Sudbine malih mesta, nažalost, ostaju zaboravljene, nezapisane, nezapamćene. Istorija je okrutna nauka i ona ne prihvata velike anegdote malih mesta, niti malih ljudi, ali zato usvaja svaku sitnicu velikih mesta i velikih ljudi. Mala mesta se jedino pamte po tragedijama, pa tako i mi sada obrađujemo jednu veliku tragediju.
Ipak, da bismo potpuno razumeli kontekst i razmeru tragedije, potrebno je izučiti događaje neposredno pre samog događaja. Zato smo mi izabrali da druga tema na ovom projektu bude život Bojnika između dva rata.
O ovom periodu varošice na jugu Srbije, podno Radana, nije ostalo mnogo podataka. Zabeleženo je da je mesto doživelo blagi privredni rast posle Prvog svetskog rata. Taj podatak i ne čudi s obzirom da je Bojnik neraskidivo privredno povezan sa Leskovcem, a Leskovac je tada proživljavao svoje zlatno doba. Takođe, bitno je reći da je Bojnik bio, kao donekle i sada, pretežno poljoprivredno mesto sa seoskim stanovništvom. Postojali su seljani sa velikim zemljišnim posedima i upravo su oni, prodavajući svoju robu po većim mestima donosili najviše kapitala u Bojnik i pomagali da se Bojnik razvije.
Istorija je međutim mnogo bolje zapamtila političku situaciju u Bojniku dvadesetih godina prošlog veka, a upravo nam ona može pomoći u razumevanju Krvavog februara.
Iako se u Bojniku, kao uostalom i u celoj Srbiji, većinom smenjivala radikalska i demokratska vlast, najznačajnije međuratno političko ime nije pripadalo niti jednoj od najveće dve stranke, to je bio Nikolaj Dinić.
Kao najistaknutiji sledbenik Svetozara Markovića na jugu Srbije, Dinić je još 1903. godine stupio u Srpsku socijal-demokratsku stranku. Nikolaj je bio napredni zemljoposednik iz sela Donje Konjuvce i bio je poznat po aktivnom političkom angažovanju. Za vrlo kratak period stvorio je seoske organizacije stranke, i to u sledećim mestima: Donje Konjuvce, Gornje Konjuvce, Kosančić, Bojnik, Orane, Lebane.
Po formiranju KPJ-a, te seoske organizacije postale su deo komunističke partije, ali posle „Obznane“ i zabrane rada Komunističkoj partiji (1920), gase se i ovi seoski odbori. Dinić, bez obzira na takvu situaciju, ostaje značajan politički faktor i uživa veliku popularnost u narodu tokom celog međuratnog perioda.
Politički podaci nam govore da je bojnički kraj po svemu revolucionaran. Prvi su se pobunili protiv okupacije od strane Bugara u Topličko-jablaničkom ustanku, ali se čini da su i prvi na jugu prihvatili socijalističku, tada vrlo naprednu ideju.
Čini se, da je upravo odlika revolucionara i slobodara „upala u oko“ okupatoru, te da su Bugari i Nemci hteli da što brže i bolnije ugase taj žar za slobodom. Nisu uspeli.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Krvavi februar u Bojniku – uzroci i posledice“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje opštine Bojnik.
