori šta je bio cilj te reforme? Mi, na jugu Srbije, tek sada počinjemo da se oslobađamo tog jezičkog kompleksa, odnosno jezičke diskriminacije, koja se pohranjuje iz Beograda već osamdeset godina.
Pitanje uloge Vuka Stefanovića Karadžića u oblikovanju srpskog književnog jezika i njegovog odnosa prema dijalektima je kompleksno i često je predmet rasprava. Dok je Vuk Karadžić slavljen kao reformator koji je opismenio narod, neki ističu da je njegova reforma, zasnovana na istočnohercegovačkom dijalektu, dovela do marginalizacije drugih srpskih dijalekata i kulturnog nasleđa. Vuk je za osnovu književnog jezika uzeo štokavsko narečje, posebno istočnohercegovački dijalekat, smatrajući ga najčistijim i najpravilnijim. Kritičari smatraju da je time napravio jaz između govornog jezika većine stanovništva (naročito u Srbiji) i standardnog jezika koji je nametan. Neki savremeni kritičari smatraju da je Vukova reforma, uz podršku austrijskih vlasti (poput Jerneja Kopitara), vodila ka tome da se srpskom narodu „oduzmu“ njihovi autentični dijalekti i bogata pisana tradicija 18. veka, koja je tada proglašena “prostačkom” ili neknjiževnom.
U svom čuvenom tekstu „Srbi svi i svuda“, Vuk je nastojao da pokaže da svi štokavci pripadaju srpskom etničkom korpusu. Ovo je imalo za cilj nacionalno ujedinjenje, ali je to vodilo do sužavanja dijalekatske baze Srpstva. Isključenjem književne tradicije 18. veka, nastale na slavenoserpskom jeziku, Vukova reforma je napravila diskontinuitet sa dotadašnjom kulturom, smatraju kritičari. Branioci Vukovog dela ističu da je njegova reforma bila neophodna za demokratizaciju kulture i pismenosti, jer je književni jezik približila narodu, zamenivši slavenoserpski koji je bio razumljiv samo uskom krugu ljudi.
Naš poznati istoričar Miroslav Jovanović se, u svojim knjigama „Jezik i društvena istorija“ i „Protiv Vuka“, bavio mitologizacijom Vukove ličnosti i dela. O tome Goran Miloradović kaže: „Miroslav Jovanović je identifikovao i rekonstruisao kolektivno-psihološki mehanizam po kome nastaju stereotipi. Obično se sastoji od tri koraka: 1) Pojednostavljivanje stvarnih istorijskih zbivanja; 2) Vrednovanje stavova i osoba; 3) Identifikacija sa istorijskim ličnostima. Taj mehanizam je u konkretnom slučaju doveo do: 1) Viđenja Vuka Karadžića kao duhovnog vođe probuđenog srpstva, što je izraz mesijanskog mita o njemu; 2) Stavova po kojima Vuk Karadžić poseduje neobične pa i natprirodne osobine: besmrtnik podređen svetom cilju, pokretač razvoja, otac kulture, i sl; 3) Najzad, Vuk Karadžić se poistovećuje sa srpskom nacionalnom kulturom – tj. smatra se da je on isto što i sam narod. Nasuprot tome, stereotipi o protivnicima Vuka Karadžića sastoje se od niza iskrivljavanja i diskvalifikacija. Po, do danas preovlađujućem viđenju u stručnoj i vanstručnoj javnosti: 1) Oni su bili „idioti i ludaci“ – dug je niz personalnih diskreditacija i generalizacija; 2) Oni ne zaslužuju pažnju jer su neznalice bez poštovanja za vrednost i veličinu; 3) Oni su tradicionalisti i odrođeni od naroda (istovremeno!). Duboko ukorenjen i razgranat mit doveo je do toga da su zablude i iskrivljene predstave o prošlosti teško iskorenjivi. Kompleks problema o kojima je reč, zaključuje se, proističe iz srpskog epskog mentaliteta, sklonog mitotvorstvu.“
Zbog toga treba čitati knjigu Meše Selimovića „Za i protiv Vuka“. Ona je najobjektivnija. I treba negovati leskovački govor, jer je, kao i svi naši govori, dragocen. To nije ukidanje književnog jezika, nego njegovo bogaćenje.
Vaš Čačanin, a naš veliki vojvoda Stepa Stepanović, imajući iskustvo u oslobodilačkim ratovima dobro je znao ko su i šta su Bugari i da su oni samo jezikom Sloveni, a da su po drugim karakteristikama pravi Tatari, koji su u Prvom i Drugom svetskom ratu na našem jugu pravili takve zločine, koji se po zverstvu mogu uporediti sa onima koji su Hrvati činili u NDH. Da li su Srbi danas svesni pored kakvih suseda žive?
Evo šta kaže teolog Igor Ivković: „Zločini Bugara na okupiranoj teritoriji Eparhije timočke bili su nadahnuti šovinističkim i velikobugarskim idejama koje sežu još od Sanstefanskog ugovora iz 1878. godine. Bugari su smatrali određene delove Srbije svojim istorijskim pravom. Oni su protiv srpskog naroda u oba svetska rata pored vojne vršili ideološku, kulturnu i političku agresiju. Ova agresija ili bugarizacija se sastojala u gušenju nacionalnog i kulturnog razvitka srpskog naroda. Na okupiranim teritorijama uvođen je bugarski jezik, osnovane su bugarske škole, osporavana je srpska nacionalnost tzv. velikobugarskom koncepcijom o „Pomoravii“ i „b’lgar Moravi“. Okupiranim Srbima — tzv. „moravskim“ ili „nišavskim“ Bugarima — zabranjivana su prezimena na „ić“ i menjana na „ov“ i „ev“. Zabranjene su bile šajkače, a negde i srpska narodna nošnja. U jednom izveštaju međusavezne komisije posle Prvog svetskog rata se kaže da su bugarski zlotvori poganili srpske crkve i oltare u njima, skidali gole srpske kaluđerice, jahali srpske popove i kaluđere, pljuvali im na bradu, u slučaju interniranja terali ih peške bez zimske odeće i obuće i još tukli kundacima. U zarobljeničkim logorima upotrebljavali su ih za pranje soba, iznošenje đubreta i čišćenje klozeta. Oni su bili u tako bednom stanju da je jedan od njih umro od vašiju. Od silnog zlostavljanja neki su poremetili pameću, a neki izvršili samoubistvo (…)… Bugarski zlotvori su, po blagoslovu bugarske jerarhije, uništavali srpske crkvene arhive i ikone, prekrivali u crkvama freske srpskih svetitelja bugarskim, zabranili običaj krsne slave i dr. Bugari su pljačkali sve kulturno-istorijske spomenike, ikone, zapise, dokumenta, pa ih uništavali ili jednim malim delom poslali za Sofiju. Manastir Suvodol je sasvim bio opljačkan: sobni nameštaj i pokretne stvari odnešene, stoka poklana i oterana, manastirska šuma većim delom posečena zarad fonda vidinskog vladike. Na žalost, progon Srpske pravoslavne crkve od bugarskog okupatora nije se bazirao samo na uništavanju materijalnog blaga, već i na mučkom ubijanju sveštenika koji su bili brana protiv denacionalizacije i bugarizacije poverenog im srpskog naroda. Bilans je stravičan, jer je u periodu od trideset godina ili tačnije u sedam ratnih godina ubijeno ili umrlo od posledica interniranja 36 sveštenika Eparhije timočke.”
Evo šta piše ruski mitropolit Venijamin (Fedčenkov) u svojim sećanjima na belu armiju i generala Vrangela na Krimu: „Kao što je poznato, Bugari su i tada bili s Nemcima. Jednom sam u prodavnici sreo Bugarina oficira i rekao mu sa otvorenim prekorom:
– Kako to vi, braća Sloveni, koje je Rusija oslobodila svojom krvlju od turskog jarma, sad vojujete protiv nas?
– Mi smo – sasvim bestidno mi je na bugarskom odgovorio punački oficir – realni političari.
To jest – gde mi je korisno, tamo i služim. Zgadilo mi se u duši od takve bezdušnosti i okorelosti“.
Ovo treba pamtiti. Pamćenje je jedina nada da nam se, ne daj Bože, zlo ne ponovi. Pri čemu ja, i dalje, smatram da sa Bugarima, kao pravoslavnima, ne treba gubiti iz vida zajedničku veru u Hrista.
Profesore, u srpskoj javnosti se dosta zna o karakterizaciji srpskog naroda koju je napravio Jovan Cvijić. Međutim, malo se zna o tekstovima Jovana Dučića koji je pisao da su, na primer, Vranjanci bliži Sarajlijama ili Banjalučanima nego Leskovčanima. Ti različiti mentaliteti su naše veliko bogatstvo, ali ih nprijatelji uvek koriste da prodube razlike. Koje su to zajedinčke karakteristike svih Srba? Da li je to možda inat?
Dobrilo Aranitović, naš ugledni prevodilac i bibliograf, kaže da su srpske vrline sledeće: „Držanje date reči, blagost u odnosima, bistrina, bogoljublje, borbenost, vernost, viteštvo, vrednoća, gostoprimstvo (gostoljublje), dar pričanja (govora), darovitost, demokratska osećanja (demokratičnost), disciplinovanost, dosetljivost, dostojanstvenost, druželjubivost, društvenost, duhovitost, energičnost, etički heroizam, živa stvaralačka mašta, zavetnost, zadužbinarski duh, želja za školovanjem, zdrav razum, idealizam rada, izdržljivost, bogata imaginacija, iskrenost, istorijska tuga, istrajnost, junačka siromaština, junaštvo, kajanje, kolektivizam, marljivost, međusobne simpatije, milosrđe, miroljubivost, mistična logika, moralni realizam, nežnost, nezavisnost duha, obazrivost, ozbiljnost, osetljivost, osećaj stida, osećanje nacionalne svesti, osećanje pravde, osećanje srodstva, otvorenost, otpornost, oštroumnost, pamtljivost, patrijarhalnost, patriotizam, pobožnost, poverljivost, ponositost, poslušnost prema roditeljima, poštovanje kumstva, poštovanje predaka, poštovanje starijih, pravdoljubivost, pravoumnost, predusretljivost, prijemčivost za napredak u radu, pristojnost, promućurnost, prostosrdačnost, radoznalost, razboritost, rezervisanost, religioznost, rečitost, rodoljublje, sigurnost, samilosnost, samopouzdanje, samosavlađivanje, saosećanje, skromnost, slavno junaštvo, slobodoljublje, smernost, smisao za nematerijalno, smotrenost, snaga trpljenja, snalažljivost, snebivanje, solidarnost (ekonomska i socijalna), spremnost na praštanje, spremnost na žrtvovanje, stvaralačka fantazija, stidljivost mlađih, težnja za pravednošću, težnja za prosvećivanjem, trezvenost, umna darovitost, upornost, urednost, usavršljivost, herojska stidljivost, heroizam (junaštvo, smelost), heroizam rada, čovekoljublje, čuvanje ženske časti, čuvarnost, štedljivost.“
Mane su: „Autoritarnost, bekstvo sa sela u grad, bes, besposličenje, bračna neverstva, brbljivost, verbalizam, vizantinizam, violentnost (plahovitost, impulsivnost), vlastoljublje, gotovanstvo (parazitizam), gramzivost, grabežljivost, gubitništvo u miru dobijenog u ratu, dvoličnost (licemerje), egoizam (sebičnost), egocentrizam, žučljivost, zavedenost, zavidljivost, zapuštanje vlastite baštine, zloba (zloća), zlopamtljivost, zloupotreba izbora, izbegavanje gostoprimstva, identifikacija s agresorom, izdajstvo, improvizovanje, inat, individualizam, iracionalno rasuđivanje, isključivost, javašluk, jurnjava za funkcijama, kvaziintelektualizam, klanjanje bogatstvu, konzervativnost, kockanje, ksenofobija vladajuće klase, laganje, lakovernost, lakomislenost, lenjost, lukavstvo, ljubomora inteligencije, mazohizam, manija politiziranja, megalomanija, mekoobraština, mitomanija, moralna mimikrija, naivnost (lakovernost), nametljivost, narcizam, nacionalnihilizam, nedisciplinovanost, nezahvalnost, nemarljivost, neodržavanje datih obećanja, nepoverljivost, nepreciznost u radu, nepriznavanje tuđih zasluga, nepromišljenost, nerad, nesložnost, nesistematičnost, nestalnost, netrpeljivost, neumereno slavlje, neštedljivost, olako davanje obećanja, obožavanje vođe, ogovaranje, odsustvo kulture rada, osvetoljubivost, oholost, parničenje, pijančenje, plahovitost (violentnost), plašljivost, plemenska surevnjivost, povodljivost, površnost, podvaladžiluk, podmitljivost (potkupljivost), povodljivost, površnost, podmitljivost (koruptivnost), podmuklost, politička pretvornost, poluintelektualnost, poniznost, porodična grandomanija, potkupljivost, potreba za gratifikacijom, potuljenost, potcenjivanje realnosti, pohotljivost (čulnost), prgavost, previđanje važnih činjenica, preziranje zanata, preziranje „ženskih poslova“, prelazništvo, preobraćeništvo, prepredenost, preterivanje, preuveličano osećanje značaja (grandomanija), precenjivanje, prilagodljivost, pritvornost, prkos, proračunatost, razdražljivost i prenagljenost, razmetljivost, rajinski mentalitet, rasipništvo, samobrisanje, samoživost (egoizam), samozaborav, samoljublje i ksenofobija, samoponištavanje, samoporicanje, samoprecenjivanje, samohvalisanje, svadljivost, sitničavost, sklonost verbalizmu, sklonost improvizaciji, sklonost hajdučiji, skorojevićstvo, skučenost pogleda na svet, snebivanje, snishodljivost prema vlastima, spletkarenje, sporost, sramotno junaštvo, stvaranje neistinitih slika o svetu, strančarenje, sujevernost, sujeta, surevnjivost, surovost, taština, tvrdičluk (škrtost), tvrdoglavost, tesnogrudost, ćef, ćutljivost, udvorništvo, ulizištvo, uskogrudost, hvalisavost, čulnost (pohotljivost), častoljublje.“
Osnova Srpstva je, pak, zavetnost. Žarko Vidović, u svojim tumačenjima Njegoša, kaže da srpski narod nije istorijski, nego zavetni: „A to dalje znači da postojanju srpskog naroda – otkako je postao ZAVETNI – više nisu ni potrebni neki realni, istorijski, svetovni (povoljni) istorijski činioci i uslovi za njegovo postojanje. Nisu mu potrebni uslovi koji su istorijskom narodu neophodni: uslovi prirodni, ekonomski, državni, vojni i sl. Ne mora on živeti u povoljnoj prirodnoj okolini: može to biti kamena pustinja kakva je Crna Gora, Brda, Hercegovina, Dalmatinska Zagora, Bukovica. Ne mora biti ni ekonomski napredniji ili jači od drugih: može u tom pogledu biti i zaostao. Ne mora imati ni svoju državu: ne okuplja narod u celinu niti ga kao narod definiše država koja je PRAVNA ustanova! Ne mora biti ni naoružan: neće ga narodom činiti vojna nadmoć nad nekim. Uostalom, ni smisao postojanja nekog naroda nije u tome da (kao u Hegela) ispolji nadmoć, jer ni duh (a duh je Zavet) nije nadmoć: nije ISTORIJSKA nadmoć, nadmoć SVETOVNA, u carstvu Zemaljskom!“
Mi nismo inadžije, nego zavetno prkosni – odbijamo da se pokorimo moći. Danas je moć američka, i njen princip je objasnio Harold Pinter: „Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu“. Srbi se, gde god da su, sa tim ne mire.
I za kraj, kada ste poslednji put bili u Leskovcu, o kome se priča uvek kao o „Srpskom Mančesteru“, kao prestonici roštilja i paprike, a vrlo retko se pominje kao Nemanjin grad i metoh manastira Hilandar? Koliko znate o istoriji i tradiciji našeg kraja?
Za mene je Leskovac jedan od divnih srpskih zavičaja – Nemanjina Dubočica, kraj vojvode Nikole Skobaljića, čoveka Đurđa Brankovića koji je pobedio Turke 1454, Karađorđevog vojvode Ilije Petrovića Strelje, zvanog Delija, ali i autentičnih predstavnika srpskog građanstva, koji su zaista od Leskovca načinili središte tekstilne industrije, naš Mančester. To je grad mučenik, koji je streljan anglosaksonskim bombama na Kraljev rođendan 1944.
Evo kako je o tome svedočio Titov omiljeni Britanac, Ficroj Meklejn, našem poznatom dokumentaristi i filmologu Božidaru Zečeviću: „Dok smo doručkovali tog 6. septembra, stigla je depeša od Bila Eliota da će tačno u 11.30 časova Leskovac bombardovati formacija od 50 ’Letećih tvrđava’“, pričao je Meklejn. „Napadu tako velikih razmera nismo se nadali. Kao kad bi neko upotrebio težak kovački čekić da bi razbio jedan lešnik. No bilo je očigledno da su Balkanske vazdušne snage odlučile da svoj prvi zadatak u Nedelji pacova izvrše kako dolikuje. Sakupili smo se na vrhu brežuljka i čekali. U krošnjama drveća cvrkutale su ptice. Teško je bilo zamisliti spokojniji prizor.“
Zatim je pričao ser Ficroj o kreketanju žaba iz obližnje bare i zujanju insekata iz nekog kukuruza, dok je debelim žaračem podsticao vatru u dvorani svog zamka u Strahuru, pored fjorda Loh Fajn, u Škotskoj. Aveti Leskovca nisu mu silazile s lica.
Profesor dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, sa Veroljubom Trajkovićem autor knjige Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. Studija i dokumenti, navodi: „Civilne žrtve bile su neizbežne, a odgovornost za njihovo stradanje leži na komandi Balkanskih vazduhoplovnih snaga stacioniranih u Bariju i na partizanskom vođstvu, posebno na komandantu Koči Popoviću, koji je nešto ranije tražio bombardovanje, ne posebnih ciljeva u gradu kao u prethodnim zahtevima, nego, jednostavno, grada Leskovca… Stravično bombardovanje Leskovca Koča Popović je sa Meklejnom posmatrao sa brda Petrovac.“
„U jednom trenutku se učinilo kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh, u pravom orkanu prašine, dima i ruševina“, svedoči Meklejn. „Do naših ušiju doprla je strašna buka, tako jaka, da se činilo da će nam prsnuti bubne opne.“
„Bilo je jezivo“, priseća se Jovan Miljković (84) iz Leskovca, nastavnik u penziji. „Pošto je savezničko bombardovanje bilo i 31. avgusta, moja porodica je od tog dana svakog jutra oko osam sati bežala iz grada u obližnje selo Rudare. Nismo, dakle, bili u samom gradu, ali kada smo se po podne vratili, Leskovca kao da više nije bilo. Pustoš je reč koja bi najbolje opisala ono što smo zatekli. I hiljade poginulih i ranjenih.“
Meklejn završava: „Ponovo je zavladala tišina, koju je prekidalo samo naricanje neke žene. Rekli su mi da je imala rođake u gradu. Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom dok je grad obavio žestoki plamen. Čak su i partizani bili potreseni… Kad sam se okrenuo, poslednje što sam spazio bila je grupa pobednički raspoloženih partizana, koji su igrali kolo oko jedne od mnogobrojnih vatri. Njihove crne siluete, ocrtane pred plamenom, činile su mi se kao pakleni demoni.“”
Po ratnom zločincu, Brozovom slugeranji Koči Popoviću, zove se današnja srpska diplomatska akademija, a ne zove se po Jovanu Ristiću, našem najvećem diplomati 19. veka, posle čijeg svedočenja na Berlinskom kongresu je Leskovac ušao u sastav Srbije.
Uvažena koleginica iz Gimnazije u Leskovcu, Biljana Mičić, poslala mi je knjigu leskovačkog letopisca, Save Dimitrijevića, „Kamenj na pamet“ – svedočenja onih koji su preživeli „savezničke“ bombe.
Za mene je Leskovac i Jovan Pejčić, veliki srpski umnik, istoričar književnosti i svedok neprolaznih vrednosti. Jovan Pejčić rođen je 1951. godine u Bošnjacu kod Leskovca.
Povodom sedamdesetpetogodišnjice njegovog rođenja, imali smo nedavno skup u Andrićevom institutu u Andrićgradu.
Godine života i truda posvetio je Pejčić leskovačkom Rusu, umnom i čestitom Nikolaju Timčenku, čijeg oca, beloemigranta, komunisti, čim uđu u, od „savezničkih“ bombi razoreni grad one 1944, osuđuju na smrt. Nevinog, naravno. Nije sarađivao sa okupatorom, ali je bio – beloemigrant. „Ontološki“ sumnjiv revoluciji. Spasile su ga, na način kako se to samo u našoj fantazmagoričnoj stvarnosti može desiti, posledice angloameričkog bombardovanja Leskovca. Naime, pošto je skromna gradska biblioteka bila uništena, svemoćni Krcun u poseti pita lokalne seize: „Šta da se radi? Komunizam je za prosvećivanje radnika i seljaka, a knjiga koje bi poslužile toj svrsi – nema. Spalile ih bombe, koje je navodio njegov saborac Koča Popović sa Ficrojem Meklinom u pozadini. Onda se neko seti Timčenkovog oca, koji je imao veliku biblioteku biranih naslova. Krcun mu ponudi život u zamenu za biblioteku – i ovaj pristane. Sam Nikolaj Timčenko (1934–2004) bio je divno čudo naše stvaralačke unutrašnjosti (da ne zaboravimo: provincija je, danas, drugosrbijanska „beogradština“, a ljudi poput Timčenka dokaz su da naša istinska kultura uvek ima svoju odstradanu dubinu i dragocenu unutrašnjost). Novinar i lektor lokalnih novina, urednik leskovačkog časopisa za kulturu, književnost i umetnost Naše stvaranje, bio je izvrstan književni kritičar i istoričar, esejista i filosofski pisac. Rukopisna zaostavština Nikolaja Timčenka sadrži više tomova esejističko-kritičkih i monografskih radova. O njegovoj zadužbini se, godinama uporno i predano, stara, između ostalih, i Jovan Pejčić.
Na svoju sramotu, nikad nisam bio u Leskovcu. Nastojaću da dođem, zaista, u ovaj dragoceni srpski kraj. Vaše pitanje doživeo sam kao nalog, koji sam dužan da ispunim. To je, naravno, prijatna dužnost, i radujem se svom susretu sa Leskovcem, ako Bog da.
Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Profesor je srpskog jezika i književnosti, publicista, prevodilac, novinar. Autor je i priređivač niza knjiga.
Naslovna fotografija: „Catena mundi“
