Dragoslav Mihailović bio je jedan od onih pisaca koji su celu svoju književnost podigli na jednostavnosti, temeljnosti i istini. Rođen u Ćupriji, u običnoj, radničkoj porodici, ponikao je u okolini koja je kasnije uticala na njegovo stvaralaštvo.
Kada je imao tek dvadeset godina, Mihailović je uhapšen i poslat na Goli otok. Bio je tek student, klinac koji je jedva zakoračio u život, a odjednom se našao u jednom od najbrutalnijih logora posleratne Evrope. To iskustvo nije samo obeležilo njegovu mladost — ono je postalo moralno jezgro njegove književnosti. Uprkos tome o Golom otoku je pisao bez mržnje i bez patetike.
Šezdesetih godina u srpsku književnost ulazi kao pripovedač koji se ne okreće modernističkoj apstrakciji, već ostaje veran realnom govoru ljudi koji ga okružuju. Njegovi likovi nisu salonski intelektualci, nego sirotinja, žene sa sela, predratni mangupi i oni koji su u prošlom veku gurnuti na margine istorije. Mihailović je verovao da je svaki čovek vredan književnosti.
Roman i drama „Kad su cvetale tikve” doneli su mu ogromnu popularnost. Priča o beogradskom mangupu Ljubi Sretenoviću Munji, o bokserima, kafanama i ljudima sa ruba, istovremeno je bila i priča o vremenu koje je guralo obične ljude u šake istorije. Kada je drama zabranjena 1969. godine, postalo je jasno da Mihailović ne piše samo „socijalnu priču“, već i ono što vlast ne voli da čuje.
A onda je došao „Petrijin venac”, jedan od najlepših i najpotresnijih romana srpske književnosti. Petrija Đorđević, žena iz Pomoravlja koja priča o svom životu, postala je simbol one ogromne tihiје Srbije koja je ćutala decenijama.
Kasnije, kroz „Čizmaše” i naročito kroz višegodišnji dokumentarni ciklus „Zlotvori”, Mihailović je postao hroničar mračnog lica jugoslovenskog 20. veka. U tim knjigama nema književnih trikova – to su svedočenja, arhivi, imena, datumi, sećanja, ljudi koji su prošli kroz logorski sistem i izašli iz njega kao senke. Tim delom on je učinio možda i najveću uslugu našem kolektivnom pamćenju: zapisao je ono što bi, da je zavisilo od sistema, ostalo zauvek neispričano.
Ipak, ono što ga izdvaja nije samo tema, nego ton. Mihailović nikada nije pisao iz gorčine. Nije se svetio. Nije vikao. Njegova književnost je mirna, često tiha, ali upravo zato razorna.
Zbog svega toga, Mihailović danas stoji kao jedan od najvažnijih srpskih pisaca druge polovine 20. veka: hrabar, pošten, precizan i duboko human. Bio je čovek koji je svojim delom obeležio književnost, ali i način na koji ova zemlja misli o sopstvenoj prošlosti. Davao je glas onima koji ga nisu imali.
