normiranje jezika. Službeni jezik u kraljevini bio je srpsko-hrvatsko-slovenski, što je dodatno razjedinjavalo već nesložnu zemlju. Važnost kontrole jezika i kakvog-takvog lingvističkog jedinstva za kreiranje stabilne nacije, uočila je komunistička vlast.
Za vreme SFRJ 1954. godine, dolazi do čuvenog Novosadskog dogovora. Službeni jezik u Jugoslaviji postaje srpskohrvatski, a svi viđeniji književnici i lingvisti počinju da sarađuju na kreiranju jedinstvenog rečnika i istoventne istorije književnost.
„Mir“ je trajao svega 13 godina.
1967. godine doneta je Deklaracija o imenu i položaju hrvatskog književnog jezika. Deklaraciju je potpisalo više od 140 intelektualaca iz 18 kulturnih organizacija. Pre svega je kritikovana svojevrsna „srbizacija“ jezika i književnosti, a izvlačili su se i negativne strane „Novosadskog dogovora“. Jedan od potpisnika je bio i Franjo Tuđman, tada direktor „Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske“.
Kao odgovor na „Deklaraciju“, 42 srpska pisca potpisuju „Predlog za razmišljanje“, čija je osnovna teza bila razdvajanje srpskog i hrvatskog jezika. Drugi odgovor usledio je 1969. godine, kada beogradske „Književne novine“ počinju da izlaze samo na ćirilici. Konačno, godinu dana kasnije, Hrvati prestaju da sarađuju na izradi rečnika SANU.
1971. godine postavlja se pitanje posebnosti jezika u Bosni i Hercegovini. Muslimanski lingvisti, na čelu sa Imamovićem, zahtevaju „kulturni preporod kod muslimana“. Zahtevi su išli u pravcu uvođenja predmeta „muslimanske istorije i književnosti“ u svim školama u okviru SR BiH. „Preporod“ je potkačio i uticajne književnike poreklom iz Bosne i Hercegovine. Muslimani su zahtevali od Meše Selimovića i Skendera Kulenovića da se „izjasne“. I jedan i drugi stavili su do znanja da pripadaju srpskoj književnosti, te su obojica svoj rad i život nastavili u Beogradu.
Dakle, pre Hrvatskog proleća, pre Maspok-a, dogodila se Deklaracija. Pre prvog pominjanja bošnjačke nacije, tražen je muslimanski kulturni i lingvistički preporod. Nemojmo potcenjivati moć jezika. Za samo nekoliko godina, pomoću „posebnosti“ jezika, kreirana je jedna država koja nikada nije postojala (sem za vreme nacističke Nemačke) i stvorena je jedna potpuno nova nacija.
Vrlo lako, u bliskoj budućnosti, nekome može pasti na pamet da od dijalekata srpskog ponovo kreira jezike, a od novih jezika da opet stvara države i nacije.
HILJADU PUTA IZGOVORENA LAŽ
Postoji jedna izreka koja glasi – hiljadu puta izgovorena laž postaje istina. Ova rečenica je sa više aspekata nemoguća i netačna. Ako uzmemo hrišćansko, pa čak i neka od antičkih grčkih učenja, Istina je jedna i ona ne može biti ništa drugo sem toga što jeste. Tome možemo dodati i logički problem – laž nikada ne može postati istina. Ipak, ono što je ovom, pomalo već izlizanom, frazom htelo da se kaže, jeste da hiljadu puta izgovorena laž može da postane čovekovo nepokolebljivo uverenje, čovekov aksiom. Isto je tako i sa narodima, i upravo zbog toga nam je izreka o hiljadu puta izgovorenoj laži bitna u ovom kontekstu.
Velike patriote i optimisti u pogledu srpskog nacionalnog pitanja, koji kulturnu diskriminaciju svode na nivo unutarnarodnog zadirkivanja i međugradskog rivaliteta, ne mogu nikako da uoče suštinu i dubinu problema. Prema njihovom mišljenju, mi znamo šta je naše, znamo ko smo i šta smo te bez obzira na stanje u društvu Srbi će ostati Srbi.
Za opovrgavanje tog izrazito optimističnog pogleda, potreban nam je primer samo jednog grada – Kumanova. U oktobru 1912. godine dogodila se jedna od najvažnijih bitaka u Prvom balkanskom ratu, gde je srpska vojska oslobodila ovaj grad od Turaka. Potrebno je videti kako se promenio naš pogled prema Kumanovu za samo 113 godina (istorijski, Kumanovska bitka je bila „juče“).
Za naše dedove i pradedove, to je bilo srpsko mesto za koje su oni ginuli. Naši očevi posmatrali su ga kao jugoslovenski grad u kome žive Makedonci. Za našu generaciju, Kumanovo je grad u drugoj, nezavisnoj državi. Kumanovo je grad gde se bez problema vijori OVK zastava, i mi prosto nemamo ništa s tim – to nije naša zemlja.
Danas, svi smatramo da je Prizren srpski grad, a da li će tako biti za 50 godina? Da li će naši potomci za 100 godina Leskovac doživljavati kao svoju domovinu?
Prvi obrisi separatizma, izazvani višedecenijskim omalovažavanjem juga Srbije, već su vidljivi. Oni se ispoljavaju kroz odnos mladih ljudi na jugu, prema ostatku Srbije. Postoje dve krajnosti, to jest dve grupe.
Prva, ima toliki animozitet prema prestonici svoje zemlje, da prezire sve što dolazi odatle i smatra da južnjaci sa Beograđanima ne dele isti mentalitet, kulturu, jezik.
Druga, ima odbojnost prema svom gradu, jer zavičaj posmatra kao ozbiljnu provinciju. To zaista možemo oceniti kao neku vrstu Stokhomskog sindroma. Takvi ljudi se stide svog govora, svog porekla i često izbegavaju da priznaju odakle potiču.
I jedni i drugi predstavljaju odličnu podlogu za buduće podele.
Ukoliko ne shvatimo stepen našeg nejedinstva, i ukoliko povodom toga nešto ne uradimo brzo, nikakva „intervencija spolja“ nam neće trebati, sami ćemo se uništiti. Srpsko razjedinjenje je došlo do tog nivoa, da nas u relativno bliskoj budućnosti, može zadesiti neslućena tragedija.
Iz ove perspektive nije nezamislivo da neki naš praunuk ili čukununuk, pomisli da je Torlak, Bugarin, Albanac, i da su mu smrtni neprijatelji Srbi iz, recimo, Šumadije.
