Postoje trenuci u istoriji ljudskog postojanja koji redefinišu putanju vremena, koji ljudske živote usmeravaju u potpuno nove tokove – tokove za koje nisu bili spremni. Svet je početkom dvehiljaditih godina, bar sa evropskog stanovišta, ušao u jednu mirnu fazu. Činilo se da je američki neoliberalizam pobedio, da su SAD jedini svetski hegemon, te da manje-više kontroliše čitavu planetu uz svoje poslušne satelite na zapadu Evrope i na Dalekom istoku. Takva situacija je, uz određene trzavice, trajala pune dve decenije.
Ipak, pandemija korona virusa kao, iz ove perspektive, jedan veliki socio-psihološki eksperiment, uvela nas je u novo razdoblje istorije. Koliko je zapravo bilo predviđeno da pandemija traje i da li je ona ispunila očekivanja onih koji su od nje imali najviše koristi, pitanja su na koja će istorija dati odgovor. Ono što sada možemo zaključiti jeste činjenica da je postkoronalnom svetu novu dinamiku dala Specijalna vojna operacija Rusije koja je počela februara 2022. godine. Za četiri godine trajanja ovog sukoba pokrenula se količina vekovnih događaja. Možemo sa sigurnošću potvrditi da ove četiri godine, koje mi još uvek živimo, predstavljaju rađanje novog sveta, a porođaj je u prirodi najmučniji proces, zato i ne čudi što ovaj društveni porođaj novog sveta prati tolika brutalnost, ratovi, nasilje.
Čini se da niti jedna zemlja u svetu ne može da zaobiđe pomenuti proces, a Srbija, naravno, nije izuzetak. Vrtlog kreacije novog geopolitičkog poretka, zahvatio je i srpski brod. Međutim, namera autora nije da analizira mesto naše zemlje u tom vrtlogu, već je namera da čitaocu predoči ono što zbog te oluje ne primećujemo ili ne želimo da primetimo.
Metafora često najbolje ume da dočara realno stanje na terenu, pa ćemo nastaviti sa prethodnonavedenom analogijom. Ako svetski događaji, na čelu sa ratom američko-izraelske koalicije protiv Irana i već četvorogodišnji rat NATO-ukrajinske koalicije protiv Rusije, predstavljaju oluju, jasno je da su u središtu oluje sami akteri događaja. Srpski brod je na periferiji te bure. Ona ga zahvata, ali uz dobru posadu oluja se može zaobići. Srpski brod ima mnogo veći problem. Brod je bušan, neko je duboko oštetio osovinu grdosije u vidu Kosova i Metohije, a čini se da su to uradili sami članovi posade, pre svega svojim nemarom. Lađa tone, a niko ne preduzima ništa kako bi istu pokušao da popravi, da zakrpi. Umesto toga, sve oči su uprte u oluju, a posada sve čini kako bi u istu što dublje ušla, te kako bi se za potonuće broda okrivila oluja, a ne posada.Ipak, pandemija korona virusa kao, iz ove perspektive, jedan veliki socio-psihološki eksperiment, uvela nas je u novo razdoblje istorije. Koliko je zapravo bilo predviđeno da pandemija traje i da li je ona ispunila očekivanja onih koji su od nje imali najviše koristi, pitanja su na koja će istorija dati odgovor. Ono što sada možemo zaključiti jeste činjenica da je postkoronalnom svetu novu dinamiku dala Specijalna vojna operacija Rusije koja je počela februara 2022. godine. Za četiri godine trajanja ovog sukoba pokrenula se količina vekovnih događaja. Možemo sa sigurnošću potvrditi da ove četiri godine, koje mi još uvek živimo, predstavljaju rađanje novog sveta, a porođaj je u prirodi najmučniji proces, zato i ne čudi što ovaj društveni porođaj novog sveta prati tolika brutalnost, ratovi, nasilje.
Najveću tragediju predstavlja to što se niko protiv kormilara i posade ne buni, te što niko ne govori da je osovina broda problem, već svi, od topadžija, preko kuvara, do robova koji veslaju, za posrnuće čekaju da okrive oluju.
ANALIZE I ANALITIČARI
Uspešnost jednog projekta zavisi od poverenja „običnih ljudi“ u isti. S tim u vezi, mnoge apsolutističke države koje su uspevale da prošire značajno svoj uticaj i svoju teritoriju, shvatile su da je propaganda jednako bitno oružje, ako ne i bitnije, od pušaka, bombi i aviona. Najpoznatiji ministar propagande jeste nacista Jozef Gebels. Iako u vremenu delovanja nemačkog propagandiste nije bilo masovnih medija u formatu u kojem oni danas deluju, principi funkcionisanja su ostali isti.
Najbitnije jeste čemu ili kome se pridaje medijska pažnja. Sam sadržaj je sekundarna stvar. Cilj propagande jeste stavljanje marginalne stvari na pijedestal medijskog neba i u suprotnom smeru bacanje krucijalnih stvari u medijski špajz. Problem 21. veka jeste to što je sve teže utvrditi odakle se i za čije interese propaganda širi. Vršenje umne kontrole, zbunjenosti i straha evoluiralo je od vremena nacističke Nemačke. Dok je u Trećem Rajhu država imala monopol nad medijima, te se jasno mogao definisati naručilac, izvođač, kao i ciljna grupa propagande, danas je to sve pomućeno i isprepletano. Čak i da uspemo da prozremo kroz proagandu, teško ćemo pronaći ko iza iste stoji.
Još jedan od problema novog, digitalnog doba i masovnih medija, jeste nesvesno učestvovanje u propagandnim aktivnostima, te davanje legitimiteta propagandistima na taj način. Tu leži srž našeg problema. Od 2022. godine mnogi dokazano nacionalno svesni intelektualci su, paradoksalno, nesvesno radili upravo protiv nacionalnih interesa za koje se zalažu.
Postavlja se pitanje kako je to izvedeno. Prefinjeno, gebelsovski, mnoga značajna imena su gostovanjima u određenim emisijama, podkastima i drugim formatima, govoreći o jednoj temi konstantno, izveli upravo gorepomenutu formulu o „pijedestalu i špajzu“. Provodeći sate, dane i noći analizirajući Rusiji, Palestinu ili Iran, intelektualci su činili medveđu uslugu srpskom narodu. Davali su mu opijum.
Tako, danas znamo sva sela u Donjeckoj oblasti, znamo svako ostrvo u blizini Hormuškog moreuza, znamo gde su američke vojne baze na Arabijskom poluostrvu, ali bi nam trebalo dosta vremena da na karti nađemo Gračanicu, Prizren, Peć, pa čak i Leskovac, Prokuplje ili Rašku.
Narod je potpuno umrtvljen i kroz godine mu je uspešno otuđen pojam svete zemlje, pojam Kosova i Metohije. Za, istorijski gledano, veoma kratak vremenski period, stvoreno je potrošačko, komformističko društvo, koje živi po principu „u se, na se i poda se“. Najtužnije je što su u tom zločinu sudelovali svi oni (ili svi mi) koji se bave srpskim društvom, a koji su (ili koji smo) sve vreme ćutali.
Momo Kapor, prepričavajući razgovor sa čuvenim Nikitom Mihalkovim, istakao je jednu misao čuvenog ruskog umetnika. Naime, Mihalkov smatra da se osnovna razlika između slovenskog, ili čak u širem smislu gledano „istočnog“ i „zapadnog“ načina života, ogleda u postavljanju jednog naizgled jednostavnog pitanja o životu – zapadnjaci sebi postavljaju pitanje „kako živeti?“, a mi se s druge strane pitamo „zbog čega živeti?“.
Stepen ličnog, ali i kolektivnog otuđenja pokazaće vam informacija, ako budete dovoljno iskreni prema sebi poštovani čitaoci, kada ste poslednji put postavili pitanje o smislu, a ne o kvalitetu vašega života.
PROPAST KOJA (NI)JE DOŠLA ODJEDNOM
Period od 2022. godine, pa do danas, jeste osnova ovog teksta, i upravo se u tom četvorogodišnjem ciklusu desilo štošta i sa južnom srpskom pokrajinom, te su se problemi na globalnom nivou poklopili sa onima na našem jugu.
Te dvadset i druge godine trećeg milenijuma, tenzije su se digle na KiM-u. Naime, privremene institucije u Prištini zabranile su korišćenje srpskih tablica sa registarskom oznakom „KM“ (oznaka za Kosovsku Mitrovicu). Krajem pomenute godine doneta je odluka da se neće dopuštati izdavanje novih srpskih tablica, te da će srpske tablice biti važeće samo do datuma isticanja saobraćajne dozvole svakog pojedinačnog vozila. Ta odluka je ispraćena uz nešto veću medijsku pompu, bilo je uveravanja sa raznih strana da do takvog jednostranog akta ne sme doći, ali realnost je pokazala da su do sredine 2023. godine svi Srbi prinudno prešli na „kosovske“ tablice.
Strateški neprijatelj Srbije, videvši popustljivost naše zemlje i totalnu letargiju našeg naroda, nije dugo čekao na sledeći potez. Početkom 2024. godine sa Kosova i Metohije proterane su srpske pošte i banke. Opet, još jednom, reakcija je ista. Nekoliko saopštenja, poneka protestna nota administrativnim pacovima iz Brisela, postavljanje montažne banke i pošte na administrativnim prelazima, i to bi bilo sve.
Terorističko-okupatorski režim u Prištini je dobro shvatio leskovačku (ili južnjačku) poslovicu: „Magare se tepa dok je u blato“. Prošlo je nešto više od godine, a Kurti je uočio da može komotno da zabije poslednji ekser u srpski kovčeg na Kosmetu. Krajem prošle godine rodila se ideja potpune integracije srpskog školstva i zdravstva u „kosovski“ sistem, a ona bi bila omogućena, sada već čuvenim, „Zakonom o strancima“.
Taj zakon, čije je donošenje bilo zakazano za 15. mart, pre nešto manje od mesec dana, ukinuo bi i ono malo prava Srba, te bi pripojio i poslednje dve srpske institucije u južnoj nam pokrajini. Takođe, svi Srbi bi morali da imaju „kosovske“ dokumente.
Odgovor je ovoga puta bio malo drugačiji. Diplomatsko delovanje Srbije išlo je u pravcu odlaganja pomenutog zakona. Ipak, još jednom se potvrdila misao Nikola Makijavelija da se rat (u ovom slučaju diplomatski i medijski) može odložiti samo na sopstvenu štetu. Od odlaganja suštinski nije bilo ništa, osim sopstvene štete. Zakon je praktično počeo sa primenom. Srbima je dat rok od tri meseca za preuzimanje dokumenata takozvane države, a studenti Univerziteta u Prištini će dobijati privremene boravišne dozvole u trajanju od dvanaest meseci.
I to bi bilo to. Priča se približava prirodnom kraju. Prirodnom u odnosu na ono ko smo postali i u kom pravcu trenutno idemo.
ŽRTVA KOJE NISMO DOSTOJNI
Devetog aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama, borba koja je utvrdila i potvrdila srpsko viteštvo i stradalništvo u dvadesetom veku. Dakle, ovih dana obeležavamo 27 godina od početka te poslednje srpske epopeje jednog dugog i tragičnog veka.
Godišnjica Košara jeste bila glavna inspiracija autoru za pisanje ovih redova. To junaštvo, takav uspeh prekidanjem operacije „Strela“, u jednoj poptpuno nesrazmernoj borbi, gde su Srbi delovali kao čuveno „Galsko selo“ protiv „celog sveta“, mora da izazove svako divljenje. Samo nešto više od dve i po decenije kasnije, narod koji je iznedrio takve junake, neprepoznatljiv je.
Iako u ovoj nedelji, u ovogodišnjoj Strasnoj sedmici, obeležavamo godišnjicu početka bitke, provokacije i konstantni napadi od strane albanskih terorista i regularne vojske sa albanske strane, krenule su mnogo pre pomenutog devetog aprilskog dana.
Žrtva jednog takvog napada 28. jula 1998. godine, u rejonu karaule Košare, bio je Leskovčanin Radoš Cerović. Njegov zadatak bio je da izvuče komandanta Gorana Ostojića, koji je od terorista napadnut iz zasede. U toj akciji osim Cerovića i Ostojića, poginuli su i Dragan Dušanić i Srđan Stančetić.
Krvavi tragovi Košara počeli su od leta 98. godine i baš će to mesto na kome je naš Leskovčanin među prvima ostavio život, postati srpski Termopil modernog doba. Iz današnje perspektive možemo se zapitati da li je Radoševa žrtva bila uzaludna. Njegov Leskovac, danas, skoro 28 godina posle junačke smrti Radoševe, na raznim forumima, raznorazni „naučnici“ albanske nacionalnosti svojataju, i tvrde kako imaju tapiju na Šop-Đokićevu kuću u centru Leskovca.
Ipak, bez obzira na duhovno stanje srpskog naroda, bez obzira na albansku jagmu za Kosovo i Metohiju i jug Srbije, ne smemo nikada reći da je žrtva junaka sa Košara bila uzaludna. Oni su svoje ognjište branili životom i odbranili su ga. Mi u ovom kontekstu možemo samo sebi postavljati pitanje da li smo njih danas dostojni.
Kako je govorio blaženopočivši patrijarh srpski Pavle: „Kosovo će u 21. veku biti mera i provera svih nas, od skromnih trudbenika do patrijarha i vođa srpskog plemena. Ne budemo li dostojni Kosova nećemo biti dostojni ni svog zemaljskog postojanja. Nestaćemo kao da nas nije bilo, a na našem mestu živeće neko drugi“.
Odgovor se iz svega sam nameće – nismo dostojni. Nadajmo se i molimo se Svetvorcu da će se uskro iznedriti neka nova generacija koja će biti dostojna i koja će svoje intelektualne, duhovne i fizičke kapacitet usmeriti u poptunosti ka resuverenizaciji svetih srpskih zemalja.
Slava junacima sa Košara!
