Polako, ali sigurno, dolazi nam kraj proleća. Po mnogima najlepše godišnje doba, već je danima u svojoj poznoj fazi i nezadrživo buja ka letu. Maj je ispratio svoje poslednje dane, jun dočekao svoje prve, domaće jagode se crvene na tezgama širom pijaca, a da je ovo kojim slučajem 1975. ili 1985. godina, mladi bi uveliko prepričavali doživljaje sa „svog praznika“. Svakog dvadeset i petog maja, u periodu od 1945. do 1989. godine, proslavljao se Dan mladosti.
Verovatno da je popriličan broj naših čitalaca za svog života svedočila praznovanju ovog dana, jer je poslednji svečani defile održan pre 36 godina. Ipak, neće se ljutiti naši čitaoci rođeni pre devedesetih, potrebno je mlađoj populaciji približiti i opisati ove svečanosti.
Josip Broz Tito rođen je 7. maja 1892. godine u Kumrovecu, ali je rođendan proslavljao osamnaest dana kasnije. Razlog za odlaganje proslave svog rođendana Tito je našao u činjenici da je 25. maja 1944. godine, prilikom Desanta na Drvar, izbegao sigurnu smrt. Broz je, dakle, 25.5. ponovo rođen, a samo godinu dana kasnije rođena je i ideja jedne fantastične manipulacije mladog stanovništva.
Glavno obeležje Dana mladosti bili su sletovi, kao i čuvena štafeta. Kroz celu državu raznorazni omladinci nosili su štafetu, te bi je na kraju predavali Titu na stadionu JNA. Da sumiramo: stadion je predstavljao hram boga Sunca, omladina je sa svojim koreografijama u potpunosti oličavala pagane u obožavanju tog božanstva, a jedina razlika u odnosu na paganske običaje bio je Tito sam. Dok su pre pojave hrišćanstva ljudi gradili statue „božanstvima“ i njima se klanjali, doživotni predsednik SFR Jugoslavije bio je živa statua, simbol bez kojeg se ne može, simbol koji se obožava.
Stoga, lako zaključujemo da je Dan mladosti jedan od najbitnijih šrafova u mašini koja se naziva idolopoklonstvo, a da se bitnost tog šrafa najbolje uočava kroz menjanje svesti omladine, posebno one koja nije rođena u Kraljevini.
Promena svesti je vidljiva i danas, a pokazuje se svake godine kroz posete raznih delegacija, uglavnom iz Severne Makedonije i BiH, Kući cveća na Banjici. Ispiranje je išlo toliko duboko da je nostalgija prisutna 45 godina po smrti austrougarskog kaplara.
DVA MAJA U DVE GODINE
Sada, kada je maj konačno prošao, možemo ukratko sumirati taj mesec i početi da obrađujemo naslovno pitanje.
- maja je u Moskvi održana Parada povodom Dana pobede. Navršilo se tačno 80 godina od veličanstvene pobede Crvene armije nad nacizmom koju je zvanično potvrdio general Žukov u Berlinu. Najbitnija stvar za našu zemlju nikako nije prisustvo predsednika Republike Srbije u Moskvi. Od suštinske važnosti za naš opstanak jeste izjava ruskog patrijarha Kirila uoči Dana pobede: „Srdačno pozdravljam sve organizatore i učesnike Međunarodnog skupa gradova heroja, koji se ovih dana održavaju u Smolensku. Ove godine obeležavamo 80. godišnjicu pobede u Velikom otadžbinskom ratu, sećajući se požrtvovanog podviga naših predaka, koji su pokazali nepokolebljivu snagu duha, hrabrost i solidarnost u odbrani slobode i nezavisnosti zemlje, u održavanju nacionalnog, duhovnog i kulturnog identiteta.“
Dakle, postavljamo pitanje zašto bi izjava ruskog patrijarha bila značajna za nas?
U ovoj kratkoj besedi Njegove svetosti, uočavamo sav uspeh Rusije u 21. veku. Ruska politička elita, na čelu sa Vladimirom Putinom, je uspela za četvrt veka da spoji nespojivo. Spoznavši da je komunistički uticaj u zemlji još uvek ogroman, Putin ne samo da se ne okreće protiv komunizma u borbi za vraćanje pravoslavlja, već pokušava da približi ova dva, na prvi pogled dijametralno suprotna pojma.
Kako to uspeva?
Mit o Velikom otadžbinskom ratu se prenosio godinama na mlađe generacije na jedan specifičan način. Crvena armija nije predstavljena kao Sovjetska armija sastavljena od mnogo nacija, već je počela da se predstavlja kao ruska, što je u svojoj suštini i bila. Cilj te Crvene armije nije bio internacionalna vladavina komunizma, već odbrana otadžbine od nacističkog agresora. Taj duh odbrane svete zemlje u potpunosti odgovara pravoslavnoj dogmi borbe protiv zla.
Genijalni Miloš Crnjanski u svom Romanu o Londonu, preko protagoniste knjaza Rjepnina, belogardejca prognanog iz Rusije, Crvenu armiju doživljava na ovaj način:
Rjepnin je, sad, odgovarao, sve mirniji, a sa vidnim prezirom: zato što je Moskva pobedila; pobedila kako Rusi nisu, nikad, pre, nikad, tako. Pa šta žele sad od njega? Da priprema atentat na Staljina, ili špijunažu?
Protiv te Rusije više ne bi da mrdne, ni malim prstom, prvo, zato, što je i on Rus, što je, to, i njegova zemlja, iako je iz nje izišao, a drugo, i zato, što bi to bilo nelogično, sad, pa i sramno. Nije odobravao nelogičnosti , ni u štabu, u ratu, a još manje, sad, u miru.
Uostalom, pojedinac, Sorokin, Bjelajev, imaju prava, ako hoće, da budu i nelogični – i ludaci su – i on je to bio. Organizacije, međutim, po njegovom mišljenju, nemaju prava na to. Ne bi trebale da budu, to. Zajednice to ne treba da budu. A što se tiče Moskve, kako kažu, matuške, ni prstom maći neće protiv nje. Rat je završen. Sad je mir. Kad bi mogao, sutra bi se u Moskvu vratio, ili u Sankt Petersburg, ma kakav bio. On je jedan, a u Sankt Petersburgu su mnogi. On je jedan, a u Moskvi su milioni. Živeti u svojoj zemlji je logično, ma kakav to život bio. U tuđini, nije.
„Posle svega što se desilo, ja ne bih više, ni prstom, protiv Staljina makao.“
Iz perspektive jednog belogardejca, carskog oficira, ruska žrtva za slobodu u Drugom svetskom ratu je tolika, da se sve ideološke granice brišu. Upravo na tome je insistirala Rusija u 21. veku.
Ako znamo, kao što znamo, da je ogromna većina pripadnika NOB-a imala srpsku nacionalnost, zašto nije moguće pretvoriti tu borbu, u borbu za očuvanje slobode u našoj zemlji?
Kao prvo, prethodnopomenuto idolopoklonstvo i vezivanje komunizma za samo jednu, zločinačku ličnost, nas sprečava u tome. Josip Broz Tito je toliko zla naneo srpskom narodu i srpskim nacionalnim interesima, da dok god se komunizam bude isključivo povezivao sa njegovom vladavinom, pomirenja nema.
Drugo, još bitnije, u Srbiji se paralelno sa borbom protiv okupatora odigravao i krvavi građanski rat. I Rusi su imali svoj, ali u Prvom svetskom ratu, te je prošlo dovoljno vremena da rane, makar površinski, zacele.
Čini se da smo onda, u bezizlaznoj situaciji, ali to nas ne sme sprečiti da u ovim redovima pokušamo da nađemo formulu pomirenja, i da se konačno ispune reči himne naše zemlje, da sloga bude poraz vragu.
DA LI JE PREVIŠE ŠTETE NAČINJENO?
„Engleska vlada na čelu sa ratnim premijerom, Vinstonom Čerčilom, vrši stravičan pritisak na kralja Petra II da se odrekne đenerala Mihailovića. Kada je on odbijao da pristane na tu njihovu varijantu, oni su se setili da mu je rođendan 6. septembra i pitali su – Gde se najsvečanije proslavlja? Rečeno je u Leskovcu, i to u podne počinje sa Kraljevim kolom. Izabran je i pošto je pre toga bio jedan od najrazvijenijih gradova, nisu ga slučajno zvali „Srpski Mančester“. U 12:03 tog dana, nad Leskovcem se zacrnelo nebo od aviona koji su počeli da ispuštaju smrtonosne bombe“, rekao je Radovan Kalabić gostujući na Novom standardu.
Odobrenje i zahtev za ovakvu vrstu operacije izdao je Koča Popović u saradnji sa generalom Ficrojem Maklejnom.
Za razumevanje istorijskih procesa potrebno je sagledavanje šire slike. Potrebno je sastavljanje slagalice, rešavanje enigme, deo po deo, puzla po puzla. Uz to, čovek koji istražuje istorijske događaje mora da se pomiri sa činjenicom da, verovatno, nikada neće složiti kompletnu sliku.
Ipak, sada, za odgovor na pitanje iz podnaslova, pogledajmo usko. Hajde da uzmemo samo jedan grad, samo jedan dan, samo Leskovac, samo taj 6. septembar. Nije potrebno pominjati ubistva komunističkog režima, bez suđenja, bez prava na žalbu. Nije nužno setiti se stvaranja veštačkih nacija koje svoje postojanje baziraju isključivo na anti srpstvu. Ne treba nikako prigrliti značaj Ustava iz 1974. koji je započeo rasparčavanje Srbije.
Ne, ništa od toga nije potrebno. Istina će nam se sama kazati, ako još jednom uperimo pogled na jug Srbije.
Almanah Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine, daje sledeće podatke o Leskovcu: 26 fabrika – sedam tekstilnih fabrika, jedna fabrika kanapa i užadi, dve fabrike sapuna i kozmetike, jedna fabrika mašina i gvozdenog nameštaja, jedna fabrika gumene robe, jedna fabrika gotovog rublja, jedna fabrika prerade kamena, jedna fabrika zejtina, , fabrika za proizvodnju stolica od savijenog drveta, fabrika piva i slada, četiri ogromna mlina, četiri fabrike crepa i cigle, dve parne strugare; 11 veletrgovina; 39 preduzeća u samom gradu i 17 preduzeća u okolnim mestima.
Kombinacija političkih igrarija stranih sila i ideološke mržnje nekoliko ljudi, dovela je do toga da za par minuta ovaj pozamašan spisak postane prah i pepeo. Kako se ne bi omogućila eventualna obnova Srpskog Mančestera, nova vlast proteruje, ubija, oduzima građanska prava, svima onima koji su čudo na Veternici izgradili. Tako su završili Teokarevići, Ilići, i mnogi drugi Leskovčani sa vizijom i idejom.
Kada sve ovo znamo, podnaslovno pitanje se čini glupo i naivno. Samo na primeru Leskovca možemo zaključiti da je previše štete načinjeno, ali je ipak potrebno sanirati makar deo iste, kako bi mogli, kao nacija i narod, da nastavimo dalje.
ŽIVOT U PORICANJU I VREME ISTINE
U pripremi za pisanje ovog teksta, inspirisanog, kao što ste već zaključili, raznoraznim događajima u mesecu maju i u ovim prvim danima juna, autor je imao želju da se podseti nekih istorijskih detalja. Pretraživanjem Savezničkog bombardovanja Leskovca na internetu, prvo ćete, vrlo upadljivo, naići na gomilu tekstova, na hrpu intervjua, koje su pisali uglavnom lokalni mediji, o relativizaciji uloge komunista i Koče Popovića u planiranju samog bombardovanja.
Život u titoističkom sistemu je stvorio kod mnogih sredovečnih ljudi svojevrsni Stokholmski sindrom. Ipak, mnogo je opasnije to što „novinari“, „istoričari“, i ostali „intelektualci“ sa sociološkom dijagnozom sindroma nazvanog po glavnom gradu Švedske, rade, svesno ili nesvesno, u korist veće mašinerije. Takvom vrstom poricanja i relativizacije, održava se kult jugonostalgije.
Da mašinerija radi punom parom potvrđuje se svakim danom iz, kako to kaže Božidar Zečević, uporišta jugotitoizma – Javnog servisa Srbije. Ni snimanje serije sa lažnim istorijskim motivima o Veri Pešić, niti predstavljanje Druga Marka (za manje upućene – Aleksandar Leka Ranković), u udarnom terminu, kao velikog Srbina, nije dovoljno urodilo plodom, pa se sada pravi igrano-dokumentarna serija o Josipu Brozu, koja će ga prikazati kao izvesnog političkog genija, koji je umeo da balansira između istoka i zapada.
Usled sveopšte histerije, uglavnom preterane i neopravdane, koja vlada proteklih meseci protiv Javnog servisa, potrebno je reći da svi, apsolutno SVI najznačajniji mediji, bilo „opozicioni“ ili „režimski“, zajedno rade na očuvanju jugonostalgične baklje. Posle 5. oktobra jugonostalgija se uhvatila ruku pod ruku sa evropeizacijom, jer obe su negacije srpstva, a uloga svih sredstava informisanja je skretanje pažnje građanima o štetnosti i zastarelosti pojma „srpstvo“, već četvrt veka.
Dakle, da zaključimo, pre pomirenja nama je potrebno buđenje. Potrebna nam je svest da već, makar 25 godina, a mirne duše možemo reći i 80 godina, živimo u jednom „matriksu“, u potpunom odsustvu pojma istine. Najbolniji, ali i najefikasniji lek koji nas može dovesti do pomirenja, jeste upravo istina. Potrebno je proglasiti zločince zločincima, a heroje herojima.
Tek tada u svest naše dece možemo usađivati razliku između titoizma i komunizma, te učenje da komunizam nikako nije nužno zlo, a da to titoizam jeste, i da su mnoge istinske patriote dale svoje živote za komunističku ideju.
Ako uspemo da se izvučemo iz mehura neistine u kome sada živimo, moći ćemo da predstavimo neke nove, pozitivne likove komunizma i socijalizma kao što su: Mustafa Golubić, Kosta Stamenković, Jovan Diskić. Shvatićemo da iz jednog, istog, srpskog naroda potiču duhovnici poput Vladike Nikolaja i Justina Popovića, ali i začetnici radničke, socijalističke i komunističke ideje, kakvi su bili Svetozar Marković i Dimitrije Tucović.
Tako se dolazi do pomirenja. To je put.
Jasno je, da smo od tog puta miljama daleko, kada vidimo da se ljudi na najvišim pozicijama opraštaju od Joške Broza kao da je bio nacionalni heroj. Prvi korak ka pronalaženju staze izmirenja, bi možda mogao biti odricanje od naše stare mantre kako o pokojnicima treba govoriti sve najbolje. Krajnje je vreme da o pokojnicima počne da se govori istina, jer je evidentno da nam neki od njih iz groba, još uvek, kroje sudbinu.
Naslovna fotografija: Wikipedia/https://sh.wikipedia.org/wiki/%C4%8Cetni%C4%8Dko-partizanski_sukob
