Sa prošlog teksta i pojedinačnog junaštva i čojstva prelićemo te osobine na čitav jedan narod.

Radan planine je sa svih svojih strana okupila najhrabrije i najsmelije od onoga što srpsko pleme može da ponudi.

Te osobine se, naravno, najbolje ogledaju u najsvetlijim stranicama srpske istorije – Prvom svetskom ratu.

      Prvu priču o Radanu i Velikom ratu započinjemo posle slavnih pobeda na Ceru i Kolubari. Nemačka je uočila da njihovi saveznici iz Beča nisu dovoljno spretni i spremni da se sukobe sa Srbima sami i zato šalju svog generala Makenzena da porobi pobednički srpski narod i vojsku.

Makenzen je 1915. imao uspeha u svojim operacijama i naterao je Srbe, zajedno sa kraljem i celokupnim rukovodstvom na povlačenje.

Tačku sa koje su mogli da probiju otpor Bugara, koji su te godine ušli u rat srpski stratezi videli su na Radanu.

U tom momentu povlačilo se iz centralne Srbije oko 350000 vojnika i civila.

Na samom Radanu boravio je i kralj Petar Karađorđević. Otpor Bugara je slomljen i to je omogućilo da naša vojska ode u najveće iskušenje koje je viđeno u istoriji sveta – Albansku golgotu. Kao što je i Hristos vaskrsao posle muke na tom brdu kod Jerusalima, tako je i naša vojska vaskrsavala od 1916. do 1918. na Krfu.

Iza sebe vojska je morala da ostavi dosta civila, onih koji nisu mogli i onih koji nisu hteli da kreću preko Albanije.

Ti civili doživljavali su strašne zločine od gnevnih Bugara.

Deca su terana u bugarske škole, davala su im se bugarska prezimena, a narod je svakodnevno mučen i ubijan.

Iz nekog razloga i mi sami vrlo malo znamo o zločinima Bugara tokom Dva rata (za razliku od zločina koji su počinjeni na zapadu naše zemlje).

1917. bila je godina u kojoj se nije ni nazirao kraj rata. Čak i da je neko mogao da sluti šta će se dogoditi , veće šanse bi davao bloku koji je rukovođen iz Berlina, najviše zbog propasti Brusilovljeve ofanzive i laganog istupanja Rusije iz rata.

U celom tom ratnom haosu, za koji se mislio da će trajati godinama, jedna grupa ljudi, baš podno Radana se digla na oružje i rekla je dosta zulumu Bugara.

Srpska vrhovna komanda koja je trenutno delovala iz Krfa, znala je gde je narod najratoborniji i gde su ljudi bez obzira na žrtvu spremni za ustanak. Doneta je odluka da se za predvodnika bune imenuje Kosta Milovanović Pećanac.

28. septembra 1916. godine avionom je Pećanac spušten kod sela Mehane na Radan planini i odatle je krenula priprema pobune. Posle nekoliko meseci i organizovanja lokalnog stanovništva sve je bilo spremno.

Vredno je reći da je dolazak Pećanca bio samo podstrekt od strane zvanične Srbije za pobuno. Prva Jablanička četnička organizacija formirana je još 16. aprila 1916. u selu Tulare, na njenom čelu bio je nosilac Karađorđeve zvezde, Radosav Bulatović Amerikanac. U najvećem gradu u okolini, u Leskovcu, komandu je imao Đorđe Cekić Lešnjak. Za vrlo kratko vreme Jablaničkom pokretu pridružilo se više od 3000 ljudi.

Bugari su sumnjali da se nešto događa pa su stanovnicima Bojnika i celog pustorečkog kraja, naredili da se odazovu njihovoj mobilizaciji. Stanovnici bojničkog kraja umesto da urade kako im je naređeno, odlaze u šume i planine i pridružuju se Kosti Pećancu i njegovim borcima, 4. februara 1917.

Ključni događaj dogodio se nedelju dana kasnije. Na sastanku u selu Obilić, u opštini Bojnik doneta je odluka da na snagu stupi proklamacija o dizanju oružanog ustanka protiv bugarsko – austrougarske okupacije i okupacionog sistema. Ipak protiv ovakve, direktne proklamacije, bio je vojvoda Kosta Pećanac.

Bez obzira na protivljenje od tog trenutka kreću gerilske akcije protiv okupatora. Regrutacija srpskih mladića u bugarsku vojsku naišlo je na masovno negodovanje naroda. Ponovo u selu Obilić kod Bojnika, vojvode su većale i donele odluku za zvanični početak ustanka i za vođu je i definitivno izabran Kosta Pećanac.

Od tada do 1. marta u Jablaničkom okrugu vođeno je preko 80 gerilskih bitaka. Najžešće borbe vođene su: kod Bojnika, Lebana, Đelinog Dola,...

Vrlo brzo veliki deo teritorije je oslobođen. Oslobađani su redom Tulare, Medveđa, Bojnik, Lebane, a zatim i ceo Jablanički okrug (srez). Ovakav brzi i efektni vojni uspeh, došao je najviše zahvaljujući kapetanu Milinku Vlahoviću koji je u borbama predvodio Jablanički komitski odred.

Komite su osnovale oslobođenu državicu u krugu od 240 kilometara.

Početkom marta 1917. ustanicu su kontrolisali teritoriju reke Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa.

Potpomognuta austrougarskom vojskom, Bugarska je krenula u operaciju protiv ustanika. 12. marta u rejonu Dubci-Zlatari protivnička vojska je opkolila oko 13000 ustanika. U tim borbama se najviše istakao Kosta Vojinović i upravo se te bitke smatraju najvećim pobedama u ustanku, ali je plaćena velika cena za njih. I pored krvavih borbi Bugari su zauzeli Prokuplje 14. marta a Austrougari Kuršumliju 16. marta. 25. marta proglašeno je gušenje ustanka.

      Ovo je samo okvirni podsetnik o delima koja su činili naši preci. Okvirni, jer se o ovim junacima, svakom ponaosob, mogu pisati publikacije, knjige i romani.

O Topličkom ustanku se još mnogo toga nije reklo i nije saznalo. Dovoljno je ipak da se zna, da su se u celom svetu samo Jablanica i Toplica sjurile svom svojom snagom i brzinom na nepravdu i zverstva, koja je neprijatelj činio.

U tom periodu Radan je predstavljao mesto okupljanja, spajanja i otpora. Radan je predstavljao vrh, svetlost i nadu potlačenom narodu. Radan je podsećao svoje ljude, sa svih strana, da sloboda neće doći ni od koga ukoliko se za nju sami ne počnemo boriti. Takav svetionik, ovaj gorostas, nama treba da bude i danas.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta „Tajne Radan planine“, koje naše udruženje realizuje u saradnji sa Opštinom Bojnik.