Pre nekoliko dana, tačnije u četvrtak 29. januara, obeležena je godišnjica rođena jednog od najvećih ruskih pisaca, Antona Pavloviča Čehova. Prošlo je 166 godina otkako je na svet, u mestu Taganrog u Rostovskoj oblasti, došao majstor kratkih priča i pripovedaka.
U okviru rubrike „Književni utorak“ već je bilo govora o Čehovu, ali smo u tom tekstu doneli Čehovljevu definiciju kulturnog čoveka, te se tada nismo podrobnije bavili Antonovim životom i delom. Danas je za tako nešto savršena prilika.
Zajednička stvar svakom velikom piscu jeste da je svaki ponaosob prošao kroz određenu muku, patnju, nepravdu. Čehov nije izuzetak.
Strogi porodični odnosi i rano iskustvo siromaštva snažno su uticali na njegovo formiranje i kasnije interesovanje za „male ljude“, njihove unutrašnje sukobe i tihe tragedije. Nakon bankrota oca, porodica se seli u Moskvu, gde Čehov završava školovanje i upisuje Medicinski fakultet. Još tokom studija počinje da piše kratke humorističke i satirične tekstove za novine i časopise kako bi izdržavao porodicu, a kasnije se potpuno afirmiše kao književnik. Ipak, nije napustio lekarski poziv, koji je smatrao svojom moralnom obavezom prema ljudima.
Čehovljevo pripovedačko delo obuhvata više od šest stotina pripovedaka i predstavlja vrhunac kratke prozne forme. Njegov stil odlikuju jednostavnost izraza, preciznost i suptilna ironija. Umesto razvijene fabule i jasnog raspleta, on prikazuje fragmente svakodnevnog života, u kojima se iza spoljašnje običnosti otkrivaju duboki psihološki i egzistencijalni problemi. Likovi su često ljudi prosečnih sudbina, sputani društvenim okolnostima, navikama i sopstvenom pasivnošću. Među njegovim najpoznatijim pripovetkama su: „Dama sa psićem“, „Čovek u futroli“, „Smrt činovnika“, „Kameleon“ i „Paviljon br. 6“.
Posebno mesto u svetskoj književnosti zauzima njegovo dramsko stvaralaštvo, kojim je izvršio prelom u razvoju moderne drame. Čehov je napustio tradicionalnu, spoljašnju radnju i u središte drame postavio unutrašnji život likova, njihove neostvarene snove, razočaranja i neizgovorene konflikte. U dramama „Galeb“, „Ujak Vanja“, „Tri sestre“ i „Višnjik“ gotovo da se ništa ne dešava, ali se upravo u toj prividnoj statičnosti otkriva duboka drama promašenih života i prolaznosti vremena. Ključnu ulogu u scenskom uspehu ovih dela imalo je Moskovsko hudožestveno pozorište i rad Konstantina Stanislavskog, čija je interpretacija Čehovljevih drama uticala na razvoj savremenog pozorišta i glumačke umetnosti.
Čehov je bolovao od tuberkuloze, bolesti koja je trajno obeležila njegov život i dovela do prerane smrti u četrdeset i četvrtoj godini. I pored kratkog života, ostavio je izuzetno snažan i trajan trag u književnosti. Njegovo delo imalo je veliki uticaj na pisce i dramaturge 20. veka i ostalo simbol moderne književnosti koja se bavi unutrašnjim svetom čoveka, tišinom, nagoveštajem i neizrečenim.
